9.8.12

Најлакше је рећи "нека виси Дивац"

Како год да прођу ватерполисти и чак уколико се деси неко пријатно изненађење код осталих, нема никакве сумње да је биланс Србије на Олимпијским играма у Лондону лош. А ми не бисмо били то што јесмо када не бисмо уместо објективне анализе узрока кренули у лов на жртвене јарце. Једнога је одмах уочио и нанишанио извесни Слободан Јовановић и усмерио већину муниције ка њему, а није заборавио и да мало сачува и за "непосредне извођаче радова".

Па добро, нека виси Дивац. Верујемо да ће се све решити његовим одласком. Верујемо да ће спортисти добити услове који не подразумевају коришћење опреме које су по годинама њихови очеви могли да користе, здравствену негу на нивоу врачања и смештај са елементарним комфором. Видећете како ћемо бити затрпани медаљама у Рио де Жанеиру.

Чујем како одговарате "па и раније услови нису били Бог зна какви па смо пролазили боље. Знали смо да превазиђемо објективне тешкоће упорношћу, снагом воље, инатом, сировим талентом". У другој реченици је, парадоксално, садржана и контра-реплика које се састоји од питања: "А зашто би они то радили?"

Ако чак и прихватимо да је Јовановић у праву када оптужује неке спортисте да су тамо због "личне промоције", а не да би представљали Србију, имамо ли право да им замеримо због тога? Коју Србију они да представљају, за коју Србију они да извлаче додатни напор онај који често одлучи победника? Србију која се не брани кад је секу? Која жмури и ћути кад је пале? Коју други по својим мерама кроје? Којој други кажу шта да сеје и жање, шта од кога да купује, коме да  продаје? Србију која заборавља сопствену децу, своје јунаке и своје мученике, а обува, одева, храни и слави оне који сањају да је сахране?

Ти спортисти су добрим делом продукт друштвене свести која је усађивана од петог октобра 2000. године, оне која нас је учила да смо неспособни да било шта створимо, да немамо никаве таленте, да је патриотизам превазиђен и зао и да нам без "Еуропе и Атлантиде" нема живота. Друштвене свести чије је искорењивање Жељко Цвијановић ставио као један од најважнијих задатака нових власти.  А она се неће искоренити тако што ће се од Дивца направити жртвени јарац нити постављањем било кога на чело Олимпијског комитета. Бољи резултати на великим такмичењима стићи ће тек када оздрави традиционални српски дух, дух који су "жути" и остали "еуропејци" покушавали претходну деценију и кусур да убију по задатку својих газда.

Можда је ова забелешка чак и сувишна јер слично сам писао и пре четири године поводом Игара у Пекингу и од тада се није променили скоро ништа. А остаје још три дана да видимо хоће ли наша последња златна медаља и даље, симболично, бити из последњих дана Слобине владавине или ће, такође симболично, нова коначно доћи и тиме макар на једном пољу и макар на кратко инаугурисати пост-жуту еру.

No comments: