30.8.12

Са чиме смо се суочавали и још се суочавамо

Богу хвала па нисам чуо ових година за Мајкла Добса. Један антисрпски пропагандиста мање-више не мења ствар. Јуче ми је запао за око једним својим текстом где је к'о бива, бранио српско становиште, а заправо је са 100% негативног става према Србима прешао на 99%. Онај један посто је, међутим, био довољан да се на њега отвори сезона лова од стране дежурних душебрижника:
Добс није морао дуго да чека на реакције на своје тврдње. Хамдија Ћустовић, потпредсник Конгреса северноамеричких Бошњака, написао је реаговање које је ДОбс поставио на свој блог. Ћустовић у реаговању захтева да се Добс извини и оптужио га да "попушта Србима".
Ћустовић је прави представник бошњачке "нације" и менталитета који њом доминира, а који се састоји у потпуно утврђеној имутабилној позицији "Бошњака" као "безгрешне жртве" и неприхватања да ико други има било какве легитимне аспирације, интересе и националне митове и трауме које је преживео. Одступања од те приче нема ни у најминималнијој могућој мери, ма колико особа која од ње одступала генерално била наклоњена "бошњачким" ставовима, а казна за то је лепљење етикета и изопштавање из "круга пријатеља". Слично је доживела и Анђелина Џоли од стране тзв. "мајки Сребренице" када се пронео глас да њен филм није довољно антисрпски.

И после кажу, помиримо се! Како? Како остварити помирење са оним који под тим појмом подразумева потпуно потчињавање његовим ставовима и који компромис дефинише као апсолутно слагање са његовим мишљењем?

Тај изопачени менталитет је и довео до рата у БиХ, а још је додатно појачан тиме што су "Бошњаци" поверовали у медијске митове о том рату. Он је извор аспирација да се укине Република Српска, главна препрека истинском помирењу и потнецијална клица новог оружаног сукоба. Све док он управља акцијама политичког вођства "Бошњака" оправдан је наш зид према њима, симболички који постоји данас и прави уколико за њим буде потребе. На њихово уже саздано од прича о "грађанској равноправности" и "европској будућности" смо се већ спуштавали.

24.8.12

Врућина ( и лудило као резултат)

Свуда врућина, 40 степени, па како онда да се блогује. А врућина чини да људи понекад полуде, па тако у ове дане имамо свуда лудило. Ево како о лудилу које свуда влада пева Вагнеров Ханс Закс у интерпретацији Џералда Финдлија:

9.8.12

Најлакше је рећи "нека виси Дивац"

Како год да прођу ватерполисти и чак уколико се деси неко пријатно изненађење код осталих, нема никакве сумње да је биланс Србије на Олимпијским играма у Лондону лош. А ми не бисмо били то што јесмо када не бисмо уместо објективне анализе узрока кренули у лов на жртвене јарце. Једнога је одмах уочио и нанишанио извесни Слободан Јовановић и усмерио већину муниције ка њему, а није заборавио и да мало сачува и за "непосредне извођаче радова".

Па добро, нека виси Дивац. Верујемо да ће се све решити његовим одласком. Верујемо да ће спортисти добити услове који не подразумевају коришћење опреме које су по годинама њихови очеви могли да користе, здравствену негу на нивоу врачања и смештај са елементарним комфором. Видећете како ћемо бити затрпани медаљама у Рио де Жанеиру.

Чујем како одговарате "па и раније услови нису били Бог зна какви па смо пролазили боље. Знали смо да превазиђемо објективне тешкоће упорношћу, снагом воље, инатом, сировим талентом". У другој реченици је, парадоксално, садржана и контра-реплика које се састоји од питања: "А зашто би они то радили?"

Ако чак и прихватимо да је Јовановић у праву када оптужује неке спортисте да су тамо због "личне промоције", а не да би представљали Србију, имамо ли право да им замеримо због тога? Коју Србију они да представљају, за коју Србију они да извлаче додатни напор онај који често одлучи победника? Србију која се не брани кад је секу? Која жмури и ћути кад је пале? Коју други по својим мерама кроје? Којој други кажу шта да сеје и жање, шта од кога да купује, коме да  продаје? Србију која заборавља сопствену децу, своје јунаке и своје мученике, а обува, одева, храни и слави оне који сањају да је сахране?

Ти спортисти су добрим делом продукт друштвене свести која је усађивана од петог октобра 2000. године, оне која нас је учила да смо неспособни да било шта створимо, да немамо никаве таленте, да је патриотизам превазиђен и зао и да нам без "Еуропе и Атлантиде" нема живота. Друштвене свести чије је искорењивање Жељко Цвијановић ставио као један од најважнијих задатака нових власти.  А она се неће искоренити тако што ће се од Дивца направити жртвени јарац нити постављањем било кога на чело Олимпијског комитета. Бољи резултати на великим такмичењима стићи ће тек када оздрави традиционални српски дух, дух који су "жути" и остали "еуропејци" покушавали претходну деценију и кусур да убију по задатку својих газда.

Можда је ова забелешка чак и сувишна јер слично сам писао и пре четири године поводом Игара у Пекингу и од тада се није променили скоро ништа. А остаје још три дана да видимо хоће ли наша последња златна медаља и даље, симболично, бити из последњих дана Слобине владавине или ће, такође симболично, нова коначно доћи и тиме макар на једном пољу и макар на кратко инаугурисати пост-жуту еру.

6.8.12

Нови ветрови или лажна нада?

Након противуречних и/или немуштих изјава представника Владе Србије и председника Николића о Косову и Метохији најновији интервју шефа Владине канцеларије за Косово и Метохију Александра Вулина делује као право освежење. Део који је на мене оставио посебан утисак је следећи:

Вулин је апеловао да се у Србији не користи термин "паралелне институције" јер су оне, како каже, на Косову формиране у складу са Уставом Србије и финансирају се из Београда. Он је оценио да су "паралелне институције" оне које се финансирају из Приштине.

Вулин не само да пружа оштар вербални отпор евроатлантистичкој политици већ и указује на опасност од прихватања њене терминологије. Још је Џорџ Орвел у "1984" указао колико је језик моћно психолошко оружје. Вулинов апел да се институције Србије не називају "паралелним" је један од предуслова за било какву смислену борбу за очување Косова и Метохије.

Није све, међутим, сјајно у Вулиновом интервјуу. У његовом другом делу он понавља став како ће Србија "поштовати до сада договорено у дијалогу Београда и Приштине" чиме самом себи скаче у стомак и доводи јавност у недоумицу.

Она ће се лако решити тиме што ће се о Вулину и Влади Србије судити не по томе шта изјављује већ шта ради. А то важи за оба дела интервјуа који очигледно воде у супротном правцу.

У сваком случају, одговор на питање из наслова ћемо ускоро сазнати.

3.8.12

Да не буде "џабе смо кречили"

У својој најновијој колумни у "Новом Стандарду" Жељко Цвијановић наводи неке од трагикомичних примера антидржавног деловања Бориса Тадића и људи око њега као и чињеницу да се оно наставља и након скидања ДС и сателита са власти. Цвијановићу више од самих активности бивших смета њихова безобзирност и недостатак елементарног стида:

Samo ovde čovek koji je obema radio na slamanju srpske ekonomije bez imalo stida i rizika da bude javno osuđen preti vladi, koja je došla na zgarište srpskih finansija, zato što hoće da smeni guvernera, koji je, godinama dok su naš Boža i njegova vlada trošili Srbiju kao pijani milioneri, uspešno krio da je ekononski stručnjak da bi progovorio tek kad mu je nova vlast zapretila smenom.

Samo u tom nasleđu antidržavlja predsednik Nezavisnog udruženja novinara, koje je pre tri godine podržalo najrepresivniji evropski medijski zakon, umesto da zauvek ućuti, poziva državu da se povuče iz medija. Teško je tu pozivati se i na logiku i na argumente, prema kojima u medijima ne postoji – slovom i brojem – nijedna uspešna medijska privatizacija, već groblje medija, novinara i ideja. Ne, on – pokvarenjak koji nalazi da je dobro da glumi glupaka – veruje da će njegove kolege živeti bolje ako, kako kaže, država samoukine svoj uticaj na medije iako oni iz dana u dan u privatizovanim medijima žive sve gore, iako su novine sve rđavije, i to upravo zbog onoga za šta se on zalaže. Ali, kome je do esnafa, treba isključiti državu, treba je ukinuti, treba svaki državotvorni napor prijaviti gde treba, bez stida, sa ponosom, jer se time čuva Borisovo nasleđe, jer se samo tako i posle njegovog odlaska mogu sačuvati pozicije ove govnjive društvene elite, koja rastače sopstvenu zemlju uverena da čini dobro delo.


Ništa od toga, naravno, nije počelo sa Tadićem, ali s njim je eksplodiralo, s njim je sve to postalo poželjan oblik društvenog ponašanja. Samo pored njega samouvereni poluinteligenti mogu da se dive svojoj pameti pozivajući Nikolića da bude De Gol, i to ni po čemu drugom već po tome što će od Kosova napraviti Alžir. Tek s Tadićem na čelu srpska elita izgubila je zadnje tragove svije nelagode i stida, onoga gde počinje svaki intelektualni i moralni napor.
Цвијановић затим указује како да се нова власт супротстави овој антидржавној клики:

I samo zato je važno neprestano svedočiti o tom nasleđu. Sve dok taj stid ne bude vraćen u srpski javni prostor, niko od nas neće imati pravo da Tadićevu vladavinu smatra završenom; sve dok ta priča o tome kako su vladali, šta su Srbiji odneli, šta su joj doneli i šta su joj ostavili ne bude ispričana do kraja, tadićevci će biti samo svet koji je otišao da svede međusobne račune i koji može da se vrati svakog časa. Tek kada ta priča bude ispričana, tek tada prezir prema sopstvenom narodu i rigidno antidržavlje prema Srbiji prestane da bude ulaznica za društveni uspeh i model poželjnog društvenog ponašanja, Srbija neće dotaći svoje dno.


Zato je, isto onoliko koliko je važno da Srbiji pruži malo hleba, jednako je važno da nova vlast otvori javni prostor u kome će se svedočiti o vladavini tadićevaca, pa makar ta vlast ćutala o tome, makar samo pustila da o tome govore oni koji žele da govore. Tek kad taj model političkog ponašanja, koji sam ovde pokušao da opišem, bude obeležen jednim opštenarodnim prezirom, tek tada će i srpska politička scena moći da se nada ozdravljenju. Tek tada će i ostale stranke moći da konkurišu na toj sceni boljim delom sebe, a ne gorim, isto onako kao što su naprednjaci, odgovarajući Čanku, rekli da za to što rade imaju „apsolutnu podršku svih relevantnih međunarodnih političkih faktora“, umesto da mu kažu jedino što su smeli da kažu – da za to imaju mandat građana.


I tu više ni velike priče, ni vremena, ni mesta za kompromise nema: ili će Srbija ubiti Tadićevo političko nasleđe antidržavlja ili će to nasleđe ubiti Srbiju.

Последња реченица мора да буде најважнији задатак наредне власти. Јер ништа неће вредети садашње рушење ДС-а и сателита уколико изопачени систем вредности који су наметнули остане не само доминантан већ и минимално прихватљив. За коју годину имаћемо поново жуте на власти, али овога пута у још горој варијанти, потпуно разуздане, пуштене са ланца, решене да доврше посао уништавања Србије и Срба који по њима није довољно добро обављен. Жути начин мишљења и понашања мора бити делегитимизован и проскрибован у очима јавности, а заједно са њим и организације које га пропагирају.

Неки иницијални кораци уливају наду као што су изјаве новог министра културе. Не треба, међутим, слушати шта власт прича већ гледати шта ради(а то важи и када изјави нешто за нас неприхватљиво) тако да ће тек на јесен моћи да се назру обриси евентуалних напора мењања друштвене свести у циљу искорењивања жутог корова из ње.