28.6.12

11 година у дан

Толико су чекали социјалисти да се освете Демократској странци и њеним сатрапима за изручење Милошевића. Коначно су нашли прави начин да то ураде и прави датум.

Сувише лепо да би било истина? Највероватније јесте имајући у виду људске и моралне квалитете Дачића, Бајатовића и осталих. Ако, пак, прихватимо као чињеницу максиму да "у политици ништа није случајно" као и оно што је претходило овом чину једна мала могућност да је освета ипак сервирана хладна.

Наиме, Дачић је прво Тадића навукао да поједе оно што се не једе намамивши га на премијерску функцију чиме је Тадић погазио своју реч из ноћи другог круга председничких избора, а затим му је испред носа однео функцију. Тиме су Тадић и жути остали не само тотални губитници већ су и у поразу остали без и трунке достојанства и кредибилитета. Није се могло догодити бољим људима, како би рекли англосаксонци. Заслужили су они много више од овог понижења. Тадић и врхушка ДС робију, а сама странка да буде збрисана јер она ни по чему није легитимна српска политичка партија већ интересна агентура ЕУ и НАТО. Осим овога, видели смо и да се онај ко се мача лаћа од мача и гине. Жути су пре четири године власт приграбили на истоветан начин као што им је данас одузета.

Није, међутим, Тадић тај који је потонуо најниже. Дубље од њега отишли су разна пискарала наше новинарско-аналитичарске касте који су прво на све начине покушавали да спасу Тадићев политички живот, а затим исто тако гледали да убеде Ивицу Дачића да му је најбоље да и даље буде у власти са Тадићем. И они су од данас, заједно са својим вољеним вођом бивши људи у сваком погледу са репутацијама у блату код свакога са иоле мозга.

Све су ово разлози због којих после 11 година имамо бар мало разлога и бар на кратко да нам Видовдан буде срећан. А да бисмо овај Видовдан и даље обележавали треба да се настави у истом стилу уништавања жуте напасти. Ту, на жалост, разлога за оптимизам скоро и да нема. Али, ко је могао у ђурђевданској ноћи да помисли да ће расплет избора бити овакав.

22.6.12

Више од фудбала

Судбина је хтела да се вечерас у четвртфиналу ЕУРО 2012 састану Грчка и Немачка. Мало ко је типовао на ову утакмицу поготово након другог кола у групама. У свету и код нас је ово већ означено као више од фудбала, а не сумњам да се и у самој Немачкој и Грчкој на ову утакмицу гледа тако.

Као неко ко би за Грчку навијао у овој утакмици каква год да је политичка ситуација, дозвољавам себи да дам грчком тиму један скроман савет: смањите политичке конотације да не бисте изгорели у претераној жељи. Сетите се само како сте против Турске прошли у квалификацијама за СП 2006 непосредно након титуле шампиона Европе.

Остало сами већ знате...

12.6.12

Маркале у Сирији

Сећате ли се Хуле, градића у Сирији. Можда још увек да јер је донедавно био на уснама свих медијских посленика, ратоборних политичара и салонских интелектуалаца/ратника као коначан доказ о "злочиначком карактеру Асадовог режима" и "неопходности хуманитарне интервенције". Кажем "донедавно" јер га одједном више нема да нам засипа ТВ екране и прве странице новина. А зашто? Па зато што су злочин над цивилима у том граду починили "Сиријски борци за демократију".

Дрвље и камење су осули наши људи по друштвеним мрежама на британског министра Вилијама Хејга који је Сирију упоредио са Босном 90-тих, али изгледа да је човек био у праву, додуше не онако како је замислио. Ево, након поплаве једностраних извештавања, поједностављивања природе сукоба, лажног моралисања од стране западних влада и квазиинтелектуалаца имамо и намештени масакр да употпуни фарсу која је понављање историје које се одвија у Сирији.

Хула полако пада у заборав. А очекујте да заборав напрасно погоди и западне званичнике које су тај град упорно истицале као casus belli и да он буде слично Лорду Волдемору из Харија Потера "град коме се не сме споменути име". Јер бити "хуманитарни интервенциониста", било у влади било ван ње, значи никада не признати да си погрешио нити се извинути због било чега.

Хула је прелудијум онога што чека Алавите, ши'итске муслимане и хришћане у Сирији уколико Асада замене "демократе". А уколико се тако нешто, не дај Боже, деси можете комотно да се кладите да ће душебрижници из САД и ЕУ који лију сузе над Асадовим противницима брже боље да се повуку у своје куле од слоноваче, затворе очи и уши над оним шта се дешава на терену и концентришу се на нову земљу чије људе треба унесрећити.

Још горе, неки ће, као већ поменути Хејг, ту и сличне интервенције истицати као успех, и то са сасвим озбиљним изразом лица, јер он у то заиста и верује. А то је најстрашније од свега.

Потребно је срушити легенду

Било је за очекивати да ће први најављени симфонијски концерт Рихарда Вагнера и Израелу изазвати бројне контроверзе. Иако су организатори, Друштво љубитеља Вагнерове музике у Израелу, приватно организовали и финансирали оркестар, и у сврху концерта ангажовали чувеног диригента Ашера Фиша, Универзитет у Тел Авиву је ускратио аудиторијум под притиском протеста од стране преживелих нацистичких логора.


Далеко од тога не поштујем оно што су прошли и њихова осећања у вези са тим, међутим то им не даје за право да приказују изврнуту и карикатуралну слику Вагнера и износе нетачности у вези његовог наводног утицаја на Хитлера и на нацисте. С тим у вези, реакција и линија одбране израелских љубитеља Вагнера је, по мени, потпуно погрешна. Они се, у своју одбрану, позивају на легалистичке, универзалне и апстрактне вредности као што су слобода говора и изражавања, одвајање личности уметника и уметничких дела али оне су ем сувише недокучиве обичном човеку ем нису пријемчиве људима који према Вагнеру имају предрасуде, ем се могу контрирати разним моралистичким аргументима.

Уместо тога, Вагнер-асоцијација у Израелу мора одузети моралне аргументе својим противницима и то тако што ће напасти и побити заблуде и урбане легенде о Вагнеру које су сервиране широкој популацији у Израелу као чињенице.

Велики део израелских Јевреја верује да је Вагнер био идеолошка инспирација Адолфу Хитлеру и нацистима и да их је иснпирисао да почине геноцид над њима. Ово није тачно.

Велики део израелских Јевреја верује да се сам Вагнер залагао за истребљење јеврејског народа. Ни ово није тачно.

Велики део израелских Јевреја верује да је Вагнер измислио термине „јеврејско питање“ и „коначно решење“. Ово је још једна нетачност.

Велики део израелских Јевреја верује да је Вагнер родоначелник тзв. расистичког антисемитизма у Немачкој. Потпуна неистина.

Велики део израелских Јевреја верује да је Вагнер свиран у логорима смрти док су људе водили у гасне коморе. Урбана легенда.

Ово су само неке о заблуда о Вагнеру које круже у јавности, а поред тога ту су и лудачке интерпретације његових музичких драма које у појединим ликовима виде антијеврејске метафоре које треба раскринкати. О некима од њих сам већ писао на овом блогу. А колике су размере заблуда о Вагнеру у Израелу говори и изјава већ поменутог диригента Ашера Фиша који је неке своје познанике питао у које доба је живео Вагнер и добио одговор „у време Хитлера“.

Јасно је да је ово битка која би се водила у крајње неравноправним условима и чији би учесници били изложени бројним увредама и етикетама али уколико израелски љубитељи Вагнера заиста желе да скину незваничну забрану извођења његових дела, ово је једини начин. Данијел Баренбоим је недавно својом изјавом указао на потребу да се Вагнер „ослободи повезаности са нацистима“, али на жалост, осим изношења неких површних, премда мало познатих, чињеница о Вагнеру није навео на који начин то треба урадити.

Вагнер асоцијација у Израелу мора ићи у детаље, међутим. У бици за истину о Вагнеру оно што им недостаје у бројности и медијској подршци лако могу да надокнаде историјским чињеницама које су у потпуности на њиховој страни и које констатују еминентни историчари који су се бавили Трећим Рајхом и/или Вагнером као што су Сол Фридлендер, Јоахим Фест, Јан Кершо, Фредерик Спотс, Брајан Маги, Дитер Боршмајер, Јакоб Кац и други. А ту су и неки од највећих музичких умова 20. века као што су Ото Клемперер, Бруно Валтер, Георг Солти и Арнолд Шенберг који су сви на својој кожи осетили нацистичке прогоне и који су сви до краја били обожаваоци Вагнерове музике.

Неформална забрана Вагнера се од стране естаблишмента у Израелу сматра симболичким актом отпора према нацистичкој идеологији. Да би се та неформална забрана превазишла мора се показати да тај акт заправо не симболизује ништа, а то је могуће једино разбијањем мита о повезаности Вагнера и Хитлера и нацизма. Нисам сигуран, на основу онога што сам прочитао, да оснивач Вагнер асоцијације у Израелу Џонатан Ливни схвата какав га задатак чека.

8.6.12

Један од главних, не толико очигледних, задатака евентуално нове владе

Изјаве које је давао Ивица Дачић од 20. маја као и најновија од једног од коалиционих партнера СПС све више указују да је на делу покушај да се откаче "жути" и склопи коалиција са СНС. Све то наравно, може да буде и тврђење пазара и покушај да се испослује што већи утицај.

Претпоставимо, међутим, да се деси да се формира влада СНС-СПС-ДСС(или макар мањинска СНС-СПС уз подршку ДСС). Она ће пред собом имати многе очигледне и тешке задатке, од економије до Косова и Метохије. Један од њих пак, није толико очигледан али је важан као и било који од ових наведених.

У случају да дође до горепоменуте владе једина њена опозиција биће "жути блок" који већ сада не бира средства да се обрачунава са неистомишљеницима. Уколико дође до потпуног развлашћивања евроунијата наступиће хистерија каква није виђена у нашем политичком животу. По принципу "што горе то боље" гледаће на сваки начин да паралишу не само рад владе већ и свакодневни живот у Србији и да на крилима наступајућег хаоса, а уз свесрдну помоћ ЕУ/НАТО структура поново зајашу Србију.

Србија не може имати будућност уколико се стално налази само један изборни циклус далеко од потпадања под евроунијатску окупацију. Нова власт, ако имало у виду има дугорочну будућност Србије и српског народа, мора да приступи раскринкавању "жуте коалиције" и њеној делегитимизацији у очима широке јавности. Ово се не односи само на партије већ и на разне НВО и удружења грађана као и појединце који под плаштом "слободних интелектуалаца" и "независних аналитичара".

Око партија "жутице" посао ће бити лакши. Довољно је само објавити тајне документе о прегопворима које су водили о Косову и Метохији као и извештаја Викиликса о њиховим екскурзијама у страним амбасадама у Београду. О томе како су смишљено и за рачун својих тајкуна и страних фирми уништавали српску економију да и не говоримо. Има ту материјала за миленијумско робијање челника Демократске странке и њених сателита.

Нешто теже биће искоренити жуте медијске посленике и њихове произвођаче јавног мњења. На срећу, својим безобразним понашањем после другог круга председничких избора, сами су створили основу за њихово делелгитимисање. Битно је да напад на њих крене одмах и буде константан да људи не би заборавили њихова непочинства у овом периоду.

Поновићу оно што сам написао пре неколико месеци: "жута коалиција" није легитимна српска политичка опција. Она је део завере која има за циљ поробљавање српског народа и уништење његовог државног и државотворног капацитета. "Жути" нису политичка партија већ банда пљачкаша и уништитеља која не заслужује да буде само развлашћена већ и потпуно збрисана са политичке и јавне сцене, а период њене владавине проглашен социјално-историјском аномалијом  и болешћу. Они се не смеју третирати као легитимна политичка организације већ се против њих мора повести оштра политичка борба са циљем искорењивања њиховог начина мишљења и њиховог утицаја у јавности.

Имамо ли вође које ово увиђају или им поглед досеже само до наредних избора?

Кратак осврт на ЕУРО 2012

Уз чини се никада мање помпе и доста неизвесности око изградње стадиона и остале инфраструктуре данас почиње Европско првенство у фудбалу. Наредне три недеље ће нам се колико-толико испунити летња празнина без фудбала.

Као никада до сада постоји изразити фаворит за освајање (а у овом случају и одбрану) трофеја, а то је Шпанија. Заиста, она у свакој линији има играче светске класе који могу да ушетају у било који тим на свету. Ово се поготово односи на средину терена где су Ћави, Инијеста, Алонсо, Фабрегас, Силва...Но фудбал не би био то што јесте када би суви квалитет углавном побеђивао, стога ни Шпанији није загарантована титула. Њихова слабост може бити напад то јест чињеница да су главни голгетери Торес и Виља, од којих је први у паду форме већ скоро две године, а други се тек опоравио од веома тешке повреде. 

Од селекција које би могле да их сруше издвојио бих:

  1. Португал: квалитет у свим линијама плус Кристијано Роналдо
  2. Немачка: традиционално добра у турнирском такмичењу
  3. Холандија: нападачки потенцијал без премца
Од осталих вредне помена су Француска и Енглеска. Код Француза је Блан увео мало реда али остаје да се види како ће то функционисати на великом такмичењу. Енглеска по традицији буде фаворит па разочара, сада им сви предвиђају крах, па ко зна...А ту је и Вејн Руни. Ако било која од осталих репрезентација узме првенство биће то прворазредно изненађење.

Толико за сада, ако буде нешто занимљиво у току такмичења огласићу се.

7.6.12

Уз њега или не?

Пратим ових дана полемику између Жељка Цвијановића и Небојше Малића око тога да ли националистичке и патриотске странке и организације треба да дају јачу подршку Томиславу Николићу пред његов пут у Брисел, поготово у светлу његове изјаве о Сребреници због којег се на њега дигло и кусо и репато из евроунијатских медијских кругова у Србији и ван ње и због чега је већ најављено морално-политичко преваспитавање Николића од стране бриселских политкомесара.

Једноставан и недвосмислен одговор није лако дати, иако на први поглед изгледа да Николићу треба дати пуну подршку. Једноставно, националисти Николићу не верују, а за то је крив сам Николић. Растурио је једну националистичку партију и основао нову која је покушавала на надевроунијати дотадашње евроунијате, давао је двосмислене и неодређене изјаве о најважнијим питањима и често мењао став чак и као напредњак. А ту је још увек и свеже питање о изборној крађи. Стога није могуће дати Николићу бланко чек, он га ничим није заслужио.

Али није заслужио ни да остане сам на брисаном простору да се бори против евроунијатских душмана како у Бриселу тако и у Србији. Ако је већ одлучио да брани истину, треба да зна да има оних који ће му у томе помоћи. До Брисела има још 7 дана и дотле му треба послати сигнал да ће имати савезнике у борби да се прекине са психичким терорисањем српског народа Сребреницом. Ништа се не би изгубило тим гестом, а могло би да се добије много, почев од разбијања евроунијатског монопола на Сребеницу па и на друга питања везана за ратове у бишвој Југославији све до разоткривања шта то заправо ЕУ тражи од нас, а то је да се одрекнемо сами себе.

Томислав Николић је, намерно или не, већ у раној фази свога председниковања себи поставио тренутак који ће дефинисати његово председниковање: или ће отпочети процес ослобађања од евроунијатизма или ће се сломити и кренути ћурак и тиме се дефинитивно показати као варијација на евроатлантску тему. И да не буде забуне, ако промени став о Сребреници, биће крив искључиво он, стигла му подршка од ДСС, СРС, Двери и осталих или не. Не сме се пасти у замку и аболирати га од одгворности зато што други можда нису имали политичког њуха у том тренутку.

ДОДАТАК: Као што ме је колега Сиви Соко известио, Двери су отишле даље од обичног сигнала и отворено подржале Николића у његовом ставу.

6.6.12

Ревносна Учитељица

Откако је отпочела да ради у својој професији усвојила је као свој животни кредо три речи: ред, рад и дисциплина. Ништа није смело да стане на пут утеривању тих идеала у њене ученике. Морали су да буду безгрешни и савршени да би имали њено поштовање, а то савршенство се морало одржати по сваку цену. Али баш сваку...

Једнога дана у једном кутку школског дворишта неколико деце из њеног одељења нападну, од полуделог комшије који је умислио да тај део дворишта припада њему напујдани, бесни пси. И деца, увидевши да не могу да побегну нити да рачунају на помоћ узеше да се бране с оним чиме су стигли и шта им је било при руци. Том приликом полете по који камен од којег се и разби понешто, поцепа се мало одеће и књига, запрља се мало у блату а и изговори се понека псовка на рачун паса и полуделог газде. Извукоше се деца некако и дођоше до школе.

О црни дане, црна судбино, помисли Ревносна Учитељица. Па како могу да дођу такви на час? Прљави, крвави, изубијани, са поцепаном одећом и књигама? Ју, још су и камење бацали и опсовали! Куку! Одмах код директора!

И тако Ревносна Учитељица додатно нагрди зблануту децу. Полудели комшија и његови бесни пси? Ма 'ајте молим вас, чистоћа и уредност су на првом месту, ако тога нема нека их и растргну пси. Не требају њој нека мусава деца да је узнемиравају и руше јој углед, још мање да сметају њеном светом тројству тзв. принципа.

И тако деца добише уз ранеод паса и претрпљени страх јединице из владања и укоре. И будно око Ревносне Учитељице које ће стално да их посматра и упозорава да је кршење поретка којег је она замислила горе него да их растргну бесни пси. А они нека се снађу, нека нађу начина да се убудуће одбране од бесних паса, а да им одећа остане беспрекорно чиста. Ревносна Учитељица свакако нема намеру томе да их, не дај Боже, научи.

Свака сличност са особама и људима у стварном животу је још како намерна. Овога пута, остављам читаоцима да је нађу.