26.2.13

Подмуклост савременог новинарства - пример Италије

Избори у Италији донели су својеврсну пат позицију између неколико супротстављених партија и фракција и неизвесно је како ће се, ако уопште, формирати влада. Али то за Италију и није нека новост. Уосталом, сами избори и њихови резултати нису примарни фокус ове забелешке већ извештавање медија, поготово ван Италије, о њима као школском примеру онога што је колега Сиви Соко еуфемистички назвао "управљање утисцима". 

На једном од италијанских спортских форума сам претходне две године видео потпис једног од 
дискутаната који је описао политчку ситуацију у Италији насталу након тзв. "кризе еврозове": "Шта је сличност између Монтија(премијера Италије у претходне 2 године) са једне и Стаљина, Хитлера и Пиночеа са друге стране? Сви они не дозвољавају да се гласа! Живимо под режимом!" То је било то, истина потпуно огољена, без икаквих димних завеса и политичких конструкција креираних са циљем да је прикрију. Монти је изабран под притиском ултиматума Брисела и банкарских институција са задатком да спроведе тзв. мере штедње од стране претходног сазива парламента који је изабрао представнике са другачијим програмом и под другачијим околностима. Радило се о класичној превари бирача смишљеном ван граница земље(звучи познато, зар не?).

У недељу и понедељак Италијани су коначно добили шансу да на биралиштима изразе своје мишљење о Монтију и његовој влади, а за мишљење евроунијатског естаблишмента и њима потчињених медија о резултатима не треба ићи даље од вести коју сам дао у првом линку. Ево карактеристичних делова:

Стефано Фасина из Демократске странке истиче да је највеће изненађење отпорност феномена Берлускони, који, како наводи, упркос губитку гласова успева да блокира обнову земље и наставља да наноси штету Италији.

Ово је једна од типичнијих  метода коју медији са не толико ни скривеном политичком агендом користе у оцрњивању идеолошких противника: цитирање јасно заинтересоване стране  као да је реч о непристрасном посматрачу. О евентуалном балансирању са изјавом представника супротне стране ни говора нема.

Овај примерак, међутим, је бледа сенка у односу на оно што је написао коментатор Франс Преса:
Главно питање које ће се решити на овим изборима, који би могли да обликују будућност једне од највећих европских привреда, јесте да ли ће Италија задржати курс болних економских реформи или ће се вратити старој навици расипништва и инертности, оцењује агенција Франс прес.

Особа која је коментар написала је овим редовима сама у потпуности и савим недвосмислено одбацила било какве претензије ка извештавању у смислу давања информација о чињеницама и у потпуности пригрлила улогу пропагандисте Брисела са свим идеолошким флоскулама и начином размишљања који влада у евроунијатским владајућим круговима. Баш као и владајући кругови за чији рачун пише, писац текста њихову идеологију проглашава једино могућом будућношћу и свако противљење истом етикетира бројним пежоративним (дис)квалификацијама без и најмањег макар привида покушаја да се разуме зашто један значајан број људи сматра да је бриселски програм тзв. штедње штетан по њих и њихову земљу.

И да још једном поновим, све ово смо могли да окусимо на сопственој кожи, а сада можемо да видимо како се медијски терор евроатлантизма врло лако окреће против једне од чланица која се усуди да макар мало одступи од линије које је утврдио политбиро. То нека буде и доказ да исти тај терор над нама неће престати нашим прихватањем еуРопства, макар онима који су имало спремни да прихвате чињенице.

2 comments:

Gray Falcon said...

У свакој земљи (или колонији) где раде, велике агенције имају своје "аскере" - домаће новинаре, који добро знају с које стране им је хлеб намазан и већи су ЕУнијати од Брисела (или империјалисти од Вашингтона, свеједно). Сви ти "талијански" новинари само су пандан "српским" новинарима који раде за стране агенције.

Једино ми се чини да Талијани имају бар неке домаће медије, док је у Жутистану све у рукама што квислиншког култа, што странаца.

Witch-king of Angmar said...

Њихови "домаћи" медији су углавном у власништву самог Берлусконија тако да се на њих не може рачунати константо или на дужи рок. Али чак и такви су бољи од евроунијатских јер као што рече К.С. Луис богаташева похлепа се можда некада и примири или чак и у потпуности задовољи.