22.5.13

200 година Рихарда Вагнера



Данас је 200-ти рођендан Рихарда Вагнера. За својих 70 година живота он је потпуно променио ток и историју музике, не само тоналном смислу већ и у начину компоновања и сценског постављања. Слободно се може рећи да не само музика, већ и филм и позориште не би било исто да није било њега, а неке од ствари које у тим уметничким формама сматрамо природним, као што је гашење светла у публици и осветљење позорнице, управо је он измислио и први применио.

Иако у пракси није сасвим заживео његов концепт свеобухватног уметничког дела("gesamtkunstwerk"), савремена уметност иде у том правцу што је почело још за његовог живота, а са измишљањем филма родило се и могуће будуће отелотворење Вагнерове визије. Пре њега у опери су доминирали певачи и оркестар се прилагођавао његовим могућностима. Код Вагнера су они стављени у исту раван и свако добије своју прилику да засија, баш као што одлично укомпонован фудбалски тим омогућава појединцима да се у потпуности истакну.

Вагнер је још за свог живота био контроверзна личност о којој су се водиле бројне полемике, не само на пољу музике и уметности. Један од његових злогласних потеза био је објављивање есеја "Јеврејство у музици"("Das Judenthum in der Musik") у ком напада на национално-верској основи композиторе Менделсона и Мајербера генерализујући оно што је видео као њихове уметничке мане на јеврејски народ у целини, додавши доста отровних примедби, и то покушао да представи као друштвену критику, чиме је стекао репутацију ноторног антисемите. Оно што је било за Вагнеровог живота, међутим, није ништа у односу на расправе о њему које су уследиле после његове смрти.

Адолф Хитлер је био Вагнеров ноторни обожавалац и то никада није крио. Вагнерова породица је од најранијих дана помагала нацисте, а расистички теоретичар Хјустон Стјуарт Чемберлен, несумњива интелектуална претеча Трећег Рајха, се 24 године после Вагнерове смрти оженио његовом ћерком Евом. Заједно са Козимом, Вагнеровом удовицом, формирали су такозвани "Бајројтски круг" који је Вагнерова уметничка дела покушао да повеже са национал-шовинистичком политиком коју су проповедали. Све је ово створило перцепцију да је сам Вагнер уметнички пророк нацизма.

Та перцепција је, међутим, потпуно погрешна. Чемберлен и Козима Вагнер су изопачили Вагнерова дела, и музичка и прозна(па чак и "Јеврејство у музици") за своја уверења и циљеве, на сличан начин као што је Елизабет Ниче то учинила са делима свог брата. Исто тако су погрешно представили Вагнера као немачког империјалног националисту, а он је заправо био до краја живота социјал-анархиста који је презирао милитаризам и империјализам. А супротно веровању да је био званични композитор Рајха, број извођења Вагнерових дела у периоду од 1933 до 1939 опао је за више од трећину, а рат је довео до даљег пада. Све ово ћу детаљно изложити у неки будућим белешкама. Данас ипак треба уживати у музици. 

Већини треба времена да заволе Вагнера, али ја спадам у мањину која га је заволела одмах, након првих тактова прелудијума за први чин "Мајстора-певача Нирнберга". Овде вам као поклон прилажем целу драму у извођењу Краљевске опере у Ковент Гардену. 

Herzliche  Gluckwunscen zum Geburtstag, Meister!

12.4.13

Речи о којима треба размислити за викенд 13. и 14. марта

(Јеврејски) националисти су у прошлости видели шта долази. виде шта долази и сада. Но без обзира колико пута се покаже да су у праву, сањари лепих снова однијају да послушају историју која им упорно указује да су у криву. Они још увек очекују Европску Унију, Уједнињене Нације или да мртва рука историје попусти па да се из пепела старог створи бољи, нови свет.

- Данијел Гринфилд, Sultan Knish

Свака сличност са Србијом је...

Кад се лечи симптом, а не сама болест

Масакр у селу Велика Иванча је шокирао све Србе, делимично и због самог чина, делимично и зато што смо сматрали да се такве ствари дешавају неком другом. Колико ли сад делују гротескно неумесни коментари на трагедију у Њутауну? 

Овакав догађај није, наравно, могао да не изазове коментаре у свим могућим новинама. Дежурни душебрижници су се већ ухватили чињенице да је убица Љубиша Богдановић био учесник ратова деведесетих и кренули у своје уобичајене злонамерне конструкције. Ја бих се, међутим, осврнуо на, верујем, добронамеран чланак који је са друге стране потпуно промашио тему и изнео неке далекосежно штетне ставове. Реч је о чланку "Нормални људи и њихово оружје" Зорана Грбића.

Аутор прво показује запањујуће површно познавање људске природе и психе и нимало не уважава њихову сложеност када пише ово:

Пола Србије се недавно дигло да помогне малој Тијани да оде на операцију и мирно живи свој живот, а онда се појави неко ко тек тако одузме живот малом Давиду. То није нормално, и реч монструм му сасвим пристоји. И све те приче људи који су га познавали, подсећају на некадашње приче о финим мафијашима из комшилука, пристојним момцима. ,,Био је добар момак, увек се јављао при сусрету'', ,,Отварао врата лифта'', ,,културан и лепо васпитан'', све такве комшијске приче су описивале оне ,,опасне момке са београдског асфалта'', који су чинили злочине и касније се сретали у читуљама.
Не верујем у чудо о нормалном човеку коме у једном тренутку пукне филм и почне да глуми лошег Рамбоа. То се не дешава. 

Клиничка психологија је констатовала на хиљаде случајева где су једне исте особе биле способне и за људскост и за бестијаност. Психопатологија познаје и признаје феномен шизофреније и подвојене личности и о њима је написано на стотине студија и чланака који су доступни обичним људима. Просто је невероватно да аутор тако арогантно одбацује медицински феномен који је одавно констатован у науци са циљем да прогура своју идеју.

А која је то идеја? Грбић веома брзо прелази на ствар и каже да "постоји нешто што може да се поправи, а то је закон о оружју". На који начин? 

Што се тиче пиштоља, ту би ствар требало да буде јасна. Ако говоримо о ,,нормалним људима'', не видим због чега би нормалном човеку пиштољ уопште био потребан. Ако неко баш воли да пуца (можда нема прилике да се испољи на другим важнијим местима), увек може да оде у стрељану и изнајми наоружање. Убица из Велике Иванче је, по вестима, добио дозволу за оружје још 1981. године, а и у то време је боравио у истом селу. Вероватно су новинари нешто побркали, мислим да пиштољ ЦЗ М88 није постојао 1981. тако да тад није ни могао да буде регистрован. Али питање остаје – шта ће некоме оружје у Великој Иванчи, 1981. године?

Грбић од своје заслепљености није у стању да види јасан и логичан одговор на  питање које поставља, а он гласи: да заштити себе, своју породицу и своју имовину од Љубиша Богдановића овог света. Грбић се ниједног тренутка не пита шта би се десило да је неко од настрадалих и сам имао пиштољ у кући, нити зашто је убица окренуо оружје на себе у тренутку када је видео полицајце који су, по природи ствари, наоружана лица. Да ли би чињеница да је нека од жртава и сама била наоружана потенцијално повећала или смањила њихов број?

У прилог својој тези да би забрана поседовања оружја решила "проблем" Грбић наводи потпуно несувисле примере лошег и нестручног руковања оружјем и чињенице да је током НАТО агресије било оних који су "избегавали патриотску обавезу". Ово прво је као када би неко забранио аутомобиле због пијаних возача. А друго има још мрачнију конотацију...

Грбићево залагање за забрану поседовања ватреног оружја је погубно са становишта актуелног друштвеног, политичког и историјског тренутка. На унутрашњем друштвеном плану имамо општу неефикасност и корумпираност органа гоњења и судских органа у Србији и из тога чињеницу да безмало ничији живот и имовина нису на прави начин заштићени. Поред тога, постоји и латентна тенденција власти ка ауторитаризму па и тоталитаризму који је усмерен против интереса и тежњи већине становништва. На спољном плану имамо околне земље и наднационалне организације које и даље кидишу на српски ентички и историјски простор. У таквим условима, предлози за разоружање становништва не само да су депласирани већ директно супротни егзистенцијалним интересима српског народа. Наоружано становништво је брана не само самовољи власти, већ и језгро потенцијалног герилског покрета у случају окупације државе или једног њеног дела. 

Позив Зорана Грбића за забрану поседовања оружја је још више неумесан ако се има у виду да је трагедија у Великој Иванчи практично први такав случај у Србији и да је стопа убистава у Србији најмања у региону и мања него у Лихтенштајну, Луксембургу, Кипру, Белгији или Финској, упркос чињеници да смо на петом месту по наоружаности становништва.

Пиштољ и оржје уопште су алати и као такви нису ништа ни бољи ни гори од људи који рукују њима. Људи су ти који су кључни актери, а не оружје. Идеје из промашеног чланка какав је овај само могу да казне те људе, а проблем(који, узгред, не постоји) не само да неће бити решен већ ће се отворити нови, много гори и са далекосежним погубним последицама. 

9.4.13

Макар нека су и овако. А сад мало мудрости са патриотске стране

Било им је потребно 7 дана ослушкивања гласа народа који је у огромној већини био против прихватања ултиматума да донесу једину могућу одлуку али су је макар донели. Јесте да се по њиховим речима тресу од страха али можда ће у наредним данима и то да престане. 

А у томе им морамо помоћи и ми. Какви су, такви су, шта су досад учинили, учинили су али ако им са запада не дају излаз морамо, упркос свему, то ми да учинимо. У овом тренутку никакве користи нећемо имати од непрестаног им спочитавања грешака а још мање од инсистирања на мантри да је "капитулација само одложена". 

Протеклих дана целокупна издајничка клика у Србији створена још 1990-тих се мобилисала са циљем да издејствује и коначни акт велеиздаје и у том послу сви су говорили једним истим језиком и користили исте термине: изолација, немаштина, повратак у деведесете...Потребно је да патриотски сектор на сличан начин врши притисак на водећи трио. Ми се не можемо позвати на моћне газде као што то ради пета колона али можемо се позвати на народ који је у огромној већини био против потписивања било чега, чак у толикој мери да је и Александар Вучић јавно изјавио пре недељу дана да страхује од његове реакције. Притисак на водећу тројку може се водити у два смера: преко обећања подршке у случају да остану чврсти(упркос свему, понављам) и путем претњи народном реакцијом.

Иако је на први поглед тешко обећати подршку некоме ко је до сада изјављивао, писао и радио скандалозне ствари, скоро непојмљиве људском уму, у овом тренутку тешко да има реалне алтернативе. Преузимање власти у овом тренутку је могуће само путем народне побуне или пуча, а обе те варијанте су могуће тек након евентуалне издаје. Стални напади на Николића, Вучића и Дачића могу само да их гурну на ону страну. Свиђало нам се то или не, њих тројица обављају кључне функције државе Србије и неопходно је утицати на њих да престану да повлаче погубне потезе. Ако не виде излаз из ове ситуације, треба да им га покажемо, поготово ако он води ка ослобођењу земље. (А ко зна, можда су они посредно вапили за тим и таквим излазом.)

С друге стране, треба одржати будност како код патриотских организација и коментатора, тако и у народу и не дозволити да након неколико дана дође до потписивања неког уз минималне уступке нашминканог "споразума" и то тако што ће се непрестано у јавности раскринкавати права природа тзв. преговора и о чему се заправо ту преговара. На тај начин ћемо властдршце још даље одвући од бриселске замке у којој они, верујем макар интимно, не желе да буду. 

И да завршим како сам почео са страхом али  да додам и наду. Властодршци се можда тресу, али и даље ипак више од страха од народа којем владају него од евроатлантиста. Супротно ономе што је Стаљин тврдио, страх није вечит и владати нечему преко њега је врло варљиво. Зато је поред страха непоходно пружити и наду, наду да ће власт која би се, ма колико страшљиво и стидљиво, одлучила на отпор евроатлантистима имати у томе подршку оних који су се на тај отпор одлучили већ одраније и да се евентуални заокрет неће искористити за неко изравнавање рачуна, лично или политичко. Од таквих обрачуна Србија и српски народ може да има само штету. А ваљда је њихов интерес на првом месту. 

3.4.13

Хашиме, Србине!

Поново нас више од наше неке памети чувају непријатељске грешке. Охолост, поквареност и подлост Хашима Тачија подстакнута истим таквим доминантним особинама  његових заштитника учинила је да не виде даље од носа и да не достигну свој прокламовани циљ. Тиме што нису хтели ни "с" од смоквиног листа за покриће издаје хтели да пруже београдском режиму су ту издају онемогућили.

Питање је само, колико дуго? Тешко је веровати да је властодршцима у Србији одједном прорадила савест или патриотизам. У овом тренутку су буквално све опције отворене, неке мање неке више вероватне. О томе опширније наредних дана када буде јасније у којем ће се правцу ствари одвијати. 

У сваком случају, ко год може нека се појави на Тргу Републике у Београду у суботу у 13 часова. 

29.3.13

Речи о којима треба размислити за викенд 30. и 31. марта

"Идеју за 'Мир нашег времена' добио сам у Паризу непосредно након ослобођења. Стекао сам утисак након извесног времена да су физички ефекти четворогодишњег повременог бомбардовања далеко мање штетни по карактер нације него духовни ефекти четири године непрекидне непријатељске окупације"

Ноел Кауард о свом позоришном комаду "Мир нашег времена" који приказује алтернативну историју у којој нацистичка Немачка поробљава Велику Британију. 

Ви одлучите да ли је сличност са Србијом случајна или намерна. 

27.3.13

О данашњем датуму његовом значају данас

Данас је 27. март, датум некада интензивно слављен ихваљен, данас исто тако интензивно оспораван и то понекад од стране истих који би да ових дана организују нови. О томе нешто касније...

У основним цртама знамо шта се заправо догодило тог дана као и генезу самог догађаја. Анализа истог, међутим, је увек патила од политичке злоупотребе и наше време није изузетак. Комунисти су тај датум преузели у сврху своје пропаганде и преувеличали(благо речено) своје учешће у њему у сваком погледу. С друге стране, на руку су им ишли и политички противници који су из рефлкесивног антикомунизма почели да нападају 27. март и оно што се десило тада кријући чињенице да су традиционалне снаге српског народа у њему водиле главну реч и тиме парадоксално потврдили комунистички наратив. 

Истина је, међутим, да је 27. март био народна побуна против нечега што је влада радила што је било супротно не само вољи велике већине народа већ и његовом духу и идентитету. Управо ту компоненту критичари 27. марта се труде да искључе из једначине и истовремено пренаглашавају утицај британске обавештајне службе као неку врсту рационализације. А искључивање питања карактера и идентитета из историјских и данашњих догађаја наноси далеко већу штету него губитак територије или чак живота. Јер како рече колега Сиви Соко, они који данас накнадно паметују како бисмо пактом сачували два милиона живота, заборављају да бисмо њим изгубили 11 милиона душа.

Данашњи мартовски дани невероватно подсећају на ондашње: "силе интеграције" хоће да нас обешчасте и тиме, ако не формално, а онда духом, нас увуку у своје ђаволско друштво. Власт се састоји углавном од малограђана и шићарџија недостојних историје и карактера свог народа и фасцнинраних моћи "интегратора"(а могуће и уцењених) који гледају само како да се цела ствар што безболније заврши по њих лично. С друге стране, без обзира на све политичке еуфемизме којима засипају јавност народу је јасно шта се спрема и дубоко је незадовољан.

Срећом, не изостаје позив на протест. Али ту долазимо до парадокса наведеног у самом уводу. Протест се позива на идентитет и традицију српског народа и супротставља га ситној политичкој рачуници али неки од оних који подржавају и позивају на протест оспоравају 27. март и чињеницу да је он настао на том истом идентитету и тој истој традицији за чијом заштитом вапе. Таквим шизофреним ставом, уз неспособност да увиде историјске паралалеле из претходног пасуса, они сами себи подривају позицију и када се погледа читава слика дају за право присталицама данашњег пакта.  Не само то, они директно иду на руку тенденцијама да се извитопери и изопачи наша историја и тиме у потпуности онемогући било каква слободна будућност нашег народа.

"Супротстављање западним центрима моћи и остварење слободе кошта, али је цена мања него губитак територије, достојанства, домаће привреде и природних ресурса, што нас чека у другом случају" вели Бошко Обрадовић из Двери. Супротстављање "центрима моћи" из 1941 је такође стравично коштало али ваљда ћемо се сложити да би коштало мање него већ поменути губитак 11 милиона душа у другом случају. Ако вам треба доказ, где ћете бољи од чињенице видљиве сваком иоле добронамерном посматрачу да су Срби као народ данас угроженији него током 1990-тих? Имајте све ово у виду пре него што отпочнете тираду против "енглеских агената, пучиста 27. марта који су нам донели страдање" као и чињеницу да ћете тиме можда бити претеча неке сличне неоколаборационистичке тираде за коју  деценију против националних снага данашњице у које се толико кунете. 



22.3.13

Речи о којима треба размислити за викенд

Рат има свој крај. Мир нема. "Мир" током којег сте заправо стално у рату може да траје вечно јер док ентузијастама за рат може нестати патриотизма, ентузијасти за мир се никада неће одрећи свог миротворства. Ратни хушкачи можда и застану након неколико хиљада мртвих али хушкачи на мир су спремни да изводе плес над милионима лешева. 

Данијел Гринфилд,  Sultan Knish.

Свака сличност са Србијом је...Сами одлучите.

ПС Могуће да ће "Речи о којима треба размислити" постати стална рубрика.

20.3.13

Није апатија већ нешто друго

Ових дана се, поред хронике велеиздаје у најави, колега Сиви Соко и још неки коментатори баве феноменом одсуства било каквих масовних протеста и демонстрација поводом дешавања у земљи и чуде се зашто је то тако. Људи са стране су давали разна објашњења: медијска кампања, сиромаштво, непознавање правог стања ствари...Иако има елемената од свега тога, ништа наведено није основни разлог.

На скупу одржаном на Сретење испред Храма Светог Саве учесници су преко разгласа пустили говор Томислава Николића у Косовској Митровици током предизборне кампање. Циљ је био указати на неморал садашњих властодржаца. Ненамерно су организатори уједно и дали одговор на питање зашто нема масовних протеста, а он гласи: зато што Николић није усамљен случај већ један у дугом низу. Шест милијарди евра инвестиција које чекају пад Милошевића, Косово као "демократско" питање, очување заједничке државе са Црном Гором, Динкићевих 1000  евра, Дачићев салто мортале 2008...Превише.

Бити преварен је ужасан осећај, он атакује на темељ нечије личности на његово сампоштовање. Деценија превара од стране политичара укоренила је у један велики број народа цинизам, неповерење и отуђеност, као и инстикт да се не дозволи ни по коју цену да се опет буде преварен. Отуд није питање да ли ће људи препознати месију, ако се и појави, већ хоће ли му поверовати чак и ако га препознају. Јер, и други су му причали праве ствари па би по преузимању функција окренули ћурак. 

Разбiјање оваквог недавно усађеног менталитета је много тежи посао него подићи масу из апатије. За ово друго понекад је довољан један догађај, једна иницијална каписла. Ово прво је мукотрпан процес што изградња поверења и јесте, поготово што је у оваквој ситуацији једини начин да се неко у потпуности увери у ваше добре намере управо тај да му, по ко зна који пут, поклоните поверење. Значи не верујете, али једино можете да будете сигурни је ако верујете. Квака 22. 

Једна ствар ипак иде у прилог новим снагама које претендују да нас избаве од непријатељске завере, а то је чињеница да је пут ових других што сада владају сигурна пропаст. Али да би се на некога гледало као на сламку спаса, ма колико неизвесног, треба да постоји дављеник. Да ли баш морамо дотле да дођемо?

19.3.13

Избегли смо мину

Сага о избацивању Вука Јеремића из Демократске странке добила је свој телевизијски фарсичан епилог код Оље Бећковић. Призор у којем некада усшешни национални спортиста себе у потпуности дикредитује у улози партијског апаратчика никога није оставио равнодушним.

Иако све ово на први поглед делује као површна забава за масе са циљем одвраћања њихове пажње, постоји јасна позитивна страна оваквог развоја догађаја на кратак и на дужи рок. Краткорочно, пропаст Александра Шапића уживо на телевизији даље урушава оно што је преостало од рејтинга ДС и баца је на маргину, што је управо оно што она и заслужује својим непочинствима. О испразности неких њених недавних саопштења о "мањку квалитетних кадрова у власти" да и не говоримо.

Дугорочна корист од ове афере је та да је искључењем Јеремића престала опасност да ДС поврати било какав значајан рејтинг. Услед дугогодишњег бивствовања у власти непримећена од стране јавности остала је чињеница да су "жути" заправо странка без икакве идеологије укорењене у традицији српског народа, односно да је њихова једина идеологија евроунијатизам који је дошао на ивицу интелектуалног и материјалног банкротства(морално је одавно банкротирао). Једино везивно ткиво између функционера и чланства те странке била је власт и лични интереси који су се могли преко ње прогурати. Једном када те власти више није било, није могло више бити ни остварења личне користи и осипање је постало неминовно.

Једини начин на који је ДС могла да политички преживи је путем нове преваре народа преко њеног "редефинисања" у "патриотску" организацију. Неке стидљиве кораке ка последњем уточишту за политичке хуље предузео је још пре годину тада садашњи председник те странке, а ту и тамо би му се и ових дана омакао сличан потез. Ђилас, међутим, није личост погодна да учини такав реторички заокрет јер за то нема ни минимум кредибилитета. А истеривањем Вука Јеремића из странке укинуо је и последњу могућност да до могућег редефинисања ДС ипак дође.

Наиме, у јавности је створена слика о Вуку Јеремићу као о борцу за очување Косова и Метохије и то преко неких површних и необавезујућих изјава које пријају уху просечног бирача и потеза који суштински нису значили ништа али су бивали пропраћени громогласном медијском помпом и родољубивом реториком, а као шлаг на торту дошла је, сасвим случајно, и афера око "Марша на Дрину". Ако се уз ово дода и одређена лична харизма и шарм Јеремића, лако се може закључити да је он био идеално лице преко којег се могло извршити прегруписавање на нашој политичкој сцени са циљем нове преваре. 

Охолост и апсолутизам Драгана Ђиласа су, срећом, отклонили овакву могућност, а за накнадну акцију у том правцу је касно. Још једном евроунијатска глупост ради за нас. Али то неће потрајати вечно, потребно је да и ми нешто урадимо. 

Да и нас не захвати слична болест

Пре извесног времена сам на свом енглеском блогу писао о непринципијалности "деснице" у САД и њеном  недостатку основних стандарда и прихватању ставова и начина деловања прогресивних либерала у случају да је то усмерено против "других". Жао ми је што морам да констатујем да се сличан проблем јавља и у патриотској јавности у Србији.

Најеклатантнији пример је недавни избор новог поглавара Римокатоличке цркве, папе Фрање, и неких коментара о томе. Чињеница да долази из Аргентине и да је био надбискуп Буенос Ајреса током војне хунте одмах је у либерално-левој штампи изазвала чланке који су се бавили његовом "мрачном" прошлошћу" уз обавезни пежоративни епитет "конзервативца" додат уз његово име. Други чланци су се трудили да га диксредитују због "политичког мешања" у својој земљи и противљења председници Кристини Кирхнер, без навођења било каквих детаља о том "мешању"( с разлогом, што ће се видети даље у тексту).

Негативна историјска искуства Срба са Ватиканом током векова створила су ситуацију да је просечан Србин спреман да поверује у скоро све негативно што се напише о Римокатоличкој цркви. Стога су и горе наведене приче прихваћене здраво за готово од стране патриотских портала и коментатора на форуму. Мало по мало, на основу полуистина, родила се теорија завере по којој је нови папа постављен од стране САД са циљем рушења социјалистичких режима у Латинској Америци. Како се у то уклапа опадање утицаја цркве у Латинској Америци које је на делу већ деценијама, као и тврдња Николаса Мадура да је покојни председник Чавез утицао код Бога на небу да буде постављен папа Латиноамериканац, није објашњено. Исто као што се једва помиње репутација новог папе у својој земљи као скромног човека који је конкретним мерама помагао сиромашне, што се тешко уклапа у либерално-леву карикатуру "конзервативца".

Теорије завере које сада узимају маха изгледају гротескно свакоме ко мало истражује да би нашао детаље о "политичкој умешаности" новог папе. Испоставља се да је једини документовани случај његовог активизма против председнице Кирхнер његово противљење закону који би легализовао хомосексуалне бракове и усвајања деце.  Ово је не само став који је тадашњи кардинал Бергољо морао да заузме по природи своје припадности римокатоличком клеру  и позиције коју је заузимао у оквиру њега(чак и по природи саме чињенице да је верник римокатоличке цркве) већ је то став који дели огромна већина оних Срба који су прихватили изврнуту слику о новом папи. 

Замислимо ситуацију у којој влада Србије предложи закон по којем се омогућавају хомосексуални бракови и усвајање деце и  да Патријарх Српске православне цркве изрази своје јавно противљење томе и утиче на посланике Скупштине да не изгласају тај закон. Сви они који данас прихватају сваку лошу ствар изговорену о новом папи би аплаудирали Патријарху српском, и чак га и прекорели да није довољно одлучан у свом деловању. Истовремено, иста она штампа која сада тражи било какву прљавштину о папи би нашег патријарха етикетирала као, погађате, "конзервативца". А када римокатолички кардинал учини исто у римокатоличкој земљи он бива нападнут као "агент САД". Читава ствар постаје још више надреална ако се има у виду званичан став САД који даје подршку, чак врло агресивну, тзв. геј правима чиме се ефективно стављају на страну Кирхнерове, а против папе Фрање. 

Људи, не иде то тако, не може и јаре и паре. Ако су хомосексуални бракови лоши за Србију, лоши су и за Аргентину. Ако су лоши за православне, лоши су и за римокатолике. И ја немам намеру да заузмем тако дволичан став. Ако је ово једини случај где се папа Фрања успортивио влади своје земље без имало ограде ћу рећи да је био у праву. А председница Кирхнер је својом легализацијом хомосексуалних бракова посејала семе пропасти свега доброг што је за своју земљу учинила.

И да се вратимо са конкретног примера на општи принцип: немојте имати никаквих илузија, оваква врста неконзистзентности када се ради о традиционалним вредностима је самопоражавајућа и то на два начина. Она не само што одбија потенцијалне савезнике већ даје и пропагандну муницију  транснационалној прогресивној левици и на дужи рок јој обезбеђује победу. Стога полако са закључцима и покупајте да учите на туђим грешкама. 

15.3.13

Бриљантан текст и једини могући одговор на њега

Јуче сам пропустио да забележим на овом блогу једну одличну деконструкцију култа личности  Зорана Ђинђића коју је сачинио Марио Калик. Школски пример како раскринкати лажног месију његовим сопственим речима и делима.

Уједно сам дописујући се са једним пријатељем тим поводом приметио како ће једини могући одговор од стране ђинђићеваца бити оно што се у англосаксонском свету назива character assassination, а код нас ad hominem на аутора. Нису губили време. Дикићев текст фрапира количином флоскула, квалификација и етикета, чак и по стандардима другосрбијанаца, као и одсуством било какве чињеничне аргументације.

Има ли боље илустрације разлике између национално-патриотских снага и евроунијатизма? 

11.3.13

Две годишњице - нешто за поредити

Ових дана сте, без обзира на то што ДС више није власт, били поново жртва медијских панегирика у славу "највећег сина српске демократије". Ове године су одлучили чак и да надмаше Мао Цетунга и да вам преко билборда, хтели не хтели, представе његове цитате из "мале жуте књиге". Овога пута, међутим, вам саветујем да не пропустите да их погледате. Ево и зашто.

Случај је хтео да дан пре треће годишњице Ђинђићеве смрти премине и Слободан Милошевић тако да данас имамо две годишњице дан за даном. Данас је прилика да се подсетимо последњег говора који је Милошевић одржао у својству председника. Након што прочитате овај говор обратите пажњу на већ поменуте цитате Ђиниђића(оставимо питање њихове дубокоумности за касније).

И онда одговорите на следеће питање, и будите искрени, пре свега према самима себи: чије су се речи претвориле у данашњу стварност? 

8.3.13

Одговор Ивици Дачићу

Кад будеш ухапшен, треба те бацити у самицу на неодређено време, а кад год тражиш адвоката треба ти рећи да те је устав лагао када си у њему прочитао да имаш право на адвоката и суђење и да ако ниси сам у стању да их обезбедиш из ћелије да они заправо нису твоја права.

Кад већ желиш да је устав обична гомила папира, биће ти удовољено жељи, и то у свим аспектима, а не оним које би ти да бираш. 

5.3.13

60 година од смрти Ј.В. Стаљина

Кажу да је пред крај свог живота Стаљин рекао:"Много ће ђубрета бити бачено на мој гроб али све ће то развејати ветар историје". Шест деценија након његове смрти може се рећи да је, макар делимично, био у праву, јер данас у светлу како новооткривених чињеница, раскринканих митова и савремених догађаја већина Руса има о њему позитивно мишљење. 

Треба одмах рећи да потпуно објективна оцена Стаљинове заоставштине скоро немогућа јер је он деловао у изузетно сложеним унутрашњи и међународним околностима и да су његове акције у складу са тим углавном имале вишеструке мотиве и исто тако вишеструке последице.  Поред овога ту су и бројни већ поменути митови и легенде које су у јавности присутне толико дуго да имају третман непобитних чињеница. Но да почнемо од оних које су релативно једноставне за оцењивање.

Стаљин је владао као апсолутни монарх и то не много просвећен или беневолентан. Чак ни апсолутна послушност сарадника и/или потчињених није гарантовала сигурност истима, о обичним људима да не причамо. Чистке које је спровео су имале учвршћење његове власти као искључиви циљ и не могу се правдати никаквим рационалним државним разлозима. Поступак према жртвама тих чистки тешко да може да по суровости, перфидности и цинизму нађе равног у историји. Последице су скоро универзално биле штетне и то се највише осетило на самом почетку Великог отаџбинског рата. Размере ових чистки, међутим, су биле у великој мери пренадуване из пропагандних разлога. О томе мало касније.

Колективизација у пољопривреди је имала катастрофалне последице по ту привредну грану у целини и изазвала је глад која се и дан данас користи као пропаганда против Русије и камен њеног раздора са Украјином.

С друге стране оно што се може оценити потпуно позитивно је уклањање Троцког и искорењивање његове лудачке идеје о "перманентој светској револуцији" чији би центар и "извозник" био СССР. Сходно томе, Стаљин је не само увео једну много традиционалнију спољну већ и унутрашњу политику, и још пре рата, по Едварду Радзинском, историчару нимало наклоњеном Стаљину, вратио неке од историјских симбола Русије. Поред овога, Стаљин је увео мере које су спречиле распад основних елемената друштва као што је забрана абортуса и поновно успостављање брака као основне заједнице. За време рата је вратио традиционални статус Руске православне цркве и скоро у потпуности обновио њен рад.

Безмало све остало може да изазове само амбивалентност. Индустријализација коју је спроводио током 1930-тих јесте захтевала велики напор и жртве али да није било ње питање је да ли би СССР могао да издржи налет нацистичке Немачке. Пакт о ненападању са Немцима , је  ако се гледа са ове дистанце можда био неморалан али у ситуацији у којој се СССР налазио  неопходан. Поред овога, они који моралиситчки упиру прст у Стаљина због овога не помињу да је он до августа 1939 покушавао да склопи договор са Британцима и Французима против Хитлера али да они у томе нису били озбиљни. Током рата Стаљин јесте починио грешке које су имале катастрофалне последице на бојном пољу али је умео из њих да научи нешто, а већ поменута друштвено-економска трансформација, ма колико сурови били методи њеног спровођења, створила је стратешке претпоставке за извојевану ратну победу. С тим у вези треба одмах разбити мит о "Стаљину који је безрезервно веровао у пакт са Хитлером" и који се "погубио после 22. јуна", што је у својој књизи учинио Радзински. 

Стаљинове акције после рата, међутим, су дугорочно имале негативне последице, пре свега по углед Русије у свету. Његова жеља да на западним границама СССР има пријатељски настројене земље и режиме је била сасвим разумљива али његова параноја га је спречила да рацинално расуђује. Сирово и брутално постављање на власт идеолошких истомишљеника у источној Европи и данас трује односе тог региона са Русијом и чини га погодним тлом за антируске снаге. Ако је тако нешто било разумљиво за Бугарску, Румунију, Мађарску и источни део Немачке шта је био разлог за третман Пољске и поготово Чехословачке на такав начин(иако улога Пољске у предвечерје рата није потпуно позитивна, напротив)? Ситуација постаје још гротескнија ако се има у виду (релативно) благонаклон третман Финске која је била саучесник опсаде Лењинграда. Зашто "фински третман" нису могле да добију Чешка и Пољска које би у том случају данас све чиниле да избегну прихватање НАТО понуда за заштиту?

Питања заиста има сувише да би се могла чак и поставити а камоли на њих одговорити. Оно што је сигурно је да када се ради о Стаљину се мора и даље вршити раздвајање митова од чињеница и њихово посматрање у правилном контексту. Није интелектуално поштење једини разлог за ово. Стварање негативнх митова о Стаљину данас има много злокобнију сврху од учвршћивања на власти(у случају Хрушчова) или националне безбедности("хладни рат"). Они су данас једно од средстава како преправљања историје и (посредне) рехабилитације мрачних снага човечанства и пропагандна припрема за нова освајања и покушаје владавине над светом.

Ко нас то спасава од нас самих?

Драгомир Анђелковић у свом најновијем тексту анализира напрасну "чврстину" код Ивице Дачића у тзв. преговорима Београда и Приштине и притом нема ниакавих илузија да је код дотичнох дошло до просветљења по питању интереса Србије и српског народа. Овој једној, иначе, доброј анализи бих додао две компоненте, а то су след догађаја који је довео до садашње ситуације и могући даљи кораци непосредних актера.

Како је Бог мање-више добро избалансирао стање у свету тако имамо среће да наши непријатељи буду арогантни, а зашто не рећи и глупи, колико су моћни. Садашњи застој у процесу продаје Косова и Метохије плод је класичне исхитрене демонстрације моћи. Данас помало заборављена афера "Банана" служила је да Ивицу Дачића додатно уцени пред кључне етапе тзв. преговора и да потпуно сломи. Она је међутим имала, бар за сада, супротан ефекат јер су евроунијати у својој опијености моћи учинили једну велику грешку. Наиме,поручили су јавно, између редова али јасно свакоме са двоцифреним бројем можданих ћелија, да ће након обављеног посла Ивица да иде на сметлиште историје. Тиме су Дачића ставили у позицију да нема шта да изгуби и плус му пружили какву-такву сламку спаса. Он сада без неких великих последица по себе може до миле воље да одуговлачи бриселску фарсу јер су непријатељи Србије и остатак квислиншке екипе сами себе довели у ситуацију да не могу више ничим да га застраше нити да му запрете. Онако како ја видим, опције су следеће:

1) Евроунијати могу да захтевају да се и напредњаци упрљају заједно са Дачићем. Штавише, помало је и кренуло у том правцу. Ова опција, међутим, у себи садржи исту опасност као код Дачића, односно да им се у суштини затражи колективно политичко самоубиство и да и код њих проради нагон за самоодржање.

2) Може се оборити Дачић интензивирањем афере "Банана" и других и расписивање нових избора. Овде, међутим, по евроатлантисте постоји опасност да Дачић изнесе потпуну истину о "преговорима" и шта се од Србије тражи што би могло да изазове негативну реакцију јавности која би се сломила преко леђа напредњака. 

3) Реконструкција владе у смислу промена коалиционих партнера и формирање владе СНС-ДС. На страну сумњив легитимитет овакве владе, ово би само утицало да се разбије илузија доминације "европских снага" и политичку поделу дефинитивно дефинисало на линији "Космет или ЕУ" и могло би да доведе до тога да две ЕУ муве буду убијене једним ударцем у случају преврата.

4) Напредњаци превише притиснути од стране ЕУ следе Дачића у његовој тактици и временом напусте ЕУ курс. Ово је најмање вероватна опција иако се чини да је она на делу јер мислим да је то само тактика са циљем даљег убеђивања Дачића.

Шта онда да чине националне снаге? Најпожељнија би била опција 4 као последица опције 1. Али као што већ рекох, такав развој догађаја је мало вероватан. Стога је неопходно подстаћи Дачића да настави са својим одуговлачењем са циљем изнуђивања опције 2. Тиме би се ем раскринкали напредњаци ем би се, захваљујући управо њима и Бриселу, онемогућило СПС-у да се поново редефинишу као "патриоте" и "браниоци Косова и Метохије". Опција 3 је друга по пожељности с тим што је опаснија у смислу да евентуална влада СНС-ДС доврши прљав посао који је отпочела ова.

Ово међутим захтева да националне снаге, за разлику од непријатеља, покажу памет. Хоће ли?

4.3.13

Цртице са Феста 2013

Стигао сам да, за разлику од претходних година, погледам мало од програма Феста ове године, конкретно два филма: "Лет" Роберта Земекиса и "Правило ћутања" Роберта Редфорда(у оригиналу "The Company you Keep"). Овде вам преносим своје виђење тих филмова уз оцене од 1 до 10, по школском принципу.

"Лет"

Великани и хероји су људска бића као и ви и ја. Сви они имају или су имали стране својих личности које нису у складу са целокупном сликом у јавности. Ако ова страна не изађе превише на површину она не може да одузме превише од њихове величине или хероизма. Али, колико је то заправо превише?

Ово је питање које се поставља у филму "Лет" Роберта Земекиса са Дензелом Вашингтоном у главној улози.  Вашингтон игра Випа Витакера, пилота цивилног ваздухопловства, чији је приватни живот у распаду што видимо из уводних сцена. Он је алкохоличар, зависник од дроге, разведени отац сина средњошколца и притом у лошим односима са њим и бившом супругом. За време рутинског лета између Орланда и Атланте деси се квар на авиону и путници бивају спашени само изванредним маневрисањем Витакера и принудним слетањем које је уследило. Док јавност Витакера обасипа почастима, незгодне црте његовог карактера избијају у позадини...

Земекис даље прича причу из неколико углова. Основни је , наравно, Витакеров. Након инцидента пилот покушава пре свега да живи сам са собом. Витакер, у немогућности да се избори са лошијим цртама свог карактера, развија јаку самоуништитељску црту коју покушава да покрије ароганцијом и осионошћу према онима којима не може да лаже. Његов чин постаје у његовим очима нешто што балансира његову личност са пијанством и наркоманијом .  Тренуци луцидности и рационалности показују да испод површине постоји снажна жеља за искупљењем...

Друга тачка гледишта је више техничко-легалистичка, али је уско повезана са првом, и говори о реакцији званичника, оних задужених за ваздушни саобраћај и власника авио-компаније. Њих дочаравају ликови Чарлија Андерсон(Брус Гринвуд), који је веза Витакера и синдиката пилота, и Хјуа Ланга(Дон Чидл), адвоката који заступа исти синдикат. Њих двојицва искрено желе да витакер избегне правне проблеме због свог стања али није јасно приказано да ли то чине из племенитих, алтруистичких побуда или једноставно извршавају задатак авио-компаније која жели да избегне било какви одгворност за несрећу, задатак који им на један врло безосећајан и дрзак начин поставља њен власник(Брајан Герагти).

На крају, и сам Витакер је присиљен да сам себи постави питање "колико је заправо ужасног понашања превише".  Одговор му доноси морално и духовно избављење које је толико желео, иронично, на самом прагу оног лажног избављења које су му помагачу, ма шта да су им били стварни мотиви, наменили. Оно што је такође парадоксално је да је тиме и његов чин спасавања живота очишћен и заштићен од свих могућих минимизација и мисрепрезентација и представљен у свој својој чистоти(иако то у самом филму није приаказано). 

На крају човек не може а да не примети помало двосмислен оригинални наслов филма. Реч "Flight" заиста може да се односи на инцидент који покреће радњу филма, али та реч на енглеском такође значи "бекство". И заиста, већина ликова у филму од нечега бежи, најчешће од линих проблема или одговорности за своје поступке. На крају их сви они ипак сустигну показујући да је једини начин да се учини да проблеми нестану је да им се погледа у очи. 

Филм добија једну оцену мање од максималне зато што је главни женски лик, Никол, особа са истим проблемима као и Витакер и коју упознаје у болници док се опорављао од повреда, развијена тако да се њено присуство чини сувишним и непотребним за расплет. То је и моја једина замерка филму.

Оцена: 9/10


"Правило ћутања"


Ово је филм са јасном политичком компонентом која ће утицати на то како је критичар оцењује, у зависности од тога да ли се слаже са идеалима главних јунака или не. Одмах да кажем да нисам никакав изузетак по том питању. Било би, међутим, непоштено рећи да овај филм има само идеолошко-политичку поруку. 

Роберт Редфорд игра Џима Гранта, адвоката из предграђа Њујорка који бива увучен у причу о  бившој активистикињи милитантног левичарског покрета "Weather underground" Шерон Соларз(Сузан Сарандон) која се после 30 година бекства од оптужнице за пљачку банке и убиство предала полицији. На први поглед веза између њих не постоји, а молба њеног некадашњег саборца да је управо Грант, који није уопште познат адвокат нити се бави таквим случајевима, представља, се чини потпуно нелогичном. Истрага коју спроводи локални новинар Бен Шепард(Шаја Лебеф), међутим, открива да је Грант заправо био вођа групе којој је припадала Соларз. Грант оставља своју ћерку код свог брата и како се чини, бежи. Пут на који иде и поступци током њега, међутим, са тачке гледишта једног бегунца од закона, нису логичан. Новинар Шепард убрзо открива да Грант заправо жели да докаже да није крив за злочин који га терете, а то може само ако пронађе некадашње саборце који су углавном као и он променили идентитет и стопили се са друштвом. Кључна у том ланцу је Мими Лури у тумачењу Џули Кристи. Паралелно са овим Шепард у потрази за актуелном причом која ће га прославити открива више него што се надао, о другима и о себи...

Кључна у овом филму је дефиниција невиности Редфордовог лика. Наиме, поптуно се избегава релативизација почињеног дела, изузев у једном монологу Кристијеве и једној сцени са Сузан Сарандон, а још мање се оно оправдава. Редфорд када каже да је невин он то каже у правом, изворном смислу те речи, односно каже да није починио злочин за који се терети. Највећа вредност филма је управо у томе што не прихвата идеолошка правдања за нешто што је злочин по свим законским и моралним мерилима.

С друге стране, филм са симпатијама третира идеале у које су веровали, а и добрим делом још увек верују. Тај део је и највећа мањкавост њега као приче. Ниједног тренутка се не поставља питање исправности самих идеја и да ли је заправо проблем у њима, односно да ли је у тим идејама и клица злочина као екстензија гесла да "циљ оправдава средства". Самим тим, филм самог себе отвара за могућност   за оцењивање са искључиво политичке стране.

Али као што рекох, није у реду да се о филму размишља само као о политичком памфлету јер он доноси и једну универзалну људску поруку о томе шта је заправо нечија прва дужност и где и када треба стати са прекопавањем по туђим тајнама и какве су могуће последице. Ово је изванредно урађено кроз дијалог Шаје Лебефа и Брендана Глисона, који тумачи лик Хенрија Озборна, полицајца који је истраживао злочин пре 30 година али чија веза са његовим наводним починиоцима иде много дубље од обичне полицијске дужности. Управо је та дужност реч чије право значење на самом крају схвата Лебефов лик, односно примат једне врсте у односу на другу.

Све у свему један добар политички трилер, у глумачком смислу са мешавином младости и искуства, како би рекли спортски коментатори. "Стара гарда" обавља посао на врхунски начин, а Шаја Лебеф добро дочарава менталитет савременог новинара који на неки начин мисли да му је све дозвољено ако постоји добра пирча. Иако је расплет помало предвидив он не одузима ништа од филма. Оно што га ипак не чини врхунским делом, поред одређене политичке пропаганде, је и помало контадикторно развијен лик Сузан Сарандон која скаче од кајања за оно што је учинила до релативизације и оправдавања. Тако заправо не знамо шта су њени прави мотиви за акцију која је покренула цео низ догађаја.

Оцена: 7/10

2.3.13

Ђангова освета: Ничеов Зигфрид уместо Вагнеровог?


У свом осврту на филм „Ђангова освета“ сам обећао да ћу се позабавити симболиком имена супруге насловног лика која се зове Брунхилда. Да са испуњењем таквих обећања не треба оклевати показује чињеница да је блогер The Wagnerian, у свом блогу који се назива Wotan at the Movies у коме се бави филмском критиком са нагласком на могуће вагнеријанске мотиве у филмовима већ написао текст у којем је обрадио скоро све што сам и ја желео. Овде га преносим у целини, превод је мој, а након њега бих дао и неке своје допуне(линк на оригинални текст је у наслову). Интерпретација Ничеа у тексту је мишљење аутора и власник овог блога то мишљење нити подржава нити оспорава јер није читао довољно о Ничеу да би могао да формира своје мишљење.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------


 „Како је могуће достићи величину уколико у себи нема снагу и вољу да нанесе велику бол? Способност да се пати је ситница. У том смислу чак и слабе жене и робови достигну господство. Не устукнути, међутим, пред сумњом и унутрашњом узнемиреношћу када се наноси велика патња и чује се крик настао услед исте – то је велико, то је величина.“ – Ниче, Весела наука.

 „Штавише, Африканци су бивали кажњени казнама које нису имали само за циљ да коригује њихово понашање већ и да понизи и деградира. Вилијам Берд, власник планатаже из Вирџиније и софистицирани господин је без стида у свом дневнику написао како је једног роба који је уринирао натерао да попије чашу урина“ – „Рутлеџ Историја ропства“.

Скоро је немогуће дискутовати о „Ђанговој освети“ без осврта на Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга“, поготово на „Зигфрид“. И сам Тарантино и глумац Кристофер Валц су говорили о утицају Вагнеровог дела на Тарантинов најновији филм, поготово у немачким медијима. Ако се на ово дода чињеница да Ђанго у филму тражи своју супругу Брумхилду(Брунхилду) веза између два дела преко паралела између ликова постаје јасна. Али Тарантино, као и са свим причама што „украде“, овим делом манипулише за своје сопствене циљеве осврћући се притом веома кратко и површно на оригинал. Притом не мислим само на наратив већ и друге драмске структуре које су му на располагању: звук, музика, дијалог, сценска поставка, називи, костими итд. Човек, међутим, не може да се отме утиску да му ова измена оригинала омогућава да дода сопствени наратив, чак и када је просечном гледаоцу потребно да буде упознат са изворним наративом да би оценио како све функционише или чак схватио шта је уметник хтео да каже. Ово важи не само за адаптацију Вагнеровог дела већ и други Тарантинов изворни материјал: оригинални „Ђанго“ Серђа Корбучија и „Расковани Херкул“(„Hercules Unchained“) Пјетра Франчискија. Сматрам, међутим, да је Тарантинова обрада Вагнеровог Зигфрида у лику Ђанга врло важна и да заслужује више пажње него што јој је придано поготово од стране оних који не познају изворну причу...

„Ђангова освета“ почиње тако што одбегли роб Ђанго, поново ухваћен и кажњен тако што бива препродат, бива транспортован од стране неколико гонича робова(алегорија на Мимеа из „Зигфрида“, о томе касније). Ђанга спасава немачки ловац на уцене Кинг Шулц(Путник/Вотан) у сцени типично тарантиновски насилној, пуној проливене крви(крв у овом тече из разлога који, по мом(ауторовом) мишљењу нису уобичајени, о томе касније).

Шулцу је Ђанго неопходан да препозна бегунце чије привођење доноси велику награду, што није нимало случајно у филму. Шулц је декларисани аболоциониста, презире ропство и његове последице које бивају све ужасније како филм тече даље. Иако Шулц указује Ђангу да су везани уговором(уговори и новчане обавезе заузимају важно место у оквиру филма) он сам би да радије раде као ортаци. Ђанго пристаје, помаже у проналажењу људи са потерница, убија их(Шулц каже даје „природни таленат за пиштољ“) и остаје са Шулцом чак и када он испуни првобитни уговор јер му овај обећава да ће заједно наћи Ђангову супругу Брумхилду.

Потрага их доводи до „Кендиленда“, плантажи чији је власник брутални Келвик Кенди који терна своје „најталентованије“ робове да се боре до смрти у „мандинго“ борбама и који је тренутни власник Брумхилде. Схвативши да Кенди неће предати Брумхилду, Шулц и Ђанго смишљају план по којем се праве да су заинтересовани да купе једног од Кендијевих „мандинго“ бораца. Остатак филма се бави овим планом и његовим последицама.

Многе су замерке изнесене на рачун експолатације насиља у овом филму. Истина је да Тарантино у „Ђангу“ користи више филмске крви у једној сцени него у целој својој каријери. Крви прска по свему, зидовима, коњима, људима, чак и цвећу. Људи који износе замерке на „насиље“ у овом филму, међутим, пропуштају две важне поенте. Једна је та да је Тарантино као почетну тачку користио један од најнајсилнијих филмова у историји: оригиналног „Ђанга“. Самим тим било је немогуће не репродуковати и „претерано“ насиље из њега, поготово за неког као што је Тарантино. Друго, гледалац мора да примети када Тарантино користи насиље, а када не. Код смрти негативаца, било да су их убили Шулц или Ђанго, прикази су заиста за згражавање, реке крви, и скоро комичне погибије. Када се насиље, међутим, врши према Ђангу или неком од робова оно је више скривено и то га заправо и чини страшнијим и  некако реалистичнијим. У једној сцени када једног од робова пси у буквалном смислу те речи растргну, Тарантино скреће камеру на другу страну и оставља све нашој машти. Ово је у супротности са приказом онога што Ђанго чини да би се осветио за ово и друге ствари. Чини се као да Таратнино филмско насиље користи као контраст стварном, историјском и много ужаснијем насиљу према робовима.

Што се тиче паралела између „Ђанга“ и „Зигфрида“ оне стоје овако...Кинг Шулц је Вотан или како га у „Зигфриду“ знамо Путник. Он среће Ђанга и гониче робова који га транспортују прерушен у зубара, слично као што Вотан среће Зигфридовог „власника“ Мимеа и касније самог Зигфрида. Вотан је краљ(„кинг“) богова који своју моћ црпи из копља у којем држи све уговоре икада склопљене. Може се слободно рећи да је Вотан бог уговора које не сме да прекрши  иначе ће доживети своју пропаст. Кинг Шулц је такођер везан уговорима, јер његова „моћ“ произилази из „уговора“ о уцени на главу и то до те мере да његов и Ђангов живот бивају спашени након што су убили неког од уцењених само зато што су показали потерницу као „уговор“. Шулц увек са собом носи потернице баш као што Вотан са собом носи своје копље. Шулц само једном кршиу уговор и то доводи до последица сличним онима које би задесиле Вотана у сличним околностима, ма колико да је кршење уговора морално оправдано.

Брумхилда је Брунхилда, Валкира, Зигфридова супруга коју он, иако то не зна, мора да спаси од ватреног зида. Брумхилда заиста бива спашена из неке врсте „ватрене кабине“.

Стивен, кућни роб  Келвина Кендија, у тумачењу Семјуела Џексона, може да представља Албериха. Баш као и Алберих, он извлачи корист из ропства сопствене расе, игледа као да се одрекао било какве љубави и манипулише људима око себе. Његов однос са Кендијем, открићемо, иде даље од онога што очекујемо. Сцена у студији има доста сличности са Албериховим приказом свом сину Хагену у „Сумраку богова“.

Штавише, ако узмемо и „Сумрак богова“ у обзир сличности „Прстена“ са „Ђангом“ постају све дубље. Може се сматрати да плантажа „Кендиленд“ представља алегорију на Палату Гибичунга. Уколико то прихватамо, а треба уједно приметити да је Брунхилда на неки начин заробљена у Палати Гибичунга, треба рећи да је Кенди онда нека мешавина Гунтера и Хагена(владара Гибичунга). И баш као што Гунтер живи са својом сестром Гутруном, тако и Кенди живи са својом сестром Лара Ли Кенди-Фицвили.

Има и других референци на Вагнера. На пример, Тарантинов Вотан се зове Шулц и тиме је не само Немац већ и могућег јеврејског порекла(Шулц јесте презиме које су многи немачки Јевреји носили – прим.прев.). Шулц такође, вуче корен немачкe речи „schuld“  што значи дуг или обавеза као и „heiz“ што значи командовати чиме се појачава Шулцов лик као „Краљ уговора“ или „Краљ дугова“.

И коначно долазимо до Ђанга/Зигфрида. Овде ствари постају сложеније и везе нису јаке као што се може помислити, бар не према Вагнеровом Зигфриду. Јасно је да је Ђаног Зигфрид уколико му је супруга Брунхилда. Он такођер пролази и промену коју пролази Зигфрид од неустрашивог али наивног хероја до истински романтичног хероја. Вагнеров Зигфрид је ослобођен морала свакодневног света. Он крши Вотанове уговоре и законе, баш као што Ђанго у извесном смислу крши Шулцове, и уместо тога се води „природним обавезама“. А од чега се састоје те „природне обавезе“? У Вагнеровом тада још увек фојербаховском погледу на свет оне долазе од природних веза проистеклих из љубави, љубави према природи, онима које она воли и, што је најважније, према другима.

Ђанго се, пак, развија у једну посве другачију врсту хероја, једног који више личи на Ничеовог „надчовека“(поготово у нацистичкој варијанти) него на нешто од Вагнера. Иако је у модерна времена било покушаја да се Ниче учини пријемчивијим савременим читаоцима(баш као што је његово женомрство до крајњих граница умањено. То што би у његовом свету жена служила само за то да продуцира што мушкијег „надчовека“ и што би то био једини критеријум за њено оцењивање је још и најблажи пример његовог размишљања) мислим да је следећи пасус из „Веселе науке“ више него репрезетнативан:

„Како је могуће достићи величину уколико у себи нема снагу и вољу да нанесе велику бол? Способност да се пати је ситница. У том смислу чак и слабе жене и робови достигну господство. Не устукнути, међутим, пред сумњом и унутрашњом узнемиреношћу када се наноси велика патња и чује се крик настао услед исте – то је велико, то је величина.“

Другим речима, „надчовек је слободан да уради било шта. Бол, узнемиреност чак и смрт других не треба уопште да му буде важна. И Ђанго у суштини то и постаје, што су неки критичари и приметили и самим тим дали негативну критику филма. Како они примећују, Ђанга не интерсује добробит и слобода ниједног роба осим Брумхилде. И у праву су. У једној од сцена, да би достигао свој циљ, он дозвољава да роба растргну пси. Шулц покушава то да заустави и можда би у томе успео да га Ђанго није у томе спречио јер је могло да стане на пут његовом циљу. Ово је нешто што прогања Шулца до краја и што доводи до „сцене руковања“ што Тарантино јасно показује путем флешбека. Ово по мени није случајност. И у остатку филма, поготово у последње две трећине, Ђанго показује мало обзира према другим робовима.

Ђанго као слободан човек је подједнако жртва насиља и лошег третмана као и они око њега који су и даље робови. Уместо што подржава насиље, као што неки критичари мисле, Тарантино покушава да нам каже да екстремно насиље, као што су ропство и расизам, може само да изроди ново насиље и остави појединца трајно рањеним. Исто као што је Хитлер изопачио Вагнеровог Зигфрида, насиље према дргима, поготово према невинима може имати сличан ефекат. Ђанго можда јесте херој и ми се веслимо његовом успеху, његовој „праведној освети“ али Тарантино нам ставља до знања да је Ђанго трајно и неповратно оштећен неправдама око њега. Такве неправде и малтретман се не могу заборавити и што је још важније не могу исправити у појединцу.

Ово је једно сјајно филмско искуство. Тарантино је у форми каквој је био и за „Петпарачке приче“, а у средини филма показује зрелост која може да буде добар путоказ за будућност. Идите да гледате овај филм. 

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Постоји још једна паралела у "Ђангу" са "Сумраком богова" коју аутор није напоменуо вероватно зато што се ради о самом крају филма. 

Био сам у дилеми око тачности констатације како Ђанго не мари за добробит осталих робова. Онда сам се сетио сцене његовог ослобађања на почетку филма. Наиме, Ђанга гоне заједно са још 5-6 робова и када Шулц убија гониче и ослобађа Ђанга овај ниједног тренутка не пита "Шта ће бити са њима". Да Ђанго ипак има сачуване неке моралне скрупуле показала је једна друга сцена, али њих гуши управо Шулц. Стога иако мислим да је аутор у основи у праву када Ђанга представља у ничеанског "надчовека" (у сопственој интерпретацији) њега таквим није направило само ропство и оно око њега.

И коначно, аутор је пропустио на напомене личну компоненту Вагнера која има везе са тематиком "Ђангове освете" и која додатно везује композитора и филм. И сам Вагнер је био противник црначког ропства у Америци. Негде 1874 Козима Вагнер је у својим дневницима забележила како је он приметио да је "амерички (грађански) рат једини у историји вођен из човечних побуда". Поред овога у свом есеју "Херојство и хришћанство" Вагнер владавину једне расе над другом назива "фундаментално неморалним светским поретком". Тешко је рећи да ли је Тарантино имао и то у виду, свакако није могао то да представи директно у филму јер би се радило о анахронизму("Ђангова освета" се дешава 1858.  С друге стране, Шулц на спомен имена Ђангове жене одмах у самом филму прави паралелу Ђанго-Зигфрид али Тарантино избегава анахронизам помињања Вагнеровог "Прстена", који је завршен 1874 и премијерно приказан две године касније, тако што Шулца наводи да исприча легенду која је била Вагнеров извор инспирације) али зарад разбијања неких од укорењених негативних митова о Вагнеру аутор је могао неупућенима да да још једну тему о којој би могли да размисле.

28.2.13

Крај једне фудбалске приче

Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст. - Приче Соломунове гл.16, ст. 18

Ретко када се за један тренутак или дан може рећи да је време једног фудбалског тима и његовог начина игре прошло. Један од тих историјских момената је био у уторак увече када је Реал Марид у реваншу Купа краља поразио и играчки понизио Барселону на њеном Камп Ноу и пласирао се у финале.

Прошлог априла сам написао какве поуке Барселона може да извуче из пораза у двомечу полуфинала Лиге шампиона против Челзија и на крају констатовао да ће време показати да ли је тај клуб ишта научио. Време је показало да не само да ништа нису научили већ и да су грешке које су до тада чинили довели на ниво апсурда. Шут је од непожељне појаве у њиховој игри постао прекршај за који се прописује смртна казна. Само тако се рационално може објаснити тотално одбијање да се покуша шутем изван казненог простора чак и кад се губи 3:0 15 минута пре краја. Што се центарфора тиче мора да је неко доставио на Камп Ноу допис по којем је ФИФА забранила његово коришћење у току фудбалске утакмице. 

Разлози слома некада најбољег тима на свету имају корен у библијској мудрости коју сам цитирао у на почетку забелешке. Барселона је дозволила себи да умисли како њен систем и начин игре може да надвлада неке од основних неписаних закона фудбалске игре. У њиховој замисли није био потребан центарфор, није био потребан штопер, није био потребан шут и центаршут и на крају им је остао само посед лопте са којом нису знали шта да раде осим да покушају бесконачним низом међусобних додавања са њом да се ушетају у гол, а то није могло да прође против иоле добро организоване екипе у фази одбране. Ако се поврх свега дода и медијска помпа која их је пратила и која се састојала углавном од панегирика и трке ко ће да смисли неукуснији и љигавији  суперлатив, разумљиво је да су им главе и даље чврсто биле у облацима. Као резултат тога оно што је некада сматрано апотеозом фудбала постала је једна ужасна декаденција истог и епитом немоћи. 

Једна од главних манифестација некритичког обожавања Барселоне је и мит о Лионелу Месију који га константно држи на пиједесталу. Претходних годину дана у низу утакмица се показала једна до данас скривена чињеница, а то је да Меси никада не игра добро када Барселона не игра добро, односно да ( бар у мечевима против великих тимова) Меси никада не "повуче" екипу када јој не иде и никада не одигра потез који подигне њен ниво игре. Напротив, готово редовно се утопи у сивило целог тима које, услед тога што је Барелонин систем у основи "прочитан", наступа све чешће. 

И пре Барселоне су постојали тимови који су трофејима и стилом игре мењали фудбалску историју. Поменимо само Херерин Интер, Кројфов Ајакс, Ливерпул са краја 70-тих и почетка 80-тих...Сви они су имали свој рок трајања и сви они су после имали дуге сушне периоде по питању успеха управо зато што нису могли да прихвате да је њиховом систему пронађен контра-систем и да сходно томе свој морају модификују и мењају. Иста судбина чека и Бареслону уколико настави са тенденцијом самозаљубљености. Титула коју ће освојити ове сезоне у Шпанији може само да их завара и да се претвори у "лабудову песму".

Али каква је вероватноћа да ће учити на туђим грешкама када већ нису на сопственим?

И овако се брани држава

Данас ми је пажњу привукла једна вест која је у уској вези са мојом јучерашњом забелешком о изборима у Италији:

БЕРЛИН – Немачки опозициони лидер Пер Штајнбрик изјавио је да су на изборима у Италији победила „два кловна”, па је италијански председник Ђорђо Наполитано, који се налази у посети Немачкој, због тога отказао сусрет са њим.
Коментаришући резултате парламентарних избора у Италији, Штајнбрик је јуче рекао да је „донекле разочаран победом два кловна”.

Председник Италије Ђорђо Наполитано је стари комуниста и партизан и сигурно не гаји никакве ни идеолошке ни личне симпатије према Берлусконију(иако их вероватно има за Грила) али му као човеку старог кова на памет не пада да лична осећања стави испред својих дужности међу које спада и чување части државе на чијем је челу и њених грађана. Наполитанов гест је једини прави одговор на увреде које надмени евроунијати упућују Италијанима.

Када ћемо ми да добијемо неког оваквог на челу државе?

26.2.13

Подмуклост савременог новинарства - пример Италије

Избори у Италији донели су својеврсну пат позицију између неколико супротстављених партија и фракција и неизвесно је како ће се, ако уопште, формирати влада. Али то за Италију и није нека новост. Уосталом, сами избори и њихови резултати нису примарни фокус ове забелешке већ извештавање медија, поготово ван Италије, о њима као школском примеру онога што је колега Сиви Соко еуфемистички назвао "управљање утисцима". 

На једном од италијанских спортских форума сам претходне две године видео потпис једног од 
дискутаната који је описао политчку ситуацију у Италији насталу након тзв. "кризе еврозове": "Шта је сличност између Монтија(премијера Италије у претходне 2 године) са једне и Стаљина, Хитлера и Пиночеа са друге стране? Сви они не дозвољавају да се гласа! Живимо под режимом!" То је било то, истина потпуно огољена, без икаквих димних завеса и политичких конструкција креираних са циљем да је прикрију. Монти је изабран под притиском ултиматума Брисела и банкарских институција са задатком да спроведе тзв. мере штедње од стране претходног сазива парламента који је изабрао представнике са другачијим програмом и под другачијим околностима. Радило се о класичној превари бирача смишљеном ван граница земље(звучи познато, зар не?).

У недељу и понедељак Италијани су коначно добили шансу да на биралиштима изразе своје мишљење о Монтију и његовој влади, а за мишљење евроунијатског естаблишмента и њима потчињених медија о резултатима не треба ићи даље од вести коју сам дао у првом линку. Ево карактеристичних делова:

Стефано Фасина из Демократске странке истиче да је највеће изненађење отпорност феномена Берлускони, који, како наводи, упркос губитку гласова успева да блокира обнову земље и наставља да наноси штету Италији.

Ово је једна од типичнијих  метода коју медији са не толико ни скривеном политичком агендом користе у оцрњивању идеолошких противника: цитирање јасно заинтересоване стране  као да је реч о непристрасном посматрачу. О евентуалном балансирању са изјавом представника супротне стране ни говора нема.

Овај примерак, међутим, је бледа сенка у односу на оно што је написао коментатор Франс Преса:
Главно питање које ће се решити на овим изборима, који би могли да обликују будућност једне од највећих европских привреда, јесте да ли ће Италија задржати курс болних економских реформи или ће се вратити старој навици расипништва и инертности, оцењује агенција Франс прес.

Особа која је коментар написала је овим редовима сама у потпуности и савим недвосмислено одбацила било какве претензије ка извештавању у смислу давања информација о чињеницама и у потпуности пригрлила улогу пропагандисте Брисела са свим идеолошким флоскулама и начином размишљања који влада у евроунијатским владајућим круговима. Баш као и владајући кругови за чији рачун пише, писац текста њихову идеологију проглашава једино могућом будућношћу и свако противљење истом етикетира бројним пежоративним (дис)квалификацијама без и најмањег макар привида покушаја да се разуме зашто један значајан број људи сматра да је бриселски програм тзв. штедње штетан по њих и њихову земљу.

И да још једном поновим, све ово смо могли да окусимо на сопственој кожи, а сада можемо да видимо како се медијски терор евроатлантизма врло лако окреће против једне од чланица која се усуди да макар мало одступи од линије које је утврдио политбиро. То нека буде и доказ да исти тај терор над нама неће престати нашим прихватањем еуРопства, макар онима који су имало спремни да прихвате чињенице.

7.2.13

Ричард Трећи - прототип прекрајања историје кроз културу

Прошле недеље, ДНК анализа скелета пронађеног испод једног паркинга у Лестеру у Енглеској је потврдила да је реч о посмртним остацима Ричарда Трећег, једног од најконтроверзнијих енглеских монарха, а скоро сигурно и најоклеветанијег.

Ричард Трећи је широкој публици најпознатији по истоименој Шекспировој драми у којој је представљен као архетипски зликовац, физички деформисан, апсолутно неморалан, циничан, бруталан, лицемеран, убилачки...На почетку драме Ричард носи титулу војводе од Глостера као рођени брат краља Едварда Четвртог, након чије смрти уз помоћ политичких махинација лишава наследства Едвардове синове, Едварда и Ричарда и сам преузима престо. Овде свака сличност са историјским ликом, изузев његове касније погибије у бици код Бозворта и још понеких детаља, престаје. 

У Шекспировој драми, Ричард затвара и убија трећег брата Кларенса, принчеве Едварда и Ричарда(своје нећаке), њихову мајку, некадашње присталице као што је војвода од Бакингема, успева да наговори на брак удовицу једне од својих претходних жртава лажно јој изјављујући љубав и представљајући се  као покајник и на крају кукавички покушава да побегне са бојног поља када је постало јасно да је битка изгубљена уз већ чувени монолог "Коња! Коња! Дајем краљевство за коња!"("A horse! A horse! A Kingdom, for a horse!")

У стварности, не постоји никакав доказ да је Ричард, иако их је затворио у Лондонску кулу, дао да се његови нећаци убију. Непосредно након његовог крунисања принчеви су нестали. Нема никакве сумње да је Ричард имао интереса да их убије. Околности под којима је преузео престо су крајње мутне, чак и по непристрасним историчарима, и сигурно је постојала могућност да један од њих кад порасте истакне претензије на престо и тако угрози Ричарда и/или његове наследнике. С друге стране вести о њиховом нестанку су у Енглеској изазвале констернацију и знатно пољуљале Ричардов ауторитет и популарност код народа која није била мала. Таква реакција се могла предвидети и тешко је веровати да би се у таквим околностима Ричард олако одлучио на такав корак, поготово на самом почетку владавине. Не постоје никаква сведочења о томе да их је неко одвео из Лондонске куле по наређењу краља и убио што је прилично чудно чак и за Средњи век. Осим тога, интерес да их убије имао је и каснији Ричардов супарник, Хенри Тјудор, војвода од Ричмонда, будући краљ Хенри Седми који је према неким изворима нервозно реаговао на бројне гласине у то време да су се принчеви појавили. 

Поред овога, у питање се доводи и Шекспиров физички портрет Ричарда Трећег који је у драми представљен као грбавац, сасушене руке. Најнетачније су, међутим, приказане околности Ричардове погибије. Сасвим различито од кукавице спремне да преда престо да би сачувао свој живот, Ричард се сам ставио на чело својих ударних трупа у покушају да одлучним јуришем удари у центар надмоћне непријатељске армије и убије самог Хенрија. На том путу је, по сведочењима, посекао бројне ратнике укључујући и Хенријевог барјактара и убијен је тек након што је безмало дошао до свог непријатеља.

Откуд онда толики несклад између драматичног портрета и историјских чињеница? Он лежи у несигурности династије Тјудора, чији је Хенри био родоначелник, за сопствену власт. Наиме, по традиционалним критеријумима, претензије Тјудора на енглеску круну су лежале на климавим темељима и заснивале су се на браку са једном даљом рођаком куће династије Плантаџенета којој је припадао Ричард. По том и таквом критеријуму скоро свака већа племићка породица је имала право да да краља. Поред овога, постојала је и стигма регицида, чињенице да се на престо стигло након убиства законитог монарха. Да не би изгледало да су Тјудори по праву голе силе засели на престо, почели су да стварају легенду о Ричарду као убилачком, лудом, безбожном, тиранину који је једноставно морао да буде свргнут, једна својеврсна средњевековна верзије максиме "нелегално, али легитимно". Историчари из тог времена су свесрдно објављивали списе подржавајући овакву искривљену слику о Ричарду, а жртва те и такве праксе био је и Шекспир. Може се слободно рећи да су Тјудори увели културу вилификације и демонизације противника прво у историографију, а преко ње и у друштвено-политички дискурс.

Случај Ричарда Трећег опомиње али и даје наду. Он показује да је принцип наводног "моралног императива" превише подложан злоупотребама да би се могао и смео прихватити као апсолутан, као и да никада није касно поставити ствари на своје место и поправити своју репутацију. 

5.2.13

Граница одмазде и наводног моралног императива(још мало о Тарантиновом „Ђангу“)


По мени, није прикладно да историјско штиво да себи за право да изриче моралне пресуде. Прво, то није правилан историјски метод, друго, такво понашање је арогантно и надмено .  – Ричард Еванс, историчар, у предговору за своју књигу „Долазак Трећег Рајха“.

Као и свако уметничко дело, Тарантинова „Ђангова освета“ изазива бројне критике, интерпретације и анализе из најразличитијих углова које истучу разне њене елементе. Једна од њих нам стиже од НиколеТанасића и њен нагласак је на „црно-белој“ моралности главних актера. Танасић такву поставку види као најпозитивнији део филма:

Разлог због кога је жанр вестерна свакако био најпримамљивији Тарантину јесте његова црно-бела моралност, због које је он одувек био и остао парадигматски холивудски жанр, чак и након што су вестерни увелико престали да доминирају америчком филмском продукцијом. Морална искључивост и неумитност казне за почињена злодела, без плачљивог нео-холивудског инсистирања на „поштовању закона“, „демократских процедура“ и „људских права“ представљају лајт-мотиве безмало свих Тарантинових филмова, као и централну тематику његових „великих филмова“ из последње деценије – „Убити Била“ и „Неславне копилади“. У „Џангу“, међутим, он иде корак даље, стављајући холивудски црно-бели моралитет у непосредни контекст „црно-белих односа“ у САД, заоштравајући и радикализујући једну од тема која у америчком друштву подлеже управо најжешћој (ауто)цензури. При томе Тарантино робовласништво и милитантни јужњачки расизам третира на потпуно исти начин на који је у „Копилади“ третирао нацизам, као радикално зло са којим „нема преговарања“, према коме „нема толеранције“ и које треба беспоштедно уништавати свим средствима. Он не претендује да по овом сложеном питању „сагледа реалну слику“ и „покрије све углове“, његово приповедање је потпуно црно-бело и идеализовано, како једном вестерну и приличи. 

Моја основна замерка Танасићу је што у овој анализи слепо прихвата тај и такав концепт не раздвајајући прошлост од садашњости и филмску причу од стварног живота и да, с тим у вези, не поставља нека општа питања о принципу освете као правде.

Иако звучи примамљиво на први поглед, теза о праведности која треба да надвлада „демократску процедуру“ је подложна бројним злоупотребама. Тарантино свој морални суд према „злу које треба беспоштедно уништавати“ даје из комфора своје режисерске фотеље уз помоћ накнадне памети и информација које непосредним актерима самих догађаја често нису биле доступне, а луксуз таквих моралних пресуда о неким историјским догађајима уживамо и ми као публика на основу истог начина размишљања. Само по себи то није ништа лоше, али то, баш као што Ричард Еванс у горепоменутом цитату каже, не може да буде историја, а поготово не може да претендује да то буде. Још мање такав начин размишљања може да буде прихватљива друштвена матрица као што Танасић имплицитно сугерише.


Танасићево олако усвајање „беспоштедног уништавања зла“ без освртања на законске норме звучи још гротескније ако се има у виду чињеница да су Србија и српски народ били жртва једне од најтежих злоупотреба те тезе. Наиме, непосредно након агресије НАТО на СРЈ британски парламент је формирао комисију која је испитивала легалност акције и која је донела закључак да је она „нелегална али легитимна“, формулација која је варијација на тему неопходности „моралног деловања“ и „обрачуна са злом ван стриктног поштовања закона“.

Током 1990-тих „принципи старог Холивуда“ за којим Танасић жали и екс пост факто моралистичке придике(против чијег уношења у историјску науку упозорава Еванс) које су из тих „холивудских принципа“ изашле као супститут за историју и поуке које ње треба извући и као такве сервиране широким народним масама су постале звезда водиља новим политичким класама уместо хладнокрвне правно-политичке анализе и створили читав низ „суперхероја“ и „спаситеља света“ у покушају који, опијени огромном моћи која им је стицајем историјских околности  допала  у руке, очајнички траже „дефинишућу борбу“ свог времена и фантазирају да су нови Черчил. У таквој ситуацији нема више ни закона ни правде, већ само арбитрарне самовоље моћника који себи дају за право да пресуђују по личним критеријумима и квазиморалним назорима који на конкретну ситуацију нису применљиви(оставимо по страни интересну компоненту). Није нимало случајно то што је главни аутор НАТО агресије Бил Клинтон био идеолошки и духовно повезан са Холивудом и индустријом забаве као ниједан амерички председник пре њега.

Што нас доводи до питања из наслова ове забелешке: где је граница? Где престаје легитимна одмазда према злу које је почињено према неком и почиње сирова осветољубивост и/или арбитрарна тиранија? Где жртва зла сама почне да се предаје истом или сличном злу и тиме скоро брише границу између себе и свог мучитеља? Да ли је "праведни осветник" и "заштитник слабих" заиста то за шта се издаје или само цинични, саможиви моћник? Не претендујем да је одговор који ћу овде дам потпун и коначан али се надам да се у њему крије бар зрнце истине.

Вратио бих се по ко зна који пут Вагнеру као некој врсти путкоаза. У трећој сцени „Рајнског злата“, првој од четири музике драме тетралогије „Прстен Нибелунга“, видимо како је Нибелунг-патуљак Алберих који је украо злато Рајнским девицама сачинио себи прстен моћи помоћу којег је свој народ учинио робовима и натерао их да за њега копају злато у подземном свету Нибелхајму. Свог брата Мимеа је натерао да му сачини магични шлем, Тархелм, помоћу којег може да се претвори у било које биће. Након што је добио Тархелм, Алберих је сурово избичевао Мимеа и оставио га да се превија од болова. Тада у Нибелхајм стижу врховни бог Вотан и бог ватре Логе и Миме њима излаже муке своје и других Нибелунга. Током излагања, међутим, видимо и наговештаје друге стране Мимеа:

„Ох, јадан ја!

Наметнуо ми је најтежи задатак!
Наредио ми је да му скујем шлем
дао је прецизна упутства како да се направи
мудро сам приметио да велика моћ лежи
у тој металној направи.
Хтео сам шлем да задржим за себе
и путем његове магије
побегнем од Алберихове власти
а можда и самог тиранина да надмудрим
и савладам га
и отмем му прстен
и да ја,
иако сад потчињен том зликовцу,
будем господар, а он роб

У трећој драми тетралогије, „Зигфриду“, видимо Мимеа који се потпуно трансформисао из беспомоћне жртве према којој у „Рајнском злату“ осећамо сажаљење у бескрупулозног манипулатора, опседнутог (оправданом) мржњом према Албериху, жељног блага и моћи коју доноси прстен и освете коју ће извршити преко њега. Миме је једно својеврсно отелотворење поруке да избављење од зла не лежи у прихватању фундаменталних вредности тог зла коју код Вагнера симболизује прстен моћи као и да праведна освета, ма колико оправдана, не може у себи да укључи обичну промену улога у оквиру постојећег, изопаченог система, односно да обична промена улога неће лош поредак учинити добрим. Неопходно је потпуно раскринкати и уништити вредности на којима се изопачени поредак заснива.

Тарантино се, као што сам већ рекао не бави овим детаљно(мада сам крај "Проклетника" даје наговештај да је ипак дотакао ово питање), нити ставља своје јунаке у дилему или  позицију да можда постану само друга страна једне исте зле медаље. Њему као уметнику је то дозвољено, јер је можда своје дело тако намерно замислио као идеализовану ситуацију и оставио нас да размислимо о томе. Није, међутим, по мом мишљењу, препоручљиво да критичар такву идеалну фантазију, потпомогнуту већ описаним моралисањем преко временске дистанце и синдрома „генерала после битке“, безрезрвно усваја, поготово ако је и сам био жртва тешке злоупотребе таквог фантазирања.