23.3.12

Оно што сви треба да тражимо(и још понешто)

У неким од ранијих белешки сам изнео основне замерке на рачун претходног деловања Војислава Коштунице и ДСС, ствари због којих, по мени, не могу бити кредибилна алтернатива жутом режиму без обзира што данас причају праве ствари. Татјана Милошевић је својим отвореним писмом детаљно елаборирала одговорност Коштунице за ситуацију у којој смо се нашли.

Поред наведених питања, ја бих додао и нека своја:

1) Зашто сте дозволили киднаповање и илегално пребацивање Слободана Милошевића у Хаг?

2) Зашто сте нисте склопили коалицију са СРС 2004 године?

3) Зашто сте дозволили страној агентури у виду Г17 и сорошевским НВО да запоседне кључна места у економским, финансијским, медијским и културним институцијама?

4) Зашто нисте креирали бар један национално-оријентисани електронски медиј и омогућили да несметано делује?

5) Зашто сте пристали на стварање тзв. заједнице Србије и Црне Горе као корака ка отцепљењу ове друге?

6) Зашто нисте уместо расписивања избора једноставно склопили владу са СРС и СПС 2008?

Понављам, за све ваше грешке нисмо добили чак ниједно најобичније "грешио сам", а камоли извињење. Зато и не можемо да вам верујемо чак и данас када се са вама слажемо.

18.3.12

Викенд Вагнер - "Валкира", прелудијум за први чин

Већ сам добрано одмакао са својом Вагнер колекцијом коју сам узео за Нову годину. Идем хронолошки, онако како су драме имале своју премијеру, и дошао сам до половине "Прстена Нибелунга" односно до "Зигфрида". Како све то отприлике звучи можете да чујете на клипу доле. Данијел Баренбоим диригује прелудијум за први чин "Валкире" у миланској Скали:

14.3.12

И, да ли гласати? И за кога?

Добро, на Ђурђевдан би требало да изађемо на биралишта. У претходном периоду се веома често могло чути у ком год друштву да сте се нашли како појединци категорично тврде да неће да изађу на изборе јер "нема се за кога гласати". Та тврдња јесте донекле тачна, јер квалитет странака, организација и људи на њиховом челу које претендују да смене садашњу власт благо речено није задовољавајући. Треба, међутим проценити доприноси ли став о бојкоту избора коначном циљу, а то је рушење садашњег режима у Србији. И да ли су баш сви исти?

Нећу ову забелешку да трошим на владајуће странке и њихове прирепке. Њих смо и превише добро упознали. Уместо тога ево кратке анализе претендената на место "калифа уместо калифа".

Четири године након оснивања о Српској напредној странци се може рећи само то да се не може сматрати правом алтернативом Борису Тадићу. Константо балансирање(или како би англосаксонци рекли:"седење на огради") и двосмисленост у саопштавању својих ставова стварају збуњеност и несигурност и више делују као најобичнија демагогија него као озбиљан програм. Њихове везе са ЕУ/НАТО амбасадама су у овом тренутку камен око врата у оном делу бирачког тела које желе да придобију на кредит тога што су бивши радикали. Њихово инсистирање да су једина алтернатива жутима звучи као апел очајницима, онима који немају више шта да изгубе и који су спремни да гласају за било кога само да садашњој гарнитури виде леђа, не размишљајући да ли ће се ишта променити осим лица која заузимају позиције у власти. Управо та чињеница да СНС нигде јасно не говори шта ће и како променити их не чини кредибилним.

Шта преостаје? На првом месту СРС. Она је још увек недовољно опорављена од ударца који јој је задат 2008. У доброј мери живи од "старе славе", кадровска обнова није спроведена, акције су спорадичне и кратког даха, стихијски изведене, а о ризику да остане без вође да и не говоримо. Ипак, ових 20 година је најдоследнија политичка организација у Србији и то је, уз Шешељеву херојску борбу, довољан разлог да ипак заслужи глас национално-патриотски оријентисаних бирача.

Поред њих ту је Демократска Странка Србије. За разлику од СРС, њени ставови према ЕУ/НАТО су изнесени на јасан и недвосмислен начин, систематски и у континуитету током претходног периода. Кадрови, колико год климави, делују ипак боље од оних из СРС. Њен највећи баласт је, међутим, њен председник. Ово се, наравно, не односи на кампању коју режисмки медији и стране амбасаде повремено воде против њега(то му само диже рејтинг), већ на његову улогу у прошлости и одгворност за садашње стање. Да није било Коштунице и ДСС, штеточине из ДС и Г17 никада не би могле да заузму позиције у друштву које заузимају. Да Коштуница није до 2006 имао фантазије о ЕУ не би дошло до разбијања заједничке државе са Црном Гором. Да није било Коштуницине (не)активности никада Србија не би дошла у ситуацију да јој од једних избора безмало зависи опстанак. И после свега тога не добијемо од њих чак ни лаконско "Извините, погрешили смо"! Упркос овоме, треба гласати за њих, због њиховог јасног супротстављања ЕУ док су били на власти као и чињенице да им нема повратка у "евродемократско" јато све и када би хтели.

Од осталих вредних помена ту су још само Двери и СНП 1389. Први углавном говоре праве ствари и имају предност да су нова лица пред јавности којој је мука да гледа вртешку истих политичара. Однедавно су и почели више да се ангажују на улици, по мени сасвим успешно. Њихове слабе тачке су неискуство и, парадоксално, оно што је уједно њихова предност, чињеница да су нови, а самим тим и непознати. Људи имају страх од непознатог, то често зна да однесе превагу. Иако и Двери имају проблем да су били "корисни идиоти" петооктобарског пуча њима се за то може и прогледати кроз прсте јер нису утицали пресудно на њу, а њихов превазиђени антикомунизам је тек благо иритантан. Ту је још и питање ко их финансира, на које, по мени, нису одговорили на задовољавајући начин.

СНП 1389 је имао добре акције и први се недвосмислено изјаснио против ЕУ, још у време највећег евролудила. Тешко, међутим, да ће их само ентузијазам далеко одвести, с обзиром да нисам до сада видео нешто што би личило на целовит и јасан програм.

И на крају, порука за српског бирача: почни да састављаш листу приоритета у својим ставовима. амерички председнички кандидат на изборима 1964 Бари Голдвотер је својевремено рекао да је једини кандидат који у потпуности дели ваше ставове особа коју видите када се погледате у огледало. Стога твоје одбијање да гласате за неку странку или човека зато што не жуди да обнови монархију, не иде сваки дан на јутарњу или вечерњу литургију, зато што се понекад потпише латиницом или зато што не сматра да је све што долази из САД и Европе "сатанска творевина" може само да се тумачи као сујета изражена кроз дневну политику, а не као легитиман став. Схвати да су борба за очување Косова и Метохије, ослобођење од ЕУ/НАТО окупације и демонтирање система успостављеног 2000. године conditio sine qua non сваког даљег српског деловања. У складу са тим, процени ко најбоље то може да изведе и дај му глас. ЕУ/НАТО Левијатан је далеко најопасниј од свих непријатеља које смо имали, а систем и вредности које успоставља једино нацизам надмашује по својој антиљудскости. Његово укорењивање код нас ће све ваше бриге о ћирилици, улози цркве и друге учинити нерелевантним.

13.3.12

Како знамо да се ближе избори?

Данас треба да добијемо датум избора. Али чак и они који су престали да прате вести ће вероватно знати да ће они ускоро бити одржани.

Како? По присуству силних грађевинских и путних машина не само по великим главним улицама већ и по опскурним уличицама које немају име већ само служе да се аутомобили крећу у оквиру новобеоградских блокова и дођу до места за паркинг. Неко се одједном сетио да и таквим сокацима треба асфалтирање, иако на први поглед(и на осећај који имате док возите) то и не изгледа баш тако. Но, нема везе. Градски путари су увек ту да становништву учине медвеђу услугу, да му отежају вожњу аутомобилом и у оквиру блока верујући да људима никад доста гужве по улицама и да га додатно лише ионако оскудног паркинг простора. Све само да власт покаже да, ето, нешто ради. Још ћемо и доживети да, као у оном вицу, због великог интересовања грађана имамо репризу отварања моста на Ади.

Неколико пута сам, пола у шали, пола у збиљи, иритиран ко зна којом улицом затвореном за саобраћај због радова, рекао да ћу основати изборну листу за град Београд "Против поправки путева" чије би главно и једино предизборно обећање било да уколико освоји власт за њеног мандата неће бити ниједне поправке ниједне улице и да ћемо пустити са обраћај да тече нормално. Ко зна, можда нас има довољно да уђемо у градску скупштину. Ето, ова власт и од најтривијалније теме и најнеопходнијих ствари направи проблем за живот обичних људи.

А можда је управо то последња кап у препуној чаши? Историја је пуна владара и режима који су падали услед наизглед баналних разлога, ствари које обичног човека много више дотичу од високе политике. Штагод, само да им видимо леђа.

ПС Били смо скоро сви у фамилији прво заокупљени дететовим рођенданом па затим болесни. Отуд поново пауза у блогу. Сутра ћу да дам мало озбиљнију анализу наше опозиционе сцене.