4.3.13

Цртице са Феста 2013

Стигао сам да, за разлику од претходних година, погледам мало од програма Феста ове године, конкретно два филма: "Лет" Роберта Земекиса и "Правило ћутања" Роберта Редфорда(у оригиналу "The Company you Keep"). Овде вам преносим своје виђење тих филмова уз оцене од 1 до 10, по школском принципу.

"Лет"

Великани и хероји су људска бића као и ви и ја. Сви они имају или су имали стране својих личности које нису у складу са целокупном сликом у јавности. Ако ова страна не изађе превише на површину она не може да одузме превише од њихове величине или хероизма. Али, колико је то заправо превише?

Ово је питање које се поставља у филму "Лет" Роберта Земекиса са Дензелом Вашингтоном у главној улози.  Вашингтон игра Випа Витакера, пилота цивилног ваздухопловства, чији је приватни живот у распаду што видимо из уводних сцена. Он је алкохоличар, зависник од дроге, разведени отац сина средњошколца и притом у лошим односима са њим и бившом супругом. За време рутинског лета између Орланда и Атланте деси се квар на авиону и путници бивају спашени само изванредним маневрисањем Витакера и принудним слетањем које је уследило. Док јавност Витакера обасипа почастима, незгодне црте његовог карактера избијају у позадини...

Земекис даље прича причу из неколико углова. Основни је , наравно, Витакеров. Након инцидента пилот покушава пре свега да живи сам са собом. Витакер, у немогућности да се избори са лошијим цртама свог карактера, развија јаку самоуништитељску црту коју покушава да покрије ароганцијом и осионошћу према онима којима не може да лаже. Његов чин постаје у његовим очима нешто што балансира његову личност са пијанством и наркоманијом .  Тренуци луцидности и рационалности показују да испод површине постоји снажна жеља за искупљењем...

Друга тачка гледишта је више техничко-легалистичка, али је уско повезана са првом, и говори о реакцији званичника, оних задужених за ваздушни саобраћај и власника авио-компаније. Њих дочаравају ликови Чарлија Андерсон(Брус Гринвуд), који је веза Витакера и синдиката пилота, и Хјуа Ланга(Дон Чидл), адвоката који заступа исти синдикат. Њих двојицва искрено желе да витакер избегне правне проблеме због свог стања али није јасно приказано да ли то чине из племенитих, алтруистичких побуда или једноставно извршавају задатак авио-компаније која жели да избегне било какви одгворност за несрећу, задатак који им на један врло безосећајан и дрзак начин поставља њен власник(Брајан Герагти).

На крају, и сам Витакер је присиљен да сам себи постави питање "колико је заправо ужасног понашања превише".  Одговор му доноси морално и духовно избављење које је толико желео, иронично, на самом прагу оног лажног избављења које су му помагачу, ма шта да су им били стварни мотиви, наменили. Оно што је такође парадоксално је да је тиме и његов чин спасавања живота очишћен и заштићен од свих могућих минимизација и мисрепрезентација и представљен у свој својој чистоти(иако то у самом филму није приаказано). 

На крају човек не може а да не примети помало двосмислен оригинални наслов филма. Реч "Flight" заиста може да се односи на инцидент који покреће радњу филма, али та реч на енглеском такође значи "бекство". И заиста, већина ликова у филму од нечега бежи, најчешће од линих проблема или одговорности за своје поступке. На крају их сви они ипак сустигну показујући да је једини начин да се учини да проблеми нестану је да им се погледа у очи. 

Филм добија једну оцену мање од максималне зато што је главни женски лик, Никол, особа са истим проблемима као и Витакер и коју упознаје у болници док се опорављао од повреда, развијена тако да се њено присуство чини сувишним и непотребним за расплет. То је и моја једина замерка филму.

Оцена: 9/10


"Правило ћутања"


Ово је филм са јасном политичком компонентом која ће утицати на то како је критичар оцењује, у зависности од тога да ли се слаже са идеалима главних јунака или не. Одмах да кажем да нисам никакав изузетак по том питању. Било би, међутим, непоштено рећи да овај филм има само идеолошко-политичку поруку. 

Роберт Редфорд игра Џима Гранта, адвоката из предграђа Њујорка који бива увучен у причу о  бившој активистикињи милитантног левичарског покрета "Weather underground" Шерон Соларз(Сузан Сарандон) која се после 30 година бекства од оптужнице за пљачку банке и убиство предала полицији. На први поглед веза између њих не постоји, а молба њеног некадашњег саборца да је управо Грант, који није уопште познат адвокат нити се бави таквим случајевима, представља, се чини потпуно нелогичном. Истрага коју спроводи локални новинар Бен Шепард(Шаја Лебеф), међутим, открива да је Грант заправо био вођа групе којој је припадала Соларз. Грант оставља своју ћерку код свог брата и како се чини, бежи. Пут на који иде и поступци током њега, међутим, са тачке гледишта једног бегунца од закона, нису логичан. Новинар Шепард убрзо открива да Грант заправо жели да докаже да није крив за злочин који га терете, а то може само ако пронађе некадашње саборце који су углавном као и он променили идентитет и стопили се са друштвом. Кључна у том ланцу је Мими Лури у тумачењу Џули Кристи. Паралелно са овим Шепард у потрази за актуелном причом која ће га прославити открива више него што се надао, о другима и о себи...

Кључна у овом филму је дефиниција невиности Редфордовог лика. Наиме, поптуно се избегава релативизација почињеног дела, изузев у једном монологу Кристијеве и једној сцени са Сузан Сарандон, а још мање се оно оправдава. Редфорд када каже да је невин он то каже у правом, изворном смислу те речи, односно каже да није починио злочин за који се терети. Највећа вредност филма је управо у томе што не прихвата идеолошка правдања за нешто што је злочин по свим законским и моралним мерилима.

С друге стране, филм са симпатијама третира идеале у које су веровали, а и добрим делом још увек верују. Тај део је и највећа мањкавост њега као приче. Ниједног тренутка се не поставља питање исправности самих идеја и да ли је заправо проблем у њима, односно да ли је у тим идејама и клица злочина као екстензија гесла да "циљ оправдава средства". Самим тим, филм самог себе отвара за могућност   за оцењивање са искључиво политичке стране.

Али као што рекох, није у реду да се о филму размишља само као о политичком памфлету јер он доноси и једну универзалну људску поруку о томе шта је заправо нечија прва дужност и где и када треба стати са прекопавањем по туђим тајнама и какве су могуће последице. Ово је изванредно урађено кроз дијалог Шаје Лебефа и Брендана Глисона, који тумачи лик Хенрија Озборна, полицајца који је истраживао злочин пре 30 година али чија веза са његовим наводним починиоцима иде много дубље од обичне полицијске дужности. Управо је та дужност реч чије право значење на самом крају схвата Лебефов лик, односно примат једне врсте у односу на другу.

Све у свему један добар политички трилер, у глумачком смислу са мешавином младости и искуства, како би рекли спортски коментатори. "Стара гарда" обавља посао на врхунски начин, а Шаја Лебеф добро дочарава менталитет савременог новинара који на неки начин мисли да му је све дозвољено ако постоји добра пирча. Иако је расплет помало предвидив он не одузима ништа од филма. Оно што га ипак не чини врхунским делом, поред одређене политичке пропаганде, је и помало контадикторно развијен лик Сузан Сарандон која скаче од кајања за оно што је учинила до релативизације и оправдавања. Тако заправо не знамо шта су њени прави мотиви за акцију која је покренула цео низ догађаја.

Оцена: 7/10

No comments: