6.9.12

Повика на избор, а сам филм штету чини

Доста прашине је у јавности подигао начин избора за српског кандидата за "Оскара". Генерално гледано, надгорњавање Паскаљевића и Драгојевића је борба између зла и горега(остављам на читаоцима да одлуче који је од та два који) и како рече својевремено Хенри Кисинџер велика је штета што не могу да изгубе обојица.

Ова расправа баца у запећак једно много битније питање, а то је садржај Паскаљевићевог филма "Кад сване дан". Историчар Миле Бјелајац је у свом чланку који је за дивно чудо објавила "Политика" показао на који се начин у том филму изврћу историјске чињенице о страдању Јевреја у Србији.

Бјелајац није морао дуго да чека на одговор, тачније речено на покушај истог, од стране Филипа Давида, такође у "Политици". У њему Давид не покушава да оповргне ниедну чињеницу коју је Бјелајац изнео у свом чланку већ чини управо оно за шта оптужује Бјелајца у бомбастичном наслову који је себи ставио и то преко полуистина, изношења нерелевантности и мисинтерпретирања чињеница.  Давид ниједном речју не помиње да ниједан функционер у недићевској Србији ма какву титулу да је имао није био изабран од народа нити је имао неку реалну подршку међу становништвом чија је основна брига и тако и тако била да преживи. Сви су они постављени од стране окупационе силе и то што су их они звали "владом Србије" и што су се они сами тако сматрали не чини их ништа више легитимним представницима Србије и Срба него што би мене промена имена у "Барак Хусеин Обама" учинило председником Америке. Краљ Петар Други као једини легитимни вођа српског народа није признавао Недића као председника било које владе, а избегличка влада у Лондону је Недићеве и Љотићеве акције прогласила за издају. Челнике СПЦ који нису били побијени или интернирани лично је Св. Николај Охридски и Жички упозорио да Недића не ословљавају са "господине председниче владе" да му не би на тај начин дали легитимитет. Било какве мере које су спроводили појединци-самозванци у чијим су рукама завршиле полуге власти посредством стране окупационе силе не могу се ни на који начин сматрати одговорношћу српске државе и српског народа.

С тим у вези потпуно је нерелевантно са становишта одговорности Србије шта је Милан Недић говорио у састанку са немачким командантима, а још мање су релевантна писања штампе у окупираној Србији која је била под контролом окупатора које Давид цитира као неки "доказ". Као што је Андрић лепо рекао , дође време када фукара проговори, и фукара је тада видела своју шансу.


Милан Недић је историјски осуђен за своја дела и што рече покојни Слоба, тако треба и да остане. С тим у вези, и ту бих се крајње нерадо сложио са Филипом Давидом, потребно је у колевци угушити сваки покушај да се он рехабилитује јер он то ем ничим није заслужио, ем би његова рехабилитација била изузетно штетна по српску ствар у садашњости. Ствар је у томе што Давид има неке сасвим друге циљеве.

No comments: