28.9.12

Ко зна зна

Уколико у вашим генима, коренима постоји неки робовласник или припадник Кју Клукс Клана, црни људи то могу да осете. Баш као што Јевреји могу да нањуше нацисту, или Срби неког Хрвата. 
- Боб Дилан у интервјуу магазину Rolling Stone . У то име:

26.9.12

Кад сујета убије интегритет

Димитрије Војинов је до пре неколико дана важио као новинар који, ако већ није увек био тачан у својим чланцима или анализама, бар је имао колико-толико интегритета и интелектуалног поштења. На жалост, то позитивне репутације што је имао је уништио. А све због тога што није био кадар да призна да је погрешио.

Све је почело његовим текстом "Мајке и маћехе" објављеном у "Политици" у којем је Војинов написао следеће:

Pre nekog vremena, u Americi je snažno odjeknula priča o aferi koju je imala jedna interesna grupa političkih analitičara okupljena oko izvesnih firmi i fondacija čiji su članovi dobili poslove da predaju o globalnoj politici na američkim vojnim školama. Ispostavilo se da su studentima govorili o tome kako je rat između civilizacija neizbežan, kako će hrišćani morati da ustanu protiv muslimana i kako će u tom ratu neumitno morati da se krši ratno pravo, da će masakri poput Hirošime ili Drezdena biti nužni i da se islam mora saseći u korenu sa sve rušenjem Meke. Kada su neke informacije o ovim predavanjima stigle u javnost, reagovao je sam vrh američke države i većina ovih predavača je sklonjena iz nastave.
Ovu priču je naročito začinio detalj da je kao gost-predavač sa njima sarađivao i Srbin Srđa Trifković, načinivši zanimljivu koaliciju srpske desnice i američkih neokonzervativaca koja, imajući u vidu nedavna iskustva, deluje sasvim prirodno. 
Срђа Трифковић је одмах послао одговор у којем је најавио да ће тужити Војинова и "Политику" за клевету. Као одговор на то Војинов је послао одговор у којем пише, између осталог, следеће:

Спорна реченица на коју је господин Трифковић реаговао гласи: „Ову причу је нарочито зачинио детаљ да је као гост-предавач са њима сарађивао и Србин Срђа Трифковић, начинивши занимљиву коалицију српске деснице и америчких неоконзервативаца која, имајући у виду недавна искуства, делује сасвим природно.“
Молио бих да по страни оставимо оно што је моје лично тумачење његових активности и да се осврнемо на оно што су чињенице. Наиме, у овој реченици се износе две чињенице – да је Срђа Трифковић Србин и да је сарађивао као гост предавач. Пошто се господин Трифковић не буни око тога да је Србин, већ око тога да је сарађивао као гост-предавач, ту чињеницу износим на основу чланка из магазина Wired који је 10. маја ове године објавио чланак Ное Шахтмана и Спенсера Акермана под насловом US Military Taught Officers: Use ’Hiroshima’ Tactics for ’Total War’ on Islam.
У овом тексту који је доступан и на интернету, Шахтман и Акерман кажу да се међу материјалима за студенте налазило и (наводим у властитом преводу) – „видео предавање Срђе Трифковића (у чланку потписаног као Serge Trifkovic), бившег професора који се појављивао као сведок одбране у процесима против босанских Срба оптужених за ратне злочине укључујући и геноцид на Муслиманима.“
Упркос томе што је име господина Трифковића погрешно транскрибовано, идентификовао сам да је реч о њему јер је у марту 2003. и септембру 2008. године сведочио у Хагу. Исто тако, пошто у тексту који потписују Шахтман и Акерман није наведено коме је одржано предавање, сматрао сам да је тај видео запис био намењен студентима ове америчке војне школе.

Одговор је заправо гори него оригинални чланак. Заиста је запањујућа безобзирност Димитрија Војинова са којом "сарадњу" Срђе Трифковића са предавачима о којима говори третира као чињеницу, иако сам признаје да не зна да ли је поменуто "видео предавање"  било упућено студентима академије у којој су предавали или је само коришћено као материјал. Оваквим назови одговором Војинов отежава додатно своју позицију и са легалне и са интелектуалне тачке гледишта јер показује да спорни део чланка није написан грешком већ са злом намером и без и трунке интелектуалног поштења.

Димитрије Војинов ако жели да поново изгради своју уништену репутацију ће морати да скупи храброст и призна да се огрешио о Срђу Трифковића. Ту нема места никаквом пилатовском прању руку преко пребацивања одгворности на друге. Хоћемо ли у земљи где је сујета постала ендемска болест видети и то чудо?

20.9.12

Још мало нешто о Вагнеру и "Лоенгрину"

Један дечак је једног дана гледао Вагнерову оперу "Лоенгрин". Прича, музика, певање, све је то имало опчињавајући утицај на њега и његову личност и постао је страствени љубитељ Вагнерове музике и поштовалац његовог генија. Та страст је трајала до краја његовог живота.

Када је преузео власт у својој земљи, постао је главни покровитељ Вагнера, учинивши га безмало званичним државним  композитором.

Већ погађате на кога мислим. Убеђени сте да причам о њему.

Е па грешите!

Зато што биографија особе о којој причам даље иде овако: као владар установио легалну грађанску и верску равноправност у својо земљи. Ово се најбоље види на примеру јеврејске популације чију је законску равноправност успоставио одмах по доласку на власт и касније присуствовао посвећивању синагога у Минхену и Фирту.

Контраст у односу на њега тешко да може да буде већи.

Особа о којој говорим је баварски краљ Лудвиг Други, Вагнеров савременик и касније његов мецена, човек без кога, може се слободно написати, данас не би постојали ни "Прстен Нибелунга" ни "Парсифал" ни Бајројт.

У вези са "Парсифалом", када је чуо да је Вагнер као диригента на премијери одабрао Јеврејина Хермана Левија, Лудвиг је послао композитору писмо у којем је између осталог написао:

Веома ми је мило да чујем, драги пријатељу, да сте одлучили да не правите разлику између Јевреја и хришћана око тога ко ће извести ваше дело. На крају крајева, људи су, без обзира на верске разлике, браћа.

А звали су га "луди краљ Лудвиг"!

Толико о томе да Вагнерова музика у људима изазива  шовинизам и мржњу.

16.9.12

Викенд Вагнер - "Лоенгрин"

Као што рекох, ово издање Вагнера викендом резервисано је за "Лоенгрин". За почетак, увертира у извођењу Берлинске филхармоније под вођством Херберта фон Карајана:
Други чин, четврта сцена "Елзин ход ка катедрали", хор и оркестар Бајројтског фестивала:
Финале другог чина, венчање Лоенгрина и Елзе, Метрополитен опера:
Прелудијум за трећи чин и почетак истог:
 Лоенгрин открива свој идентитет, тзв. "Graalerzahlung" или "In fernem Land", у извођењу мађарског тенора из 1960-тих Шандора Коње(иронично, с обзиром да су управо Мађари непријатељ на које Лоенгрин треба да поведе војску краља Хајнриха):  
Финале у извођењу Бечке филхармоније, под палицом Рудолфа Кемпеа:

 Надам се да сте уживали.

14.9.12

„Лоенгрин“ – наивност, неповерење, неспособност да се разлучи злотвор од доброчинитеља

„Лоенгрин“ је често, не без разлога, био оспораван од стране стручњака за Вагнерову музику као стармодан, сентименталан и плитак. Чак и његови критичари, међутим, не поричу да је недостатак дубокоумне филозофске позадине у доброј мери надокнађен фантастичном музиком(о томе више у „Викенд Вагнер“ издању које следи сутра или прекосутра). Као такав је скоро идеалан за оне који се тек упознају са Вагнером.


Ипак, чак се и из релативно површне овоземаљске радње могу извући опште поуке о поремећеном стању људског духа и до чега оно може да доведе. Витез Лоенгрин спасава Елзу од Брабанта од неоснованих оптужби Фридриха од Телрамунда и његове жене Ортруде да је убила свог млађег брата Готфрида тако што у борби побеђује Фридриха и жени Елзу уз услов да га она никада не пита за име и порекло на шта ова пристаје. Да би се Фридрих и Ортруда осветили, ова прва глуми покајницу и наивна Елза је прима у кућу не знајући да Ортруда заправо жели да прикаже како је Лоенгрин победио уз помоћ магије. На дан венчања Елзе и Лоенгрина Ортруда и Фридрих разоткривају своје намере. И поред тога што су по други пут показали своју малеволентност према њој, успели су да у Елзу усаде црв сумње. Неповерење и страх су савладали основну логику и нагон за самоодржање код несрећне принцезе и она запита Лоенгрина забрањено питање о његовом имену и пореклу, што је резултирало у томе да Лоенгрин буде присиљен да напусти Елзу и Брабант. Елза од туге за изгубљеном љубави на крају опере умире.

Као што је већ речено, Елзу је пре туге за мужем, убила безразложна сумња коју су у њу усадили њени доказани непријатељи. Сличан метод се примењује сада над Србијом као земљом од стране медијских реликата некадашњег режима. Жутолитичари су напрасно почели да брину о цени и условима кредита које бисмо требали да добијемо од Русије, а док су слични аранжмани долазили са друге стране на упозорења о њиховој неповољности одговарали су са презиром. Истина је да су руски мотиви мало сложенији од оних чистих које је имао Лоенгрин али чињеница је да нас на наводне скривене намере баш као и Елзу од Брабанта упозоравају они који нам доказано не мисле добро.

Пре 12 година смо починили елзину грешку, то не сме да се догоди други пут. Ово тим пре, што је наш Лоенгрин, за разлику од Вагнеровог, био спреман да се врати. Али чак ни он неће бесконачно хтети да чека да му дамо пуно поверење.

Кристофер Стивенс - прождран од стране монструма у чијем је стварању учествовао

(У овој забелешци преносим текст Роберта Спенсера који је јуче објављен у FrontPage Magazine и који боље сумира тренутну ситуацију на Блиском Истоку него што бих то ја икада могао.)

Када је у априлу 2011 либијски устанак против Муамер Ел Гадафија почео да узима маха, амерички диполомата Кристофер Стивенс био је одлучан да оде на лице места али то није било лако. “Стигли смо 5. априла,” касније је причао. “Било је тешко стићи тамо. Није се могло ићи авионом. Стога смо узели један грчки теретни брод, истоварили опрему и успоставили канцеларију тамо” – односно у Бенгазију, центру устанка.


Бројне чињенице којие су указивале, насупрот медијском миту, да устаницима нису нимало на срцу демократија и Америка, су се већ појавиле у јавности. Лист Rolling Stone, за дивно чудо, је упозорио у свом броју од 21. марта те године да је “Америка пошла у рат да заштити либијску провинцију која је у прошлости била епицентар антиамеричког џихада.”

Та провинција је била Киренаика, а њен главни град Бенгази. Rolling Stone је приметио да је 2008, “анализа докумената Ал Каиде урађена у Вест Поинту показала да је 20 посто страних бораца у Ираку било из Либије и да је Либија дала дупло више бораца по глави становника од најближег пратиоца Саудијске Арабије.” Највећи број тих бораца који су углавном постајали бомбаши-самоубице долазио је упораво из Киренаике.

Стивенсово искуство у Бенгазију је било другачије или га присуство Ал Каидиних бораца у најмању руку није дотицало. Како је у децембру 2011 пренео званични магазин америчког Стејт департмента, “Стивенс је изјавио како су Либијци истиских захвални Сједињеним Државама за подршку њиховим слободарским тежњама, што су и показали својим пријемом наше делегације. Либијци си подигли британску, француску, катарску и америчку заставу на Тргу Слободе који се налази испред суднице у Бенгазију.”

Немогуће је поуздано утврдити да ли је  неки од Либијаца који је у Априлу 2011 исказивао толику захвалност Стивенсу био међу онима који су га брутално мучили и убили 11. септембра 2012 али то није искључено. Штагод да је у питању, Кристофер Стивенс је симбол америчке политике према глобалном џихаду као и онога шта ће се десити са самом Америком уколико се таква политика настави. Његова прича још је један показатељ како естаблишмент левица ствара монструме који после прождиру своје творце, као и бројне обичне људе.

 
Верованто најноторнији пример овакве праксе је издаја коју је починио Џими Картер према иранском шаху а у корист ајатолаха Хомеинија. Хомеини и његови имами су се захвалили Картеру тако што су окупирали америчку амбасаду и узели таоце које су држали све до дана инаугурације Роналда Регана. Картер је само себе могао да криви за свој пораз у новембру, јер да није било његове издаје шаха, Хомеини не би био на власти нити би у америчкој амбасади било талаца.

Картер никада није схватио да није могуће шармирати човека као што је Хомеини зато што је презир према немуслиманима само зато што су немуслимани био део његвоих најдубљих уверења. Никаква промена политке није могла да умањи ту мржњу и тај презир нити рат и подјармљивање које је из њих простицало.


Кристофер Стивенс и људи за које је радио одавно чине исту грешку и претпостављају да ће гестови добре воље донети реципрочне мере. Оно што се десило Стивенсу, међутим, показује како се на такве гестове заиста узвраћа.

Оно што се десило Стивенсу је микромодел онога што се дешава Америци у целини. Кристофер Ственс, након што је потпомогао либијске џихадисте, је мучен и убијен са њихове стране. Овим убиством лудило које се манифеастовало Обамином подршком “арапском пролећу” је огољено. Баш као што је Стивенс појурио у Либију да помогне људима који ће га на крају убити, тако су и САД појуриле да помогну побуњеницама у Египту и Сирији, као и Либији, инсталиравши тиме режиме који су далеко више антиамерички од претходних. Монструм пуштен са ланца у "арапском пролећу" је већ почео да прождире свог доброчинитеља.
 
Државна секретарка Хилари Клинтон је изјавила да ће Кристофер Стивенс “бити од стране многих нација упамћен као херој. Рескирао је свој живот да заустави тиранина, а затим га је жртвовао да би изградио нову и бољу Либију. Свету је потребно више Кристофера Стивенса.”
 
И свет ће их добити. Лењин никада није страховао да ће доћи до несташице капиталиста спремних да му продају конопац којим ће да их обеси. А данас, упркос овом бруталном убиству, нема несташице дипломата у Вашинтону спремних да покажу добру вољу и великодушност своје нације онима који ће им забити нож у леђа чим их окрену. Ако наша земља(Америка, прим. прев.) настави овим путем доживеће судбину Кристофера Стивенса.

Роберт Спенсер.

11.9.12

Сами су се тамо ставили

Велика се прашина подигла око текста Драгана Коларевића "Време је за први српски културни устанак". Он можда и не би изазвао никакву реакцију, као што одмах после објављивања није, да аутор у међувремену није постао функционер министарства културе. Овако, дигло се кусо и репато из бившег режима и "културног естаблишмента" да себи припише улогу жртве и мете "новог/старог тоталитарног режима".

Као љубитељ Рихарда Вагнера ја сам први за то да се дневна политика, идеологија и политичке активности уметника одвоје од његовог или њеног уметничког дела. Уколико то не бисмо урадили човечанство би било лишено већег дела свог културног наслеђа и људско друштво би личило на "Фаренхајт 451" Реја Бредберија. Овај принцип раздвајања, међутим, важи само до извесна границе. А она се налази тамо где уметник почиње да у своја уметничка дела убацује своје политичко-идеолошке погледе, било отворено било алегорично. Господа са списка која се толико буне што их оцењују политички не само да се(част изузецима) нису трудила да своја политичка уверења одвоје од своје уметничке и културне делатности већ су потоње на најприземнији начин (зло)употребљавали да би нам не само приказали своје политичке афинитете већ и да би публику њима лупали по глави. И не само то, према неистомишљеницима су у наступу показивали управо оно за шта оптужују Драгана Коларевића: осионост, увредљив тон, ароганцију, комплекс више вредности и нетрпељивост. Ко сеје ветар, жање олују и креатори патентно политички пристрасних уметничких пројеката евроатлантистичке провенијенције као што су представа "Зоран Ђиниђић" или филм "Парада" као и скрајнути уметници који преко политичког ангажовања хоће да се врате у жижу јавности немају никакво право да се буне када их неко оцењује по политичким критеријумима. Нико данас филм "Јеврејин Зис" не оцењује по глуми, експозицији или кадрирању већ по идеологији за чији је рачун направљена, зашто онда да представа "Зоран Ђинђић" и учесници у истој буде подложна другачијим стандардима?

Охрабрујући знак у целој гунгули је да влада и министарство културе, за сада, не намеравају да попусте пред хистеричним захтевима за смену Коларевића. Уз наду да ће се са овом подршком наставити, потребно је ићи и даље и наставити не само са раскринкавањем нечасног деловања "културних посленика" са списка већ и са применом неких од идеја из текста господина Коларевића. У противном, много тога што нова власт можда жели да спроведе неће наћи на плодно тле. Ово не важи само за културу већ и за друге сфере живота. Штавише, промене у културном миљеу су предуслов да остале промене ухвате корена.

6.9.12

Све што треба да знате о дневном листу "Блиц", у три реченице

Današnji "Blic" je politički projekat, sredstvo krupnog kapitala, strano telo u medijskom prostoru Srbije. "Blic" nije srpski list, naprotiv. "Blic" pripada nemačko-švajcarskoj medijskoj grupaciji "Ringije Aksel Špringer" u čijem sastavu je i "Velt".
Ратко Дмитровић.

Повика на избор, а сам филм штету чини

Доста прашине је у јавности подигао начин избора за српског кандидата за "Оскара". Генерално гледано, надгорњавање Паскаљевића и Драгојевића је борба између зла и горега(остављам на читаоцима да одлуче који је од та два који) и како рече својевремено Хенри Кисинџер велика је штета што не могу да изгубе обојица.

Ова расправа баца у запећак једно много битније питање, а то је садржај Паскаљевићевог филма "Кад сване дан". Историчар Миле Бјелајац је у свом чланку који је за дивно чудо објавила "Политика" показао на који се начин у том филму изврћу историјске чињенице о страдању Јевреја у Србији.

Бјелајац није морао дуго да чека на одговор, тачније речено на покушај истог, од стране Филипа Давида, такође у "Политици". У њему Давид не покушава да оповргне ниедну чињеницу коју је Бјелајац изнео у свом чланку већ чини управо оно за шта оптужује Бјелајца у бомбастичном наслову који је себи ставио и то преко полуистина, изношења нерелевантности и мисинтерпретирања чињеница.  Давид ниједном речју не помиње да ниједан функционер у недићевској Србији ма какву титулу да је имао није био изабран од народа нити је имао неку реалну подршку међу становништвом чија је основна брига и тако и тако била да преживи. Сви су они постављени од стране окупационе силе и то што су их они звали "владом Србије" и што су се они сами тако сматрали не чини их ништа више легитимним представницима Србије и Срба него што би мене промена имена у "Барак Хусеин Обама" учинило председником Америке. Краљ Петар Други као једини легитимни вођа српског народа није признавао Недића као председника било које владе, а избегличка влада у Лондону је Недићеве и Љотићеве акције прогласила за издају. Челнике СПЦ који нису били побијени или интернирани лично је Св. Николај Охридски и Жички упозорио да Недића не ословљавају са "господине председниче владе" да му не би на тај начин дали легитимитет. Било какве мере које су спроводили појединци-самозванци у чијим су рукама завршиле полуге власти посредством стране окупационе силе не могу се ни на који начин сматрати одговорношћу српске државе и српског народа.

С тим у вези потпуно је нерелевантно са становишта одговорности Србије шта је Милан Недић говорио у састанку са немачким командантима, а још мање су релевантна писања штампе у окупираној Србији која је била под контролом окупатора које Давид цитира као неки "доказ". Као што је Андрић лепо рекао , дође време када фукара проговори, и фукара је тада видела своју шансу.


Милан Недић је историјски осуђен за своја дела и што рече покојни Слоба, тако треба и да остане. С тим у вези, и ту бих се крајње нерадо сложио са Филипом Давидом, потребно је у колевци угушити сваки покушај да се он рехабилитује јер он то ем ничим није заслужио, ем би његова рехабилитација била изузетно штетна по српску ствар у садашњости. Ствар је у томе што Давид има неке сасвим друге циљеве.