31.1.13

Једна црна годишњица и поука

Италијански новинар Индро Монтанели је својевремено у свом кабинету држао бисту Стаљина. Како се знало да су његова убеђења потпуно супротна од комунизма један од његових пријатеља се одважио да га упита зашто поседује ту бисту. Монтанели је одговорио: "Нико није побио толико комуниста као Стаљин". Да сам мрзитељ Европе и расиста против белаца ја бих имитирао Монтанелија тако што би у кабинету или кући држао портрет Адолфа Хитлера под истим оправдањем. Нико није побио толико Европљана као Хитлер нити је Европи нанео толику деструкцију, материјалну, духовну и моралну. Његово зло наслеђе и дан данас трује, на овај или онај начин, како политички дискурс тако и друге области живота као што су наука, економија, право, па чак и уметност.  

Некако је чак и са моје стране неопажено прошла осамдесета годишњица Хитлеровог доласка на власт. Да ме подсети, потрудио се Срђа Трифковић у свом тексту за интерет издање часописа Chronicles. Нарочито је интересантан опис околности под којима је Хитлер именован за канцелара, а који просто, након толиког времена, оставља запањеним читаоца количином цинизма, површности и кратковидости главних актера:

Првих пар недеља 1933 Хинденбург је изнова и изнова изјављивао како ни под којим околностима неће поставити Хитлера за канцелара. Дана 26. јануара изјавио је пред групом пријатеља и сарадника: “Господо надам се да не мислите да сам способан да оног аустријског каплара поставим за канцелара.” Али тренутни канцелар Франц фон Папен—наводно мајстор манипулације—је мислио да може Хитлера да искористи као експедитивно средство, насилника којег ће на кратком ланцу држати традиционална десница.
Након што је стрпљиво тражио свој пут у унутрашњи круг Хиндебурга ,Папен је почео да му лакса. Већ почетком 1932 сматран је не само поверљивим већ и незаменљивим сарадником. Након избора у новембру исте године, на којима су нацисти доживели пад са 37 на 32 посто гласова, и након што је Папен у децембру присиљен да поднесе оставку, важност Хинденбургове улоге у решавању кризе је расла обрнуто пропорционално  његовом све лошијем здрављу. Након још једног састанка са Хитлером  последњих дана 1932, Хинденбург је изјавио да ће “кабинет под Хитлеровим вођством прерасти у једнопартијску диктатуру и изазвати раздор у немачком народу са свим могућим последицама.”
Папен је био друкчијег мишљења. Он је веровао да може да уздигне Хитлера али и да га контролише иза сцене, смакне са власти у правом тренутку и поново заузме највише место. Затим је убедио Хинденбурговог утицајног сина Оскара да подржи његов план и потом провео последње две недеље насилно убеђујући Хинденбурга да постави Хитлера за канцелара. 30. јануара 1933, тачно пре 80 година, Хинденбург је коначно попустио и у 11 часова прогласио Хитлера за канцелара. Ово није био Machtergreifung, никакво активно преузимање власти, никаква револуција. Хитлерово именовае било је резултат Папенове интриге. У својој суштини било је Machtübertragung, најобичнија предаја власти.

Цинични манипулатори данашњице показују да нису научили апсолутно ништа. И даље мисле да ће наизглед примитивне и неотесане насилнике моћи да користе као батину против идеолошких и политичких противника без икаквих последица по себе. А начин деловања не мењају чак ни када рачун дође на наплату.  Зато нам свима прети понављање историје, али супротно Марсковој теорији, други пут нам прети још већа трагедија.

29.1.13

Сад нека дела пропрате речи

Према очекивању, подршка чланству Србије у ЕУ је у слободном паду, то чак ни медијски гласноговорници Брисела више не могу да сакрију, а како време протиче она само може да  даље пада јер је тешко поверовати у корениту промену у ставу владајуће евроунијатске идеологије.

Сада следи тежи део посла, заправо, сада национално-патриотске организације морају заиста да раде јер су до овог тренутка безмало могли да пусте Брисел да одрађује посао за њих и својом ароганцијом и безобразлуком сваком нормалном огади појам Европе. Сада је неопходно да се просечан српски гласач натера да на евентуалним скорим изборима који више нису тако нереална опција скупи храброст и на делу покаже своја убеђења, односно чврстину истих. 

Далеко од тога да ће све бити лако, напротив. Менталитет "хоћу и јаре и паре" се, на жалост, дубоко укоренио у свест обичних људи опчињених и даље  некадашњим "дужничким социјализмом" из времена Јосипа Броза када се уз мало рада "добро живело". Људима и даље није јасно да је такво стање у којем је могуће доћи до резултата без улагања у виду рада и финансијских средстава аномалија и да је ово време заправо наплата рачуна за оно. 

Поред развијања свести о прошлости, за коју треба нагласити да се неће поновити, потребно је развити и свест о будућности, односно начину живота који ће бити неопходно усвојити да би се кренуло напред. Култура зависности од "издатака" и "финансијске помоћи" као продукт већ поменутог менталитета мора бити искорењена и појединац се мора подстаћи да сам покаже иницијативу и заједно са непосредном околином у највећој могућој мери организује решење текућих проблема. 

Мало сам скочио у дугорочне национално-патриотских организације, стога настављам са оним краткорочнијим, јер се кућа гради од темеља. Прва од њих је обједињење. Не сме се дозволити да као на прошлим изборима скоро 10% гласача који су против ЕУ остане потпуно непредстављено у парламенту и тиме створи погрешна слика о расположењу народа. Иако у политици сума често није прости збир делова(што се могло видети на недавним изборима у Израелу) тешко је веровати да неко ко је у мају гласао за ДСС, СРС или Двери не би гласао за коалицију те три странке/организације на неким будућим изборима, поготово након промена у политичкој ситуацији који условљавају да питање очувања Косова и Метохије и с тим у вези одбијања уцена Вашингтона и Брисела све више постане кључно. 

Друга обавеза, и која би требало да представља први корак ка остваривању поменутих дугорочних планова, је да се не дозволи да се људи упецају у замку "умереног национализма" и да се онемогући представницима садашње власти да се представе као "криптопатриоте" које причају у славу ЕУ, а раде у корист Србије. И у томе су нам они олакшали посао јер је управо тај "рад" оно што евентуалну такву причу чини шупљом јер нема ни "и" од "интереса Србије" у "интегрисаном управљању" и другим споразумима, а још мање у преговорима у Бриселу.

Треће, не сме се дозволити да власт преко дрвета сакрије шуму тако што би уз помоћ неких других битних питања као што је борба против корупције и криминала гурнула питање очување саме државе у запећак. Борба против криминала и спровођење закона је обавеза државе и трагично је за једно друштво да се једна тако фундаментална ствар уздиже на пиједестал врхунског достигнућа. У вези са овим знатно помаже чињеница да су за стварање таквог друштва најодговорније "европске снаге" и то је нешто што на шта стално треба подсећати људе. Што ме доводи до четврте обавезе...

А она се састоји у томе да се не сме дозволити уздизање вампира званог Демократска странка. Најгоре што може да се деси је да се они представе као некаква "опозиција". Стално треба подсећати људе колико је зла Србији нанела ДС, Борис Тадић и њихови трабанти, на унутрашњем и спољашњем плану. 

Националне и патриотске организације имају изузетну стартну позицију, а шта ће са њом урадити остаје да се види. Биће удара из иностранства, као и од домаћих интересних група али ниједан од њих не може да спречи спровођење мера које сам предложио горе. Једини који то могу су управо поменуте организације, али у том случају биће поражене и пре него што сучељавање почне. 

18.1.13

Доприноси "помирењу у региону"

Поводом Нове године по Јулијанском календару председавајући Генералне скупшртине УН је приредио малу свечаност за дипломате у тој институцији којој је присуствовао и Генерални секретар Мун. Као додатак званичном програму изведена је и композиција "Марш на Дрину".

Уследила је муњевита реакција "професионалних жртава"  која можда и не би била вредна помена да није пуна безочних и бесрамних фалсификата, уз већ стандардне о рату на просторима бивше Југославије, на рачун саме композиције и српске историје уопште. Да ствар буде још гора, управо су "професионалне жртве", то јест њихови преци, чиниле велики део трупа које су те 1914. године кренуле да поробе Србију и на том путу починиле бројне злочине.Мун је, наравно, промптно покушао да опере руке, али Вук Јеремић, и на томе му треба честитати, остаје чврст у својим ставовима и не пада му на памет да се извињава било коме.

Други инцидент, који је добио мање медјске пажње, али који је далеко важнији јер има печат "званичног Бошњаштва" се десио пре пар дана у Сарајеву. "Бошњачки" члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић је затражио да уставни суд БиХ оцени уставност прославе Дана државности и крсне славе Републике Српске које се славе 9. јануара. Председник РС Додик је примерено реаговао и у пар реченица осликао менталитет "Бошњаштва":

“Што се тиче крсне славе, то је наша слава и неће Бакир Изетбеговић сада нама још одређивати да ли је или није слава. Доста су они то радили у историји. Неће више”, закључио је Додик.

Помирење, помирење...Са ким? Онима који вређају нашу културу и историју и који би да одређују шта да славимо и певамо?  Немогуће. И то не зато што то ми не желимо већ због њихове изопачене дефиниције појма "помирење" које је за њих синоним за "потчињавање". Време је да заиста престанемо да учествујемо у тој фарси.

7.1.13

Христос се роди!






И гле, глас с неба који говори: Ово је Син мој љубазни који је по мојој вољи. - Мат. 3:17

Срећан Божић свим мојим читаоцима!

1.1.13

Срећна Нова година

Све најбоље у 2013 желим својим читаоцима.

Дуго није било "Викенд Вагнер" серијала и зато вам као поклон у част године у којој ће се обележити 200-годишњица Вагнеровог рођења дајем "Нирнбершке мајсторе-певаче", целокупна драма, продукција Бајројт 1984(у време када су њихове продукције још нешто вределе).