14.3.12

И, да ли гласати? И за кога?

Добро, на Ђурђевдан би требало да изађемо на биралишта. У претходном периоду се веома често могло чути у ком год друштву да сте се нашли како појединци категорично тврде да неће да изађу на изборе јер "нема се за кога гласати". Та тврдња јесте донекле тачна, јер квалитет странака, организација и људи на њиховом челу које претендују да смене садашњу власт благо речено није задовољавајући. Треба, међутим проценити доприноси ли став о бојкоту избора коначном циљу, а то је рушење садашњег режима у Србији. И да ли су баш сви исти?

Нећу ову забелешку да трошим на владајуће странке и њихове прирепке. Њих смо и превише добро упознали. Уместо тога ево кратке анализе претендената на место "калифа уместо калифа".

Четири године након оснивања о Српској напредној странци се може рећи само то да се не може сматрати правом алтернативом Борису Тадићу. Константо балансирање(или како би англосаксонци рекли:"седење на огради") и двосмисленост у саопштавању својих ставова стварају збуњеност и несигурност и више делују као најобичнија демагогија него као озбиљан програм. Њихове везе са ЕУ/НАТО амбасадама су у овом тренутку камен око врата у оном делу бирачког тела које желе да придобију на кредит тога што су бивши радикали. Њихово инсистирање да су једина алтернатива жутима звучи као апел очајницима, онима који немају више шта да изгубе и који су спремни да гласају за било кога само да садашњој гарнитури виде леђа, не размишљајући да ли ће се ишта променити осим лица која заузимају позиције у власти. Управо та чињеница да СНС нигде јасно не говори шта ће и како променити их не чини кредибилним.

Шта преостаје? На првом месту СРС. Она је још увек недовољно опорављена од ударца који јој је задат 2008. У доброј мери живи од "старе славе", кадровска обнова није спроведена, акције су спорадичне и кратког даха, стихијски изведене, а о ризику да остане без вође да и не говоримо. Ипак, ових 20 година је најдоследнија политичка организација у Србији и то је, уз Шешељеву херојску борбу, довољан разлог да ипак заслужи глас национално-патриотски оријентисаних бирача.

Поред њих ту је Демократска Странка Србије. За разлику од СРС, њени ставови према ЕУ/НАТО су изнесени на јасан и недвосмислен начин, систематски и у континуитету током претходног периода. Кадрови, колико год климави, делују ипак боље од оних из СРС. Њен највећи баласт је, међутим, њен председник. Ово се, наравно, не односи на кампању коју режисмки медији и стране амбасаде повремено воде против њега(то му само диже рејтинг), већ на његову улогу у прошлости и одгворност за садашње стање. Да није било Коштунице и ДСС, штеточине из ДС и Г17 никада не би могле да заузму позиције у друштву које заузимају. Да Коштуница није до 2006 имао фантазије о ЕУ не би дошло до разбијања заједничке државе са Црном Гором. Да није било Коштуницине (не)активности никада Србија не би дошла у ситуацију да јој од једних избора безмало зависи опстанак. И после свега тога не добијемо од њих чак ни лаконско "Извините, погрешили смо"! Упркос овоме, треба гласати за њих, због њиховог јасног супротстављања ЕУ док су били на власти као и чињенице да им нема повратка у "евродемократско" јато све и када би хтели.

Од осталих вредних помена ту су још само Двери и СНП 1389. Први углавном говоре праве ствари и имају предност да су нова лица пред јавности којој је мука да гледа вртешку истих политичара. Однедавно су и почели више да се ангажују на улици, по мени сасвим успешно. Њихове слабе тачке су неискуство и, парадоксално, оно што је уједно њихова предност, чињеница да су нови, а самим тим и непознати. Људи имају страх од непознатог, то често зна да однесе превагу. Иако и Двери имају проблем да су били "корисни идиоти" петооктобарског пуча њима се за то може и прогледати кроз прсте јер нису утицали пресудно на њу, а њихов превазиђени антикомунизам је тек благо иритантан. Ту је још и питање ко их финансира, на које, по мени, нису одговорили на задовољавајући начин.

СНП 1389 је имао добре акције и први се недвосмислено изјаснио против ЕУ, још у време највећег евролудила. Тешко, међутим, да ће их само ентузијазам далеко одвести, с обзиром да нисам до сада видео нешто што би личило на целовит и јасан програм.

И на крају, порука за српског бирача: почни да састављаш листу приоритета у својим ставовима. амерички председнички кандидат на изборима 1964 Бари Голдвотер је својевремено рекао да је једини кандидат који у потпуности дели ваше ставове особа коју видите када се погледате у огледало. Стога твоје одбијање да гласате за неку странку или човека зато што не жуди да обнови монархију, не иде сваки дан на јутарњу или вечерњу литургију, зато што се понекад потпише латиницом или зато што не сматра да је све што долази из САД и Европе "сатанска творевина" може само да се тумачи као сујета изражена кроз дневну политику, а не као легитиман став. Схвати да су борба за очување Косова и Метохије, ослобођење од ЕУ/НАТО окупације и демонтирање система успостављеног 2000. године conditio sine qua non сваког даљег српског деловања. У складу са тим, процени ко најбоље то може да изведе и дај му глас. ЕУ/НАТО Левијатан је далеко најопасниј од свих непријатеља које смо имали, а систем и вредности које успоставља једино нацизам надмашује по својој антиљудскости. Његово укорењивање код нас ће све ваше бриге о ћирилици, улози цркве и друге учинити нерелевантним.

1 comment:

Gray Falcon said...

Ретко који народ у својој историји бива стављен пред овако јасан избор. И ретко ко добије шансу да исправи грешку, ако погрешно изабере.

Историја нема милости, има је само Бог. А од Њега је нисмо баш заслужили.