31.12.12

2012: испунила очекивања у лошем, не толико у добром

Последњи дан 2012. По некима, он није требао ни да се деси.  Најгоре што се десило је да смо добили доказ о томе колико неки људи могу да буду лаковерни. Мада, за то као доказ већ имамо изборе. 

Ова година је једна својеврсна мешавина када се ради о томе да ли су испуњена моја очекивања или не. На жалост, оствариле су се углавном песимистичке процене, и то највероватније зато што се углавном радило о сигурним исходима око којих су сумњу имали само тзв. аналитичари. 

"Промене" у Србији су се десиле али се испоставило да је реч само о измени сценографије и глумаца у истој, старој, лошој представи. Било је неких назнака да ће можда бити другачије, али првобитна процена се показала као тачна

Што се света тиче, Египат сигурно клизи ка исламистичкој диктатури иако је Муслиманској браћи у једном тренутку превелики залогај застао у грлу. У Сирији је мање-више све по старом укључујући и чињеницу да се неки иначе добронамерни људи држе превазиђених клишеа и категорија иако истина све више излази на видело. Нисам много коментарисао изборе у САД пошто они ем ништа битни не би променили, ем нисам појма имао ко ће да победи пошто је било јаких аргумената у оба правца. Након избора, било је логично да се још жешће крене са наметањем глобалистичко-либералне идеологије. Овога пута се чак ни привид пристојности не одржава, па се не преза ни од митинговања на дечјим гробовима, демонизације и дехуманизације противника, па ни отворених претњи смрћу. У свему овоме се, међутим, крије и могућа клица пропасти "прогресиваца" јер је могућност да и они као и њихови пандани  у Египту претерају и изазову гнев великог броја становништва прилична.

Нисам испунио своја лична очекивања око блоговања, поготово пред крај године. Пословни и приватни разлози једноставно нису остављали времена за блог. Многи текстови о разним темама као што су савремена политика и иделогије које чине њене темеље, историја, Вагнер, спорт нису одмакли даље од основних теза, а неки су написани у журби и након дубље анализе су се испоставили неадекватним у интелектуалном и суштинском смислу. Надам се да ћу бар неке од њих успети да прерадим или довршим.

Свим читаоцима желим све најбоље у 2013. 

26.12.12

Логично

Најновији прилог за подсмех на рачун новокомпонованих "држава" насталих на цепању и уништавању српског националног простора стигао је од "председнице Косова" која је честитала   Ускрс уместо Божића локалном римокатоличком надбискупу. 

Кад човек престане да се смеје схвати да је овакав "гаф" заправо очекиван и сасвим логичан. Како очекивати да неко ко свој ентитет и идентитет заснива на лажима и фантазијама уме да поштује истинску традицију ма чија била? Честитање Ускрса о Божићу је савршен доказ испразности и неприродности "државе Косово", ентитета без корена и традиције који постоји само због и захваљујући интересима сила које не долазе са ових простора и који ће нестати заједно са том силом. 

На нама је само да тај тренутак дочекамо спремни.  

21.12.12

"Ћути, могло је и горе"

Након разних најава о фамозној "платформи о Косову" које су се у штампи могле прочитати након што је она (не)званично објављена човек скоро да није могао а да не посегне за клишеом из наслова. А још након што се прочита реакција Данијела Сервера просто будете у искушењу да кажете да ако се њему не допада значи да и није тако лоша. 

Треба, међутим, донети сопствени закључак без освртања на мишљења других. Такозвана платформа се може оценити у свом теоријском и практичном делу. Она је на папиру, хајде да будемо великодушни, папазјанија досадашњих двосмослених ставова и идеја које су у јавност износили властодршци. С тим у вези, некако је најтачнија оцена ДСС-а.

У пракси, међутим, имамо на делу наставак политике евроунијаћења. Чињеница да је документ,   какав је да је, прво представљен страним амбасадорима па тек онда посленицима Скупштине и јавности довољно говори. А постоји и прича како документ има две верзије,  једну за унутрашњу употребу срачунату да примири јавност незадовољну наставком евроунијаћења, једну за странце.

Шта нам преостаје? Нада да је људима и дефинитивно "пукао филм" и да им је мука од испирања мозга ЕУропом, као и чињеница да је Бог наше непријатеље учинио моћним али  и изузетно глупим

17.12.12

Губитак људскости

Сви су већ чули за ужасан масакр деце у градићу Њупорту у америчкој држави Конетикат. Као оца вест ме је погодила и нисам могао да не саосећам са децом и њиховим родитељима.  

Оно што ме је, међутим, растужило и прилично разочарало су реакције неких људи у Србији на ову вест. На форумима и друштвеним мрежама код значајног броја људи провејава равнодушност, релативизам или чак и злурадост. "Они нису жалили за нашом децом 1999. и не жале данас за децом у Ираку и Либији", "То им се враћа заратове које воде по свету", "Тако је то када се створи болесно друштво, што сејеш то и жањеш". 

Последње две реакције још и имају колико-толико рационалан основ. Ја сам апсолутно за то да се истраже друштвено-политички фактори који су потенцијално довели до овакво трагичног догађаја, али циљ тог и таквог размишљања и истраживања није да се сам злочин релативизује већ да се у будућности нешто тако спречи.

Што се прве реакције тиче, она на први поглед изгледа разумљива или чак прихватљива са тачке гледишта некога ко је директно пропатио од америчке политике. Уколико се, међутим, у
човек дуби у логичку и филозофску основу таквог размишљања може лако да види да је оно са више страна проблематично. Чак и да поуздано знамо да су родитељи те деце имали негативан став према српском народу током деведесетих и да су подржали агресивни рат који је Клинтон повео против нас, због чега деца рођена после тога треба да плате цену тог злочина? И да ли то што се просечан Американац можда није саосећао са нашом убијеном децом оправдава или чак  пружа једну својеврсну индулгенцију за недостатак елементарног људског саосећања код нас? Зар то не би била потпуна и коначна победа непријатеља, већа од било каквог територијалног добитка на наш рачун, да нас претвори у оно што је он сам и тиме добије потврду за све лажи које је о нама изрекао?  

Последњу проповед пастора Грисендорфа су дежурни антисрби нападали као фалсификат. Не желим да верујем да су били у праву и да је сваки остатак тог духа у нама убијен.    


14.12.12

Осамнеаести бример Александра Вучића

Наслов је игра речи на један од есеја Карла Маркса "Осамнаести бример Луја Наполеона Бонапарте" који садржи једну од његових најцитиранијих реченица(а која је парафраза Хегела) да се историја одиграва два пута "први пут као трагедија, а други пут као фарса".

Код нас, међутим, веома често и оригинални догађај буде фарса што је једини термин адекватан да би описао својевремену хајку на Богољуба Карића и уништење његове империје. Као и данашње хапшење Мишковића, и ондашње бекство Карића је служило за скретање пажње јавности. За наводне Карићеве малверзације није одговарао нико, а данас су он и неки од његових тадашњих прогонитеља партнери у власти. 

Разлика је, међутим, у догађајима које треба заташкати, а који су овога пута много злокобнији од оних који су се желели прикрити прогоном Карића. Овога пута није у питању заштита тајкуна блиских власти и уништење њихове конкуренције, већ уништење темеља државе и народног бића.

Мишковић је савршен жртвени јарац помоћу којег власт може да дође до преко потребних политичких поена. Годинама уназад он је постао својим понашањем симбол свега што не ваља, како у економији тако и у друштву уопште: бахато богаћење док огромна већина сиромаши, монополска позиција и њено максимално искориштавање, осион однос према подређенима, слабо плаћен рад који је често трајао преко сваке разумне мере... Све је то у обичним људима створило потпуно оправдану омразу према Мишковићу, његовој породици и његовој компанији и као резултат тога велики број људи данас не може да сакрије задовољство што је "Мишко" коначно долијао.

За то време "пузајуће" признање тзв. "Косова" које је бвши режим отпочео је стало на ноге и сада под новима почиње да корача сигурним корацима, а обећања и гранције које је пружила назови влада Србије Србима на Косову и Моетохији нису ни обећала ни гарантовала ништа, баш као и она која су тој влади стигла из Брисела.  Уз све парадоксе који су се претходних година дешавали у Србији, прети нам поврх свега и тај да се поменута хегелијанско-марксистичка максима потпуно обрне и да нам се прво деси фарса, па онда трагедија.

А да не буде тако, отпор мора почети одмах, и то тако што се не сме дозволити да властодршци основно питање убаце у позадину јавног дискурса. Стога пишите, галамите, протестујте, штагод, јер ову подвалу могу само "испод жита" да извуку. 

13.12.12

Болест

Наслов може да се односи и на тренутно стање Србије и Срба, а и на моје лично у претходних пар недеља. Колико год човек да жели да се ангажује око друштвених ствари не може да избегне лично и свакодневно. Моја ћерка и ја смо скоро две недеље били болесни, притисао нас кашаљ и кијавица, ништа озбиљно али довољно да само мислимо како да оздравимо и ништа друго.

Стога су изостали најављени текстови, за сада. Али виш нећу правити никакве најаве, не би било поштено према људима који ме читају. Будите сигурни, међутим, да се нисам повукао нити сам потиштен стањем, напротив