7.2.13

Ричард Трећи - прототип прекрајања историје кроз културу

Прошле недеље, ДНК анализа скелета пронађеног испод једног паркинга у Лестеру у Енглеској је потврдила да је реч о посмртним остацима Ричарда Трећег, једног од најконтроверзнијих енглеских монарха, а скоро сигурно и најоклеветанијег.

Ричард Трећи је широкој публици најпознатији по истоименој Шекспировој драми у којој је представљен као архетипски зликовац, физички деформисан, апсолутно неморалан, циничан, бруталан, лицемеран, убилачки...На почетку драме Ричард носи титулу војводе од Глостера као рођени брат краља Едварда Четвртог, након чије смрти уз помоћ политичких махинација лишава наследства Едвардове синове, Едварда и Ричарда и сам преузима престо. Овде свака сличност са историјским ликом, изузев његове касније погибије у бици код Бозворта и још понеких детаља, престаје. 

У Шекспировој драми, Ричард затвара и убија трећег брата Кларенса, принчеве Едварда и Ричарда(своје нећаке), њихову мајку, некадашње присталице као што је војвода од Бакингема, успева да наговори на брак удовицу једне од својих претходних жртава лажно јој изјављујући љубав и представљајући се  као покајник и на крају кукавички покушава да побегне са бојног поља када је постало јасно да је битка изгубљена уз већ чувени монолог "Коња! Коња! Дајем краљевство за коња!"("A horse! A horse! A Kingdom, for a horse!")

У стварности, не постоји никакав доказ да је Ричард, иако их је затворио у Лондонску кулу, дао да се његови нећаци убију. Непосредно након његовог крунисања принчеви су нестали. Нема никакве сумње да је Ричард имао интереса да их убије. Околности под којима је преузео престо су крајње мутне, чак и по непристрасним историчарима, и сигурно је постојала могућност да један од њих кад порасте истакне претензије на престо и тако угрози Ричарда и/или његове наследнике. С друге стране вести о њиховом нестанку су у Енглеској изазвале констернацију и знатно пољуљале Ричардов ауторитет и популарност код народа која није била мала. Таква реакција се могла предвидети и тешко је веровати да би се у таквим околностима Ричард олако одлучио на такав корак, поготово на самом почетку владавине. Не постоје никаква сведочења о томе да их је неко одвео из Лондонске куле по наређењу краља и убио што је прилично чудно чак и за Средњи век. Осим тога, интерес да их убије имао је и каснији Ричардов супарник, Хенри Тјудор, војвода од Ричмонда, будући краљ Хенри Седми који је према неким изворима нервозно реаговао на бројне гласине у то време да су се принчеви појавили. 

Поред овога, у питање се доводи и Шекспиров физички портрет Ричарда Трећег који је у драми представљен као грбавац, сасушене руке. Најнетачније су, међутим, приказане околности Ричардове погибије. Сасвим различито од кукавице спремне да преда престо да би сачувао свој живот, Ричард се сам ставио на чело својих ударних трупа у покушају да одлучним јуришем удари у центар надмоћне непријатељске армије и убије самог Хенрија. На том путу је, по сведочењима, посекао бројне ратнике укључујући и Хенријевог барјактара и убијен је тек након што је безмало дошао до свог непријатеља.

Откуд онда толики несклад између драматичног портрета и историјских чињеница? Он лежи у несигурности династије Тјудора, чији је Хенри био родоначелник, за сопствену власт. Наиме, по традиционалним критеријумима, претензије Тјудора на енглеску круну су лежале на климавим темељима и заснивале су се на браку са једном даљом рођаком куће династије Плантаџенета којој је припадао Ричард. По том и таквом критеријуму скоро свака већа племићка породица је имала право да да краља. Поред овога, постојала је и стигма регицида, чињенице да се на престо стигло након убиства законитог монарха. Да не би изгледало да су Тјудори по праву голе силе засели на престо, почели су да стварају легенду о Ричарду као убилачком, лудом, безбожном, тиранину који је једноставно морао да буде свргнут, једна својеврсна средњевековна верзије максиме "нелегално, али легитимно". Историчари из тог времена су свесрдно објављивали списе подржавајући овакву искривљену слику о Ричарду, а жртва те и такве праксе био је и Шекспир. Може се слободно рећи да су Тјудори увели културу вилификације и демонизације противника прво у историографију, а преко ње и у друштвено-политички дискурс.

Случај Ричарда Трећег опомиње али и даје наду. Он показује да је принцип наводног "моралног императива" превише подложан злоупотребама да би се могао и смео прихватити као апсолутан, као и да никада није касно поставити ствари на своје место и поправити своју репутацију. 

1 comment:

Gray Falcon said...

Подсећа ме ово на бољшевичку пропаганду о "заосталости" Русије - а њима је требало неколико деценија да се врате на ниво развоја из 1913 (!), што се сазнало тек недавно. Историју стварају победници а пишу је најгласнији, али не мора да значи да ће тако бити довека.

Што се самог Ричарда тиче, откопани скелет је заиста имао кичму искривљену од сколиозе, али су му руке биле сасвим нормалне. А пошто Тјудори нису били неке цвећке, док су Плантагенети упркос Рату ружа остали запамћени као добри краљеви, није ни чудо што су Енглези носталгични.