25.4.12

Шта се може научити из синоћњег полуфинала Лиге шампиона

1) Нема фудбала без центарфора. Негде око 70-тог минута је већ било тужно гледати како након хиљадитог продора играча Барселоне по једном од бокова центаршут(ако се то тако може назвати) оде назад на 16-18 метара, а све то зато што у казненом простору нема центарфора који би умео или да умакне чуварима или да их одвуче и ослободи простор другима. Ако се овоме дода излазак Пикеа у првом полувремену који у утакмицама оваквог типа пред крај тактички изиграва првог нападача, онда је логично да шансе нема па нема.

2) Нема фудбала без шута из даљине. Ако су повратне лопте са бока биле тужне мањак шутева је било болно гледати. Први шут изван шеснаестерца упућен је у 80 и неком минуту а шутирао је Маскерано који је за ту прилику дошао из одбране.

3) Нема фудбала без скок игре. Повезано са тачком 1. А ако је та тачка била трагична, а тачка 2. болна ова је већ била смешна. Само тако се може оценити збуњеност играча Челзија приликом корнера за Барселону када би схватили да ниједног противничког играча нема у шеснаестерцу.

4) У фудбалу није битно ко поседује лопту већ ко поседује терен. А синоћ смо видели да је могуће и прво без другог и друго без првог.

5) Не постоји једанаеста Божија запоовест, а поготово не гласи "Не дај гол ако се притом не ушеташ са лоптом у њега. Грех је". ОК, ово је виц који сам преузео од италијанског новинара Франка Росија.

Остаје питање да ли су Гвардиола и Барселона ово научили.

24.4.12

Прилог за антологију глупости

Lider SNS Tomislav Nikolić kaže da vlast napada naprednjake što su doveli u Beograd čoveka koji je "samo zagovarao bombardovanje." Predstavnici vlasti, kako je istakao, 12 godina sarađuju sa ljudima koji su bombardovali Srbiju.
извор

23.4.12

Дошли су до последњег уточишта

Доста медијске пажње је посвећено посети некадашњег градоначелника Њујорка Рудија Ђулијанија Београду на позив Александра Вучића и Српске напредне странке. То, наравно, није могло да прође без реакције од стране демократа, а нарочито садашњег градоначелника Београда Драгана Ђиласа који је након што је указао „дужно поштовање, подсетио да је Ђулијани подржавао НАТО агресију на Србију и српски народ и да је због њега „људи у Београду и даље живе у колективним центрима“.

Ко жуте не зна, помислио би да имају неке принципе. Ми који смо их упознали као злу пару знамо да је прича посве другачија. Наравно да је потез Вучића и напредњака срамотан. Ђилас и његова странка су на самом дну листе оних који преба да указују на потребу поштовања жртава НАТО агресије. Иста та странка господина Ђиласа је имала председника (кога су након његове смрти усвојили као идола којем се и дан данас клањају) који је давао јавну подршку истој тој НАТО агресији. Иста та странка је у циљу политичке дискредитације противника ангажовала човека који се за рат против Срба залагао још почетком деведесетих. Представници те и сателитских странака су у својим иступањима током 90-тих попут папагаја понављали пропагандне тезе против Србије и српског народа изношене од стране западних влада и њихових послушника у медијима и тиме учествовали у медијској припреми НАТО агресије. Иста та странка је за своје „најближе партнере“ прогласила државне творевине и личности које се својски труде да оно што је преостало од српског народа на Косову и Метохији као круну њиховог деценијског антисрпског деловања. И сад треба сви да поверујемо да су ти и такви људи напрасно и, гле случајности, пред изборе стекли неке моралне скрупуле. Није него!

Тешка срца морам признати да је Лењин био у праву када је рекао да је патриотизам последње уточиште хуља. Или макар, био је потпуно у праву када је реч о нашој хуљи Драгану Ђиласу.

ПС Тек да неко не помисли да подржавам напредњаке, понављам да је Вучићев поступак срамотан и да ако има нешто добро у Ђиласовом лицемерју то је да је оно разоткрило до које мере су Николић и Вучић продали душу евроатлантској сотони.

20.4.12

Слика менталитета са друге стране

Торвалд Столтенберг, некадашњи норвешки дипломата и изасланик УН за бившу Југославију дао је интервју за радио Слободна Европа(транскрипт овде, на сајту "Новог Стандарда"). Углавном је, што се тиче чињеница рекао нешто што се знало или могло претпоставити. Две ствари, међутим, доносе нешто што многи у Србији и даље не схватају. Прва је одговор на следеће питање:

RSE: Vi se služite južnoslovenskim jezicima, tačnije sprskom varijantom. Zbog toga ste neretko bili optuživani da podržavate srpsku stranu. Bilo je kritika na vaš račun i kasnije i u samoj Norveškoj.

Stoltenberg: Da, ta rasprava o mojoj ulozi i danas traje. Iz više razloga se tvrdi da sam bio prosrpski orijentisan. Jedan od njih je da kada sam govorio srpsko-hrvatski jezik, da sam previše koristio srpsku varijantu, a premalo hrvatsku. Tačnije, da je moj akcenat previše sprski. Zbog toga sam nastavio da koristim engleski, tako da mi znanje srpsko-hrvatskog jezika nije mnogo pomoglo u pregovorima.


Размислите, да ли је могуће разумно преговарати са људима који посреднику замерају што у преговорима не користи "ћујте, дећки" или "шта има, ба?". Све је од почетка било осуђено на пропаст због масовне хистерије према свему српском која није никакве компромисе трпела.

Друга ствар која је на мене оставила утисак је формулација два питања од стране репортера:

RSE: To znači da su domaći akteri najodgovorniji za sukobe, pre svega Srbi, što je potvrđeno i presudama Haškog suda za zločine kao što su opsada Sarajeva, Srebrenica.
...
RSE: Mnogi smatraju da, iako su domaći akteri, pre svega Srbi, najodgovorniji za rat - i međunarodna zajednica snosi odgovornost zbog svoje neodlučnosti da spreči sukobe. To se pre svega odnosi na Evropljane koji su blokirali nastojanje SAD da se ranije vojno interveniše protiv snaga bosanskih Srba, a što je učinjeno tek pred kraj rata.


Ово би требало коначно да отрезни оне који и даље гаје фантазију да би "све било боље да нисмо изгубили медијски рат". У мечу који је унапред намештен против тебе се не може победити. Радио Слободна Европа је финансирана од стране владе САД. Паметном доста.

15.4.12

Христос Воскресе!



А по вечеру суботном на освитак првога дана недјеље дође Марија Магдалина и друга Марија да огледају гроб.

И гле, земља се затресе врло; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробнијех и сјеђаше на њему.

А лице његово бијаше као муња, и одијело његово као снијег.

И од страха његова уздркташе се стражари, и постадоше као мртви.

А анђео одговарајући рече женама: не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите.

Није овдје: јер устаде као што је казао.



Јеванђеље по Матеју 28:1-6

13.4.12

Вагнер на Велики петак - "Парсифал", 3. чин, 1. сцена

Овај део се популарно зове Karfreitagszauber или "музика за Велики петак" и мислим да је пригодно да је поставим данас на блог. Уживајте.



Насловну улогу игра Зигфрид Јерусалем, Гурнеманц је Курт Мол, а Кундри је Валтрауд Мајер.

11.4.12

Микрокосмос наших деведесетих

На једном месту у свету за којег је ретко ко изван његових најнепосреднијих суседа чуо се десио конфликт са кобним последицама. Без икаквог обзира према чињеницама, инцидент је одмах обликован у идеолошку матрицу уз унапред додељене улоге џелата и жртве. Моћници су одмах донели свој суд уз обавезну патетичну хуманитарну и антирасистичку причу. Медији су не само одмах покупили ово већ су додали и своју искривљену слику, ствривши своју интерну верзију вођену "партијском линијом" представљајући гласине и непотврђене наводе као чињенице и етикетирајући преко својих дежурних клеветника свим могућим увредљивим називима. Затим је пресуда препуштена руљи која, чак и да већ није жељна крви, на основу изопачене представе која јој је приказана може само да каже да је оптужени крив и да одмах крене на извршење пресуде која је увек смрт, било она права, физичка, било на психолошком плану. Нема претпоставке невиности, нема одгварајуће процедуре, нема права на жалбу, чак ни на најосновнију одбрану.

Звучи ли вам ово познато? Скоро сам сигуран да сте одмах помислили на ратове у бившој Југославији и на понашање западних сила и медија током њега. У праву сте у том смислу да се они заиста перфектно уклапају у горњу матрицу. Ипак, конкретни догађај који се описује горе се није догодио на Балкану пре 20-так година већ у Америци(на Флориди) крајем фебруара ове године.

Тих дана црни тинејџер по имену Трејвон Мартин је убијен у сукобу са локалним чуварем Џорџом Зимерманом. Околности и чињенице о овом инциденту су и даље углавном нејасне али то није спречило хистерију која ових дана заокупља целу Америку.

Док ово пишем, Џорџ Зимерман се налази на непознатој локацији и толико изолован од свих да ни његови адвокати нису у стању да га пронађу. А ако видите са чиме се суочава, разумећете зашто. Шта бисте ви радили да вас имплицитно кривим прогласи сам председник САД, да вам на Твитеру адресу објави изанђали некадашњи режисер(адресу за коју се испоставло да је погрешна па је један старији брачни пар морао да трпи малтретирања самозваних праведника), да вам расистичка група уцени главу, а за сво то време национални медији вам објављују слику свуда где могу док вас представљају као алтер его Дејвида Дјука?

Чињенице? Коме то треба? Ко уопште хоће да зна да је наводни члан ККК Зимерман из мешаног бело-латино брака, да је регистрован као демократа и да је веома вероватно гласао за Обаму, да је редовно помагао црначким породицама и да је лично пријавио случај полицијске брутаности против црног бескућника за који расни демагози који тренутно воде хајку против њега нису хтели да чују? Зимерман се уклапа у калуп, све што се противи званичној верзији треба сузбити, а промотере истог ућуткати. Против Зимермана је све дозвољено, укључујући и патентна манипулација доказима. А ако их ухвате, урадиће неку лажну истрагу и додати још лажније извињење у којем ће пажљиво избегавати да помену објекат њиховог клеветања. Ситуација је више него јасна: Џорџ Зимерман је жртва јавног линча!

А тај јавни линч је стандардни модус операнди либералне, прогресивне Америке. Амерички конзервативни блогер Лоренс Остер је то најбоље описао на следећи начин:

Либерална Америка, попут тагија из Индије у 19. веку, али далеко моћнија и далекосежнија, је убилачки култ. Она дехуманизује и убија своје жртве, физички и/или психолошки. Она расте, она повећава своју енергију и моћ, на њиховој патњи и смрти.


Данас је њихова жртва Џорџ Зимерман, сутра ко зна ко. А јуче смо то били ми Срби. Ми смо им били 12 милиона Џорџа Зимермана.