5.3.13

60 година од смрти Ј.В. Стаљина

Кажу да је пред крај свог живота Стаљин рекао:"Много ће ђубрета бити бачено на мој гроб али све ће то развејати ветар историје". Шест деценија након његове смрти може се рећи да је, макар делимично, био у праву, јер данас у светлу како новооткривених чињеница, раскринканих митова и савремених догађаја већина Руса има о њему позитивно мишљење. 

Треба одмах рећи да потпуно објективна оцена Стаљинове заоставштине скоро немогућа јер је он деловао у изузетно сложеним унутрашњи и међународним околностима и да су његове акције у складу са тим углавном имале вишеструке мотиве и исто тако вишеструке последице.  Поред овога ту су и бројни већ поменути митови и легенде које су у јавности присутне толико дуго да имају третман непобитних чињеница. Но да почнемо од оних које су релативно једноставне за оцењивање.

Стаљин је владао као апсолутни монарх и то не много просвећен или беневолентан. Чак ни апсолутна послушност сарадника и/или потчињених није гарантовала сигурност истима, о обичним људима да не причамо. Чистке које је спровео су имале учвршћење његове власти као искључиви циљ и не могу се правдати никаквим рационалним државним разлозима. Поступак према жртвама тих чистки тешко да може да по суровости, перфидности и цинизму нађе равног у историји. Последице су скоро универзално биле штетне и то се највише осетило на самом почетку Великог отаџбинског рата. Размере ових чистки, међутим, су биле у великој мери пренадуване из пропагандних разлога. О томе мало касније.

Колективизација у пољопривреди је имала катастрофалне последице по ту привредну грану у целини и изазвала је глад која се и дан данас користи као пропаганда против Русије и камен њеног раздора са Украјином.

С друге стране оно што се може оценити потпуно позитивно је уклањање Троцког и искорењивање његове лудачке идеје о "перманентој светској револуцији" чији би центар и "извозник" био СССР. Сходно томе, Стаљин је не само увео једну много традиционалнију спољну већ и унутрашњу политику, и још пре рата, по Едварду Радзинском, историчару нимало наклоњеном Стаљину, вратио неке од историјских симбола Русије. Поред овога, Стаљин је увео мере које су спречиле распад основних елемената друштва као што је забрана абортуса и поновно успостављање брака као основне заједнице. За време рата је вратио традиционални статус Руске православне цркве и скоро у потпуности обновио њен рад.

Безмало све остало може да изазове само амбивалентност. Индустријализација коју је спроводио током 1930-тих јесте захтевала велики напор и жртве али да није било ње питање је да ли би СССР могао да издржи налет нацистичке Немачке. Пакт о ненападању са Немцима , је  ако се гледа са ове дистанце можда био неморалан али у ситуацији у којој се СССР налазио  неопходан. Поред овога, они који моралиситчки упиру прст у Стаљина због овога не помињу да је он до августа 1939 покушавао да склопи договор са Британцима и Французима против Хитлера али да они у томе нису били озбиљни. Током рата Стаљин јесте починио грешке које су имале катастрофалне последице на бојном пољу али је умео из њих да научи нешто, а већ поменута друштвено-економска трансформација, ма колико сурови били методи њеног спровођења, створила је стратешке претпоставке за извојевану ратну победу. С тим у вези треба одмах разбити мит о "Стаљину који је безрезервно веровао у пакт са Хитлером" и који се "погубио после 22. јуна", што је у својој књизи учинио Радзински. 

Стаљинове акције после рата, међутим, су дугорочно имале негативне последице, пре свега по углед Русије у свету. Његова жеља да на западним границама СССР има пријатељски настројене земље и режиме је била сасвим разумљива али његова параноја га је спречила да рацинално расуђује. Сирово и брутално постављање на власт идеолошких истомишљеника у источној Европи и данас трује односе тог региона са Русијом и чини га погодним тлом за антируске снаге. Ако је тако нешто било разумљиво за Бугарску, Румунију, Мађарску и источни део Немачке шта је био разлог за третман Пољске и поготово Чехословачке на такав начин(иако улога Пољске у предвечерје рата није потпуно позитивна, напротив)? Ситуација постаје још гротескнија ако се има у виду (релативно) благонаклон третман Финске која је била саучесник опсаде Лењинграда. Зашто "фински третман" нису могле да добију Чешка и Пољска које би у том случају данас све чиниле да избегну прихватање НАТО понуда за заштиту?

Питања заиста има сувише да би се могла чак и поставити а камоли на њих одговорити. Оно што је сигурно је да када се ради о Стаљину се мора и даље вршити раздвајање митова од чињеница и њихово посматрање у правилном контексту. Није интелектуално поштење једини разлог за ово. Стварање негативнх митова о Стаљину данас има много злокобнију сврху од учвршћивања на власти(у случају Хрушчова) или националне безбедности("хладни рат"). Они су данас једно од средстава како преправљања историје и (посредне) рехабилитације мрачних снага човечанства и пропагандна припрема за нова освајања и покушаје владавине над светом.

No comments: