28.2.13

Крај једне фудбалске приче

Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст. - Приче Соломунове гл.16, ст. 18

Ретко када се за један тренутак или дан може рећи да је време једног фудбалског тима и његовог начина игре прошло. Један од тих историјских момената је био у уторак увече када је Реал Марид у реваншу Купа краља поразио и играчки понизио Барселону на њеном Камп Ноу и пласирао се у финале.

Прошлог априла сам написао какве поуке Барселона може да извуче из пораза у двомечу полуфинала Лиге шампиона против Челзија и на крају констатовао да ће време показати да ли је тај клуб ишта научио. Време је показало да не само да ништа нису научили већ и да су грешке које су до тада чинили довели на ниво апсурда. Шут је од непожељне појаве у њиховој игри постао прекршај за који се прописује смртна казна. Само тако се рационално може објаснити тотално одбијање да се покуша шутем изван казненог простора чак и кад се губи 3:0 15 минута пре краја. Што се центарфора тиче мора да је неко доставио на Камп Ноу допис по којем је ФИФА забранила његово коришћење у току фудбалске утакмице. 

Разлози слома некада најбољег тима на свету имају корен у библијској мудрости коју сам цитирао у на почетку забелешке. Барселона је дозволила себи да умисли како њен систем и начин игре може да надвлада неке од основних неписаних закона фудбалске игре. У њиховој замисли није био потребан центарфор, није био потребан штопер, није био потребан шут и центаршут и на крају им је остао само посед лопте са којом нису знали шта да раде осим да покушају бесконачним низом међусобних додавања са њом да се ушетају у гол, а то није могло да прође против иоле добро организоване екипе у фази одбране. Ако се поврх свега дода и медијска помпа која их је пратила и која се састојала углавном од панегирика и трке ко ће да смисли неукуснији и љигавији  суперлатив, разумљиво је да су им главе и даље чврсто биле у облацима. Као резултат тога оно што је некада сматрано апотеозом фудбала постала је једна ужасна декаденција истог и епитом немоћи. 

Једна од главних манифестација некритичког обожавања Барселоне је и мит о Лионелу Месију који га константно држи на пиједесталу. Претходних годину дана у низу утакмица се показала једна до данас скривена чињеница, а то је да Меси никада не игра добро када Барселона не игра добро, односно да ( бар у мечевима против великих тимова) Меси никада не "повуче" екипу када јој не иде и никада не одигра потез који подигне њен ниво игре. Напротив, готово редовно се утопи у сивило целог тима које, услед тога што је Барелонин систем у основи "прочитан", наступа све чешће. 

И пре Барселоне су постојали тимови који су трофејима и стилом игре мењали фудбалску историју. Поменимо само Херерин Интер, Кројфов Ајакс, Ливерпул са краја 70-тих и почетка 80-тих...Сви они су имали свој рок трајања и сви они су после имали дуге сушне периоде по питању успеха управо зато што нису могли да прихвате да је њиховом систему пронађен контра-систем и да сходно томе свој морају модификују и мењају. Иста судбина чека и Бареслону уколико настави са тенденцијом самозаљубљености. Титула коју ће освојити ове сезоне у Шпанији може само да их завара и да се претвори у "лабудову песму".

Али каква је вероватноћа да ће учити на туђим грешкама када већ нису на сопственим?

No comments: