4.2.13

„Ђангова освета“ – сјајан обрт улога уз понеку пропуштену прилику


Најновијим остварењем „Ђангова освета“  Квентин тарантино је створио, након „Убити Била“ и „Проклетника“, једну својеврсну трилогију на тему освете. „Ђанго“ је у том смислу ближи „Проклетницима“ јер иако освета у њему има личну компоненту њен основни мотив је злочин над колективом којем осветник припада.

Обрт улоге о којем се говори у наслову поново има везе са „Проклетницима“. Док је у претходном филму главни позитиван лик је официр америчке војске из Тенесија који је својевремно био робовласничка држава и део некадашње Конфедерације, а негативци нацисти, у „Ђангу“ главни позитиван лик је Немац, доктор Кинг Шулц, док су угњетачи и злочинци јужњачки робовласници. Ово није ни у ком случају Тарантиново јефтино подилажење нечијим сензибилитетима нити покушај да се успостави нека врста моралне еквиваленције већ један једноставан омаж ноторној историјској чињеници да је мање од једног века пре Другог светског рата историјска улога по питању расних односа и злочина на расној основи била у извесној мери другачија.

 Немачка је наиме, током 19., нарочито у првој половини, века важила за гнездо револуционарне слободарске мисли коју су локални краљеви и принчеви дуго покушавали да угуше. Поред овога, велики број војника Уније(севера) чинили су немачки имигранти од којих су значајан део чинили управо избегли од политичке репресије који су над њима спроводиле реакционарне снаге(пукови из Висконсина и Минесоте су скоро искључиво били сачињени од ових људи који су чак и међусобно комуницирали на немачком па су тако још више одавали код просечног Јужњака утисак стране армије)(1). Тиме што је показао да је прошлост две нације била не тако давно сасвим другачија(о „расним односима“ у САД из тог времена знамо довољно и нема потребе о њима нашироко причам), Тарантино предочава да им је будућност могла отићи у потпуно другом смеру од онога у који је на крају отишла, и да нема апсолутно ништа инхерентног у „екцепционализму“ којим се неки у америчким политичким круговима бусају у прса.

Баш као и у „Проклетницима“, насловном лику Шулц даје могућност да освети своје патње. Шулц, баш као и његов еквивалент из „Проклетника“, поручник Алдо Рејн, за тај гест чини како из моралних разлога и убеђења(Шулц јасно у једној сцени каже „Презирем ропство“) тако у почетку и из користољубља(Рејн као војник чији је циљ да добије рат, Шулц као ловац на уцене). Како филм протиче, тако користољубиви мотиви нестају и Шулц схвата да му је у неку руку људска дужност да Ђангу помогне да пронађе супругу Брунхилду(о симболици њеног имена у једној другој забелешци). И коначно, исто као и у „Проклетницима“ и у „Убити Била“, зло нането жртвама је апсолутно и нема никаве корене у неком претходном сукобу, стварном или измишљеном што чини освету не само разумљивом већ и пожељном публици(у „Убити Била“ лик којег тумачи Мајкл Медсен чак и каже: „Та жена заслужује своју освету, ми сви заслужујемо да умремо“). Што ме доводи до прве замерке филму...

Тарантино се у „Ђангу“, као и у „Проклетницима“, не бави питањем где освета престаје, где је граница између ње и каприциозне, тиранске, самовољне назови правде где границе добра и зла постају све теже за одредити. Изузев делимично у једној сцени, главни јунак ниједном није стављен у ситуацију да се запита да ли иде предалеко, да ли људи које убија заиста то заслужују. По мени, то је у нашем времену и те како битно филозофско питање и с тим у вези никако не могу да будем сагласан са освртом Николе Танасића који ту и такву осветничку правду без икаквих ограда види као позитивну(критички осврт на Танасићев текст биће, надам се, сутра). Можда је Тарантино оставио ову тему за неки будући пројекат...

Друга моја замерка „Ђангу“ је, по мени, недовољно развијен лик Стивена, тзв. „кућног црнца“ у тумачењу Семјуела Л. Џексона, који се у потпуности идентификовао са злотворима свог народа. Тарантино код Стивена само констатује чињенично стање без покушаја да проникне у његове мотиве и психолошко стање иако је за то било места без да се ишта одузме од главне приче.

И коначно, иако Леонардо Ди Каприо у улози главног негативца Келвина Кендија надокнађује пропуштено(био је предвиђен за улогу Ханса Ланде из „Проклетника“ уместо Валца) и оваквом улогом , односно начином на који ју је одиграо, макар делимично оставља иза себе имиџ љубавника дечјег лица из „Титаника“, његов лик у мени побуђује помешана осећања по питању развијености. Иако у Кендију видимо назнаке начитаности и културе, испоставља се да се ради о класичном скоројевићу. На први поглед, то га чини карикатуралним зликовцем из стрипа, али историја је пуна и таквих који су наводну љубав према култури користили као маску за своје злочине, и оних злочинаца који су били у стању да схвате уметност и њену хуману поруку али и да чине бројна зла. Лично, нисам сигуран да ли би Келвин Кенди направљен по овом другом моделu додао или одузео филму.

Ови недостаци и недоумице, међутим, не мењају суштину и чињеницу да је филм, по мом мишљењу, за препоруку. Прича је, за разлику од неких ранијих Тарантинових остварења, праволинијска, са изузетком неколико флешбекова. Глумачка екипа на нивоу, на челу са Кристофером Валцом у улози доктора Шулца(још један обрт улоге у односу на „Проклетнике“) и Џејмијем Фоксом у насловној улози. Тарантино је одржао континуитет омажа шпагети-вестернима како насловом тако и камео-улогом оригиналног Ђанга, легендарног Франка Нера и једном од песама из тог циклуса. Поред овога, Тарантино је задржао тенденцију давања улога помало заборављеним звездама. У „Петпарачким причама“ то је био Џон Траволта, док је у „Ђангу“ упитању Дон Џонсон. Видећемо да ли ће сарадња са Тарантином васкрснути и Џонсонову каријеру...

Све у свему, као и код већине Тарантинових филмова, има довољно и за љубитеље акције и пуцњаве и за оне које би из свега да извуку неку поуку.

(1) Писац ових редова се магловито сећа једне серије у продукцији бивше  Источне Немачке која се приказивала крајем 1980-тих на ТВ Београд и која је говорила о једном немачком револуционару из 1848(да ме убијете не сећам се назива нити о којој личности се ради). Оно што сам посебно запамтио је сам крај у којем главни јунак предводи одред војске Уније у Америчком грађанском рату кроз једну шуму и гине у конфедералној заседи. Тада ми није било јасно откуд он у Америчком грађанском рату али сам каснијим проучавањем историје то сазнао. 

No comments: