5.2.13

Граница одмазде и наводног моралног императива(још мало о Тарантиновом „Ђангу“)


По мени, није прикладно да историјско штиво да себи за право да изриче моралне пресуде. Прво, то није правилан историјски метод, друго, такво понашање је арогантно и надмено .  – Ричард Еванс, историчар, у предговору за своју књигу „Долазак Трећег Рајха“.

Као и свако уметничко дело, Тарантинова „Ђангова освета“ изазива бројне критике, интерпретације и анализе из најразличитијих углова које истучу разне њене елементе. Једна од њих нам стиже од НиколеТанасића и њен нагласак је на „црно-белој“ моралности главних актера. Танасић такву поставку види као најпозитивнији део филма:

Разлог због кога је жанр вестерна свакако био најпримамљивији Тарантину јесте његова црно-бела моралност, због које је он одувек био и остао парадигматски холивудски жанр, чак и након што су вестерни увелико престали да доминирају америчком филмском продукцијом. Морална искључивост и неумитност казне за почињена злодела, без плачљивог нео-холивудског инсистирања на „поштовању закона“, „демократских процедура“ и „људских права“ представљају лајт-мотиве безмало свих Тарантинових филмова, као и централну тематику његових „великих филмова“ из последње деценије – „Убити Била“ и „Неславне копилади“. У „Џангу“, међутим, он иде корак даље, стављајући холивудски црно-бели моралитет у непосредни контекст „црно-белих односа“ у САД, заоштравајући и радикализујући једну од тема која у америчком друштву подлеже управо најжешћој (ауто)цензури. При томе Тарантино робовласништво и милитантни јужњачки расизам третира на потпуно исти начин на који је у „Копилади“ третирао нацизам, као радикално зло са којим „нема преговарања“, према коме „нема толеранције“ и које треба беспоштедно уништавати свим средствима. Он не претендује да по овом сложеном питању „сагледа реалну слику“ и „покрије све углове“, његово приповедање је потпуно црно-бело и идеализовано, како једном вестерну и приличи. 

Моја основна замерка Танасићу је што у овој анализи слепо прихвата тај и такав концепт не раздвајајући прошлост од садашњости и филмску причу од стварног живота и да, с тим у вези, не поставља нека општа питања о принципу освете као правде.

Иако звучи примамљиво на први поглед, теза о праведности која треба да надвлада „демократску процедуру“ је подложна бројним злоупотребама. Тарантино свој морални суд према „злу које треба беспоштедно уништавати“ даје из комфора своје режисерске фотеље уз помоћ накнадне памети и информација које непосредним актерима самих догађаја често нису биле доступне, а луксуз таквих моралних пресуда о неким историјским догађајима уживамо и ми као публика на основу истог начина размишљања. Само по себи то није ништа лоше, али то, баш као што Ричард Еванс у горепоменутом цитату каже, не може да буде историја, а поготово не може да претендује да то буде. Још мање такав начин размишљања може да буде прихватљива друштвена матрица као што Танасић имплицитно сугерише.


Танасићево олако усвајање „беспоштедног уништавања зла“ без освртања на законске норме звучи још гротескније ако се има у виду чињеница да су Србија и српски народ били жртва једне од најтежих злоупотреба те тезе. Наиме, непосредно након агресије НАТО на СРЈ британски парламент је формирао комисију која је испитивала легалност акције и која је донела закључак да је она „нелегална али легитимна“, формулација која је варијација на тему неопходности „моралног деловања“ и „обрачуна са злом ван стриктног поштовања закона“.

Током 1990-тих „принципи старог Холивуда“ за којим Танасић жали и екс пост факто моралистичке придике(против чијег уношења у историјску науку упозорава Еванс) које су из тих „холивудских принципа“ изашле као супститут за историју и поуке које ње треба извући и као такве сервиране широким народним масама су постале звезда водиља новим политичким класама уместо хладнокрвне правно-политичке анализе и створили читав низ „суперхероја“ и „спаситеља света“ у покушају који, опијени огромном моћи која им је стицајем историјских околности  допала  у руке, очајнички траже „дефинишућу борбу“ свог времена и фантазирају да су нови Черчил. У таквој ситуацији нема више ни закона ни правде, већ само арбитрарне самовоље моћника који себи дају за право да пресуђују по личним критеријумима и квазиморалним назорима који на конкретну ситуацију нису применљиви(оставимо по страни интересну компоненту). Није нимало случајно то што је главни аутор НАТО агресије Бил Клинтон био идеолошки и духовно повезан са Холивудом и индустријом забаве као ниједан амерички председник пре њега.

Што нас доводи до питања из наслова ове забелешке: где је граница? Где престаје легитимна одмазда према злу које је почињено према неком и почиње сирова осветољубивост и/или арбитрарна тиранија? Где жртва зла сама почне да се предаје истом или сличном злу и тиме скоро брише границу између себе и свог мучитеља? Да ли је "праведни осветник" и "заштитник слабих" заиста то за шта се издаје или само цинични, саможиви моћник? Не претендујем да је одговор који ћу овде дам потпун и коначан али се надам да се у њему крије бар зрнце истине.

Вратио бих се по ко зна који пут Вагнеру као некој врсти путкоаза. У трећој сцени „Рајнског злата“, првој од четири музике драме тетралогије „Прстен Нибелунга“, видимо како је Нибелунг-патуљак Алберих који је украо злато Рајнским девицама сачинио себи прстен моћи помоћу којег је свој народ учинио робовима и натерао их да за њега копају злато у подземном свету Нибелхајму. Свог брата Мимеа је натерао да му сачини магични шлем, Тархелм, помоћу којег може да се претвори у било које биће. Након што је добио Тархелм, Алберих је сурово избичевао Мимеа и оставио га да се превија од болова. Тада у Нибелхајм стижу врховни бог Вотан и бог ватре Логе и Миме њима излаже муке своје и других Нибелунга. Током излагања, међутим, видимо и наговештаје друге стране Мимеа:

„Ох, јадан ја!

Наметнуо ми је најтежи задатак!
Наредио ми је да му скујем шлем
дао је прецизна упутства како да се направи
мудро сам приметио да велика моћ лежи
у тој металној направи.
Хтео сам шлем да задржим за себе
и путем његове магије
побегнем од Алберихове власти
а можда и самог тиранина да надмудрим
и савладам га
и отмем му прстен
и да ја,
иако сад потчињен том зликовцу,
будем господар, а он роб

У трећој драми тетралогије, „Зигфриду“, видимо Мимеа који се потпуно трансформисао из беспомоћне жртве према којој у „Рајнском злату“ осећамо сажаљење у бескрупулозног манипулатора, опседнутог (оправданом) мржњом према Албериху, жељног блага и моћи коју доноси прстен и освете коју ће извршити преко њега. Миме је једно својеврсно отелотворење поруке да избављење од зла не лежи у прихватању фундаменталних вредности тог зла коју код Вагнера симболизује прстен моћи као и да праведна освета, ма колико оправдана, не може у себи да укључи обичну промену улога у оквиру постојећег, изопаченог система, односно да обична промена улога неће лош поредак учинити добрим. Неопходно је потпуно раскринкати и уништити вредности на којима се изопачени поредак заснива.

Тарантино се, као што сам већ рекао не бави овим детаљно(мада сам крај "Проклетника" даје наговештај да је ипак дотакао ово питање), нити ставља своје јунаке у дилему или  позицију да можда постану само друга страна једне исте зле медаље. Њему као уметнику је то дозвољено, јер је можда своје дело тако намерно замислио као идеализовану ситуацију и оставио нас да размислимо о томе. Није, међутим, по мом мишљењу, препоручљиво да критичар такву идеалну фантазију, потпомогнуту већ описаним моралисањем преко временске дистанце и синдрома „генерала после битке“, безрезрвно усваја, поготово ако је и сам био жртва тешке злоупотребе таквог фантазирања.

2 comments:

Gray Falcon said...

Вестерн је традиционално морално црно-бели жанр. Није ту реч само о сукобу добра и зла, већ о потреби да појединац - протагониста, обично усамљен - делује против зла, било унутар система (шериф) било као револвераш-луталица.

Тарантино, додуше, није снимио класични вестерн већ омаж талијанском "шпагети" жанру, који са стварном Америком има онолико везе колико Буроузов "Џон Картер" са Марсом.

Мени се, читајући Танасићев приказ, учинило да он у робовима препознаје Србе ("чамуге" Атлантског поретка), а у Кендију и Стивену наше ЕУропске мучитеље и квислиншки култ. И мислим да та паралела није неоснована.

С тим да је на месту и критика да у борби против непријатеља не можемо победити постајући попут њега, јер то онда борбу заиста обесмишљава.

Anonymous said...

To the SON thousand year old culture



You knew not how to die beside a broken sword,

On the kindred fields, defending them with honor

You adorned with flowers every conqueror,

Singing 'his hymns, boldly and loudly.



You waited forever, oh vestigial nation,

Foreign bayonets to give you your Freedom,

You fed foreign flocks on the top of your mountains

For you knew not how do die with dignity for liberty.



Show me the Knights of your race,

Who with the broken hilt destroyed your chains,

Where is Karadordje thy people,

Show me thy Thermopylae fields.



With foreign knife you crawl over the mud,

Bloodthirsty as a beast, filthy hyena,

Vile attack to the back to give to brother,

And to kill the offspring in the womb of a woman.



Countless cemeteries you have yet to destroy,

A bloody knife in the bosoms you hide,

On the gallows of old new hanging rope,

In the twilight of the mind of a new boss you dream.



You defended country from a child,

From the cradle you drank the blood of innocent children,

Under the sign of shame to the name of the Ustasha,

You hailed Christ and the almighty Saints.



You seek with madness a new knife

Sharper and angrier to be forged for you,

Whose gun will you hang 'on the shoulder again,

Who will know the best how to command to you.