20.3.13

Није апатија већ нешто друго

Ових дана се, поред хронике велеиздаје у најави, колега Сиви Соко и још неки коментатори баве феноменом одсуства било каквих масовних протеста и демонстрација поводом дешавања у земљи и чуде се зашто је то тако. Људи са стране су давали разна објашњења: медијска кампања, сиромаштво, непознавање правог стања ствари...Иако има елемената од свега тога, ништа наведено није основни разлог.

На скупу одржаном на Сретење испред Храма Светог Саве учесници су преко разгласа пустили говор Томислава Николића у Косовској Митровици током предизборне кампање. Циљ је био указати на неморал садашњих властодржаца. Ненамерно су организатори уједно и дали одговор на питање зашто нема масовних протеста, а он гласи: зато што Николић није усамљен случај већ један у дугом низу. Шест милијарди евра инвестиција које чекају пад Милошевића, Косово као "демократско" питање, очување заједничке државе са Црном Гором, Динкићевих 1000  евра, Дачићев салто мортале 2008...Превише.

Бити преварен је ужасан осећај, он атакује на темељ нечије личности на његово сампоштовање. Деценија превара од стране политичара укоренила је у један велики број народа цинизам, неповерење и отуђеност, као и инстикт да се не дозволи ни по коју цену да се опет буде преварен. Отуд није питање да ли ће људи препознати месију, ако се и појави, већ хоће ли му поверовати чак и ако га препознају. Јер, и други су му причали праве ствари па би по преузимању функција окренули ћурак. 

Разбiјање оваквог недавно усађеног менталитета је много тежи посао него подићи масу из апатије. За ово друго понекад је довољан један догађај, једна иницијална каписла. Ово прво је мукотрпан процес што изградња поверења и јесте, поготово што је у оваквој ситуацији једини начин да се неко у потпуности увери у ваше добре намере управо тај да му, по ко зна који пут, поклоните поверење. Значи не верујете, али једино можете да будете сигурни је ако верујете. Квака 22. 

Једна ствар ипак иде у прилог новим снагама које претендују да нас избаве од непријатељске завере, а то је чињеница да је пут ових других што сада владају сигурна пропаст. Али да би се на некога гледало као на сламку спаса, ма колико неизвесног, треба да постоји дављеник. Да ли баш морамо дотле да дођемо?

1 comment:

Gray Falcon said...

Није да нисам о томе размишљао и раније - почетком фебруара, рецимо.

Проблем би могао да буде што су културни, духовни и економски фронтови потпуно запостављени, тј. препуштени непријатељу, док се битка водила на политичком терену. А ту је, опет, дошло до пораза "на комад": прво пребегом СПС у жутократију, онда разбијањем Радикала и стварањем СНС, а на крају самопасивизацијом ДСС.

Али и у том злу има нешто добро: пошто сада не постоји опција борбе за суверенитет унутар скупштинског процеса (осим ако се ДСС озбиљно не прене из "сна мртвијег"), борба може да са води извана. А ту су родољуби далеко јачи од квислиншког култа.