29.3.13

Речи о којима треба размислити за викенд 30. и 31. марта

"Идеју за 'Мир нашег времена' добио сам у Паризу непосредно након ослобођења. Стекао сам утисак након извесног времена да су физички ефекти четворогодишњег повременог бомбардовања далеко мање штетни по карактер нације него духовни ефекти четири године непрекидне непријатељске окупације"

Ноел Кауард о свом позоришном комаду "Мир нашег времена" који приказује алтернативну историју у којој нацистичка Немачка поробљава Велику Британију. 

Ви одлучите да ли је сличност са Србијом случајна или намерна. 

27.3.13

О данашњем датуму његовом значају данас

Данас је 27. март, датум некада интензивно слављен ихваљен, данас исто тако интензивно оспораван и то понекад од стране истих који би да ових дана организују нови. О томе нешто касније...

У основним цртама знамо шта се заправо догодило тог дана као и генезу самог догађаја. Анализа истог, међутим, је увек патила од политичке злоупотребе и наше време није изузетак. Комунисти су тај датум преузели у сврху своје пропаганде и преувеличали(благо речено) своје учешће у њему у сваком погледу. С друге стране, на руку су им ишли и политички противници који су из рефлкесивног антикомунизма почели да нападају 27. март и оно што се десило тада кријући чињенице да су традиционалне снаге српског народа у њему водиле главну реч и тиме парадоксално потврдили комунистички наратив. 

Истина је, међутим, да је 27. март био народна побуна против нечега што је влада радила што је било супротно не само вољи велике већине народа већ и његовом духу и идентитету. Управо ту компоненту критичари 27. марта се труде да искључе из једначине и истовремено пренаглашавају утицај британске обавештајне службе као неку врсту рационализације. А искључивање питања карактера и идентитета из историјских и данашњих догађаја наноси далеко већу штету него губитак територије или чак живота. Јер како рече колега Сиви Соко, они који данас накнадно паметују како бисмо пактом сачували два милиона живота, заборављају да бисмо њим изгубили 11 милиона душа.

Данашњи мартовски дани невероватно подсећају на ондашње: "силе интеграције" хоће да нас обешчасте и тиме, ако не формално, а онда духом, нас увуку у своје ђаволско друштво. Власт се састоји углавном од малограђана и шићарџија недостојних историје и карактера свог народа и фасцнинраних моћи "интегратора"(а могуће и уцењених) који гледају само како да се цела ствар што безболније заврши по њих лично. С друге стране, без обзира на све политичке еуфемизме којима засипају јавност народу је јасно шта се спрема и дубоко је незадовољан.

Срећом, не изостаје позив на протест. Али ту долазимо до парадокса наведеног у самом уводу. Протест се позива на идентитет и традицију српског народа и супротставља га ситној политичкој рачуници али неки од оних који подржавају и позивају на протест оспоравају 27. март и чињеницу да је он настао на том истом идентитету и тој истој традицији за чијом заштитом вапе. Таквим шизофреним ставом, уз неспособност да увиде историјске паралалеле из претходног пасуса, они сами себи подривају позицију и када се погледа читава слика дају за право присталицама данашњег пакта.  Не само то, они директно иду на руку тенденцијама да се извитопери и изопачи наша историја и тиме у потпуности онемогући било каква слободна будућност нашег народа.

"Супротстављање западним центрима моћи и остварење слободе кошта, али је цена мања него губитак територије, достојанства, домаће привреде и природних ресурса, што нас чека у другом случају" вели Бошко Обрадовић из Двери. Супротстављање "центрима моћи" из 1941 је такође стравично коштало али ваљда ћемо се сложити да би коштало мање него већ поменути губитак 11 милиона душа у другом случају. Ако вам треба доказ, где ћете бољи од чињенице видљиве сваком иоле добронамерном посматрачу да су Срби као народ данас угроженији него током 1990-тих? Имајте све ово у виду пре него што отпочнете тираду против "енглеских агената, пучиста 27. марта који су нам донели страдање" као и чињеницу да ћете тиме можда бити претеча неке сличне неоколаборационистичке тираде за коју  деценију против националних снага данашњице у које се толико кунете. 



22.3.13

Речи о којима треба размислити за викенд

Рат има свој крај. Мир нема. "Мир" током којег сте заправо стално у рату може да траје вечно јер док ентузијастама за рат може нестати патриотизма, ентузијасти за мир се никада неће одрећи свог миротворства. Ратни хушкачи можда и застану након неколико хиљада мртвих али хушкачи на мир су спремни да изводе плес над милионима лешева. 

Данијел Гринфилд,  Sultan Knish.

Свака сличност са Србијом је...Сами одлучите.

ПС Могуће да ће "Речи о којима треба размислити" постати стална рубрика.

20.3.13

Није апатија већ нешто друго

Ових дана се, поред хронике велеиздаје у најави, колега Сиви Соко и још неки коментатори баве феноменом одсуства било каквих масовних протеста и демонстрација поводом дешавања у земљи и чуде се зашто је то тако. Људи са стране су давали разна објашњења: медијска кампања, сиромаштво, непознавање правог стања ствари...Иако има елемената од свега тога, ништа наведено није основни разлог.

На скупу одржаном на Сретење испред Храма Светог Саве учесници су преко разгласа пустили говор Томислава Николића у Косовској Митровици током предизборне кампање. Циљ је био указати на неморал садашњих властодржаца. Ненамерно су организатори уједно и дали одговор на питање зашто нема масовних протеста, а он гласи: зато што Николић није усамљен случај већ један у дугом низу. Шест милијарди евра инвестиција које чекају пад Милошевића, Косово као "демократско" питање, очување заједничке државе са Црном Гором, Динкићевих 1000  евра, Дачићев салто мортале 2008...Превише.

Бити преварен је ужасан осећај, он атакује на темељ нечије личности на његово сампоштовање. Деценија превара од стране политичара укоренила је у један велики број народа цинизам, неповерење и отуђеност, као и инстикт да се не дозволи ни по коју цену да се опет буде преварен. Отуд није питање да ли ће људи препознати месију, ако се и појави, већ хоће ли му поверовати чак и ако га препознају. Јер, и други су му причали праве ствари па би по преузимању функција окренули ћурак. 

Разбiјање оваквог недавно усађеног менталитета је много тежи посао него подићи масу из апатије. За ово друго понекад је довољан један догађај, једна иницијална каписла. Ово прво је мукотрпан процес што изградња поверења и јесте, поготово што је у оваквој ситуацији једини начин да се неко у потпуности увери у ваше добре намере управо тај да му, по ко зна који пут, поклоните поверење. Значи не верујете, али једино можете да будете сигурни је ако верујете. Квака 22. 

Једна ствар ипак иде у прилог новим снагама које претендују да нас избаве од непријатељске завере, а то је чињеница да је пут ових других што сада владају сигурна пропаст. Али да би се на некога гледало као на сламку спаса, ма колико неизвесног, треба да постоји дављеник. Да ли баш морамо дотле да дођемо?

19.3.13

Избегли смо мину

Сага о избацивању Вука Јеремића из Демократске странке добила је свој телевизијски фарсичан епилог код Оље Бећковић. Призор у којем некада усшешни национални спортиста себе у потпуности дикредитује у улози партијског апаратчика никога није оставио равнодушним.

Иако све ово на први поглед делује као површна забава за масе са циљем одвраћања њихове пажње, постоји јасна позитивна страна оваквог развоја догађаја на кратак и на дужи рок. Краткорочно, пропаст Александра Шапића уживо на телевизији даље урушава оно што је преостало од рејтинга ДС и баца је на маргину, што је управо оно што она и заслужује својим непочинствима. О испразности неких њених недавних саопштења о "мањку квалитетних кадрова у власти" да и не говоримо.

Дугорочна корист од ове афере је та да је искључењем Јеремића престала опасност да ДС поврати било какав значајан рејтинг. Услед дугогодишњег бивствовања у власти непримећена од стране јавности остала је чињеница да су "жути" заправо странка без икакве идеологије укорењене у традицији српског народа, односно да је њихова једина идеологија евроунијатизам који је дошао на ивицу интелектуалног и материјалног банкротства(морално је одавно банкротирао). Једино везивно ткиво између функционера и чланства те странке била је власт и лични интереси који су се могли преко ње прогурати. Једном када те власти више није било, није могло више бити ни остварења личне користи и осипање је постало неминовно.

Једини начин на који је ДС могла да политички преживи је путем нове преваре народа преко њеног "редефинисања" у "патриотску" организацију. Неке стидљиве кораке ка последњем уточишту за политичке хуље предузео је још пре годину тада садашњи председник те странке, а ту и тамо би му се и ових дана омакао сличан потез. Ђилас, међутим, није личост погодна да учини такав реторички заокрет јер за то нема ни минимум кредибилитета. А истеривањем Вука Јеремића из странке укинуо је и последњу могућност да до могућег редефинисања ДС ипак дође.

Наиме, у јавности је створена слика о Вуку Јеремићу као о борцу за очување Косова и Метохије и то преко неких површних и необавезујућих изјава које пријају уху просечног бирача и потеза који суштински нису значили ништа али су бивали пропраћени громогласном медијском помпом и родољубивом реториком, а као шлаг на торту дошла је, сасвим случајно, и афера око "Марша на Дрину". Ако се уз ово дода и одређена лична харизма и шарм Јеремића, лако се може закључити да је он био идеално лице преко којег се могло извршити прегруписавање на нашој политичкој сцени са циљем нове преваре. 

Охолост и апсолутизам Драгана Ђиласа су, срећом, отклонили овакву могућност, а за накнадну акцију у том правцу је касно. Још једном евроунијатска глупост ради за нас. Али то неће потрајати вечно, потребно је да и ми нешто урадимо. 

Да и нас не захвати слична болест

Пре извесног времена сам на свом енглеском блогу писао о непринципијалности "деснице" у САД и њеном  недостатку основних стандарда и прихватању ставова и начина деловања прогресивних либерала у случају да је то усмерено против "других". Жао ми је што морам да констатујем да се сличан проблем јавља и у патриотској јавности у Србији.

Најеклатантнији пример је недавни избор новог поглавара Римокатоличке цркве, папе Фрање, и неких коментара о томе. Чињеница да долази из Аргентине и да је био надбискуп Буенос Ајреса током војне хунте одмах је у либерално-левој штампи изазвала чланке који су се бавили његовом "мрачном" прошлошћу" уз обавезни пежоративни епитет "конзервативца" додат уз његово име. Други чланци су се трудили да га диксредитују због "политичког мешања" у својој земљи и противљења председници Кристини Кирхнер, без навођења било каквих детаља о том "мешању"( с разлогом, што ће се видети даље у тексту).

Негативна историјска искуства Срба са Ватиканом током векова створила су ситуацију да је просечан Србин спреман да поверује у скоро све негативно што се напише о Римокатоличкој цркви. Стога су и горе наведене приче прихваћене здраво за готово од стране патриотских портала и коментатора на форуму. Мало по мало, на основу полуистина, родила се теорија завере по којој је нови папа постављен од стране САД са циљем рушења социјалистичких режима у Латинској Америци. Како се у то уклапа опадање утицаја цркве у Латинској Америци које је на делу већ деценијама, као и тврдња Николаса Мадура да је покојни председник Чавез утицао код Бога на небу да буде постављен папа Латиноамериканац, није објашњено. Исто као што се једва помиње репутација новог папе у својој земљи као скромног човека који је конкретним мерама помагао сиромашне, што се тешко уклапа у либерално-леву карикатуру "конзервативца".

Теорије завере које сада узимају маха изгледају гротескно свакоме ко мало истражује да би нашао детаље о "политичкој умешаности" новог папе. Испоставља се да је једини документовани случај његовог активизма против председнице Кирхнер његово противљење закону који би легализовао хомосексуалне бракове и усвајања деце.  Ово је не само став који је тадашњи кардинал Бергољо морао да заузме по природи своје припадности римокатоличком клеру  и позиције коју је заузимао у оквиру њега(чак и по природи саме чињенице да је верник римокатоличке цркве) већ је то став који дели огромна већина оних Срба који су прихватили изврнуту слику о новом папи. 

Замислимо ситуацију у којој влада Србије предложи закон по којем се омогућавају хомосексуални бракови и усвајање деце и  да Патријарх Српске православне цркве изрази своје јавно противљење томе и утиче на посланике Скупштине да не изгласају тај закон. Сви они који данас прихватају сваку лошу ствар изговорену о новом папи би аплаудирали Патријарху српском, и чак га и прекорели да није довољно одлучан у свом деловању. Истовремено, иста она штампа која сада тражи било какву прљавштину о папи би нашег патријарха етикетирала као, погађате, "конзервативца". А када римокатолички кардинал учини исто у римокатоличкој земљи он бива нападнут као "агент САД". Читава ствар постаје још више надреална ако се има у виду званичан став САД који даје подршку, чак врло агресивну, тзв. геј правима чиме се ефективно стављају на страну Кирхнерове, а против папе Фрање. 

Људи, не иде то тако, не може и јаре и паре. Ако су хомосексуални бракови лоши за Србију, лоши су и за Аргентину. Ако су лоши за православне, лоши су и за римокатолике. И ја немам намеру да заузмем тако дволичан став. Ако је ово једини случај где се папа Фрања успортивио влади своје земље без имало ограде ћу рећи да је био у праву. А председница Кирхнер је својом легализацијом хомосексуалних бракова посејала семе пропасти свега доброг што је за своју земљу учинила.

И да се вратимо са конкретног примера на општи принцип: немојте имати никаквих илузија, оваква врста неконзистзентности када се ради о традиционалним вредностима је самопоражавајућа и то на два начина. Она не само што одбија потенцијалне савезнике већ даје и пропагандну муницију  транснационалној прогресивној левици и на дужи рок јој обезбеђује победу. Стога полако са закључцима и покупајте да учите на туђим грешкама. 

15.3.13

Бриљантан текст и једини могући одговор на њега

Јуче сам пропустио да забележим на овом блогу једну одличну деконструкцију култа личности  Зорана Ђинђића коју је сачинио Марио Калик. Школски пример како раскринкати лажног месију његовим сопственим речима и делима.

Уједно сам дописујући се са једним пријатељем тим поводом приметио како ће једини могући одговор од стране ђинђићеваца бити оно што се у англосаксонском свету назива character assassination, а код нас ad hominem на аутора. Нису губили време. Дикићев текст фрапира количином флоскула, квалификација и етикета, чак и по стандардима другосрбијанаца, као и одсуством било какве чињеничне аргументације.

Има ли боље илустрације разлике између национално-патриотских снага и евроунијатизма? 

11.3.13

Две годишњице - нешто за поредити

Ових дана сте, без обзира на то што ДС више није власт, били поново жртва медијских панегирика у славу "највећег сина српске демократије". Ове године су одлучили чак и да надмаше Мао Цетунга и да вам преко билборда, хтели не хтели, представе његове цитате из "мале жуте књиге". Овога пута, међутим, вам саветујем да не пропустите да их погледате. Ево и зашто.

Случај је хтео да дан пре треће годишњице Ђинђићеве смрти премине и Слободан Милошевић тако да данас имамо две годишњице дан за даном. Данас је прилика да се подсетимо последњег говора који је Милошевић одржао у својству председника. Након што прочитате овај говор обратите пажњу на већ поменуте цитате Ђиниђића(оставимо питање њихове дубокоумности за касније).

И онда одговорите на следеће питање, и будите искрени, пре свега према самима себи: чије су се речи претвориле у данашњу стварност? 

8.3.13

Одговор Ивици Дачићу

Кад будеш ухапшен, треба те бацити у самицу на неодређено време, а кад год тражиш адвоката треба ти рећи да те је устав лагао када си у њему прочитао да имаш право на адвоката и суђење и да ако ниси сам у стању да их обезбедиш из ћелије да они заправо нису твоја права.

Кад већ желиш да је устав обична гомила папира, биће ти удовољено жељи, и то у свим аспектима, а не оним које би ти да бираш. 

5.3.13

60 година од смрти Ј.В. Стаљина

Кажу да је пред крај свог живота Стаљин рекао:"Много ће ђубрета бити бачено на мој гроб али све ће то развејати ветар историје". Шест деценија након његове смрти може се рећи да је, макар делимично, био у праву, јер данас у светлу како новооткривених чињеница, раскринканих митова и савремених догађаја већина Руса има о њему позитивно мишљење. 

Треба одмах рећи да потпуно објективна оцена Стаљинове заоставштине скоро немогућа јер је он деловао у изузетно сложеним унутрашњи и међународним околностима и да су његове акције у складу са тим углавном имале вишеструке мотиве и исто тако вишеструке последице.  Поред овога ту су и бројни већ поменути митови и легенде које су у јавности присутне толико дуго да имају третман непобитних чињеница. Но да почнемо од оних које су релативно једноставне за оцењивање.

Стаљин је владао као апсолутни монарх и то не много просвећен или беневолентан. Чак ни апсолутна послушност сарадника и/или потчињених није гарантовала сигурност истима, о обичним људима да не причамо. Чистке које је спровео су имале учвршћење његове власти као искључиви циљ и не могу се правдати никаквим рационалним државним разлозима. Поступак према жртвама тих чистки тешко да може да по суровости, перфидности и цинизму нађе равног у историји. Последице су скоро универзално биле штетне и то се највише осетило на самом почетку Великог отаџбинског рата. Размере ових чистки, међутим, су биле у великој мери пренадуване из пропагандних разлога. О томе мало касније.

Колективизација у пољопривреди је имала катастрофалне последице по ту привредну грану у целини и изазвала је глад која се и дан данас користи као пропаганда против Русије и камен њеног раздора са Украјином.

С друге стране оно што се може оценити потпуно позитивно је уклањање Троцког и искорењивање његове лудачке идеје о "перманентој светској револуцији" чији би центар и "извозник" био СССР. Сходно томе, Стаљин је не само увео једну много традиционалнију спољну већ и унутрашњу политику, и још пре рата, по Едварду Радзинском, историчару нимало наклоњеном Стаљину, вратио неке од историјских симбола Русије. Поред овога, Стаљин је увео мере које су спречиле распад основних елемената друштва као што је забрана абортуса и поновно успостављање брака као основне заједнице. За време рата је вратио традиционални статус Руске православне цркве и скоро у потпуности обновио њен рад.

Безмало све остало може да изазове само амбивалентност. Индустријализација коју је спроводио током 1930-тих јесте захтевала велики напор и жртве али да није било ње питање је да ли би СССР могао да издржи налет нацистичке Немачке. Пакт о ненападању са Немцима , је  ако се гледа са ове дистанце можда био неморалан али у ситуацији у којој се СССР налазио  неопходан. Поред овога, они који моралиситчки упиру прст у Стаљина због овога не помињу да је он до августа 1939 покушавао да склопи договор са Британцима и Французима против Хитлера али да они у томе нису били озбиљни. Током рата Стаљин јесте починио грешке које су имале катастрофалне последице на бојном пољу али је умео из њих да научи нешто, а већ поменута друштвено-економска трансформација, ма колико сурови били методи њеног спровођења, створила је стратешке претпоставке за извојевану ратну победу. С тим у вези треба одмах разбити мит о "Стаљину који је безрезервно веровао у пакт са Хитлером" и који се "погубио после 22. јуна", што је у својој књизи учинио Радзински. 

Стаљинове акције после рата, међутим, су дугорочно имале негативне последице, пре свега по углед Русије у свету. Његова жеља да на западним границама СССР има пријатељски настројене земље и режиме је била сасвим разумљива али његова параноја га је спречила да рацинално расуђује. Сирово и брутално постављање на власт идеолошких истомишљеника у источној Европи и данас трује односе тог региона са Русијом и чини га погодним тлом за антируске снаге. Ако је тако нешто било разумљиво за Бугарску, Румунију, Мађарску и источни део Немачке шта је био разлог за третман Пољске и поготово Чехословачке на такав начин(иако улога Пољске у предвечерје рата није потпуно позитивна, напротив)? Ситуација постаје још гротескнија ако се има у виду (релативно) благонаклон третман Финске која је била саучесник опсаде Лењинграда. Зашто "фински третман" нису могле да добију Чешка и Пољска које би у том случају данас све чиниле да избегну прихватање НАТО понуда за заштиту?

Питања заиста има сувише да би се могла чак и поставити а камоли на њих одговорити. Оно што је сигурно је да када се ради о Стаљину се мора и даље вршити раздвајање митова од чињеница и њихово посматрање у правилном контексту. Није интелектуално поштење једини разлог за ово. Стварање негативнх митова о Стаљину данас има много злокобнију сврху од учвршћивања на власти(у случају Хрушчова) или националне безбедности("хладни рат"). Они су данас једно од средстава како преправљања историје и (посредне) рехабилитације мрачних снага човечанства и пропагандна припрема за нова освајања и покушаје владавине над светом.

Ко нас то спасава од нас самих?

Драгомир Анђелковић у свом најновијем тексту анализира напрасну "чврстину" код Ивице Дачића у тзв. преговорима Београда и Приштине и притом нема ниакавих илузија да је код дотичнох дошло до просветљења по питању интереса Србије и српског народа. Овој једној, иначе, доброј анализи бих додао две компоненте, а то су след догађаја који је довео до садашње ситуације и могући даљи кораци непосредних актера.

Како је Бог мање-више добро избалансирао стање у свету тако имамо среће да наши непријатељи буду арогантни, а зашто не рећи и глупи, колико су моћни. Садашњи застој у процесу продаје Косова и Метохије плод је класичне исхитрене демонстрације моћи. Данас помало заборављена афера "Банана" служила је да Ивицу Дачића додатно уцени пред кључне етапе тзв. преговора и да потпуно сломи. Она је међутим имала, бар за сада, супротан ефекат јер су евроунијати у својој опијености моћи учинили једну велику грешку. Наиме,поручили су јавно, између редова али јасно свакоме са двоцифреним бројем можданих ћелија, да ће након обављеног посла Ивица да иде на сметлиште историје. Тиме су Дачића ставили у позицију да нема шта да изгуби и плус му пружили какву-такву сламку спаса. Он сада без неких великих последица по себе може до миле воље да одуговлачи бриселску фарсу јер су непријатељи Србије и остатак квислиншке екипе сами себе довели у ситуацију да не могу више ничим да га застраше нити да му запрете. Онако како ја видим, опције су следеће:

1) Евроунијати могу да захтевају да се и напредњаци упрљају заједно са Дачићем. Штавише, помало је и кренуло у том правцу. Ова опција, међутим, у себи садржи исту опасност као код Дачића, односно да им се у суштини затражи колективно политичко самоубиство и да и код њих проради нагон за самоодржање.

2) Може се оборити Дачић интензивирањем афере "Банана" и других и расписивање нових избора. Овде, међутим, по евроатлантисте постоји опасност да Дачић изнесе потпуну истину о "преговорима" и шта се од Србије тражи што би могло да изазове негативну реакцију јавности која би се сломила преко леђа напредњака. 

3) Реконструкција владе у смислу промена коалиционих партнера и формирање владе СНС-ДС. На страну сумњив легитимитет овакве владе, ово би само утицало да се разбије илузија доминације "европских снага" и политичку поделу дефинитивно дефинисало на линији "Космет или ЕУ" и могло би да доведе до тога да две ЕУ муве буду убијене једним ударцем у случају преврата.

4) Напредњаци превише притиснути од стране ЕУ следе Дачића у његовој тактици и временом напусте ЕУ курс. Ово је најмање вероватна опција иако се чини да је она на делу јер мислим да је то само тактика са циљем даљег убеђивања Дачића.

Шта онда да чине националне снаге? Најпожељнија би била опција 4 као последица опције 1. Али као што већ рекох, такав развој догађаја је мало вероватан. Стога је неопходно подстаћи Дачића да настави са својим одуговлачењем са циљем изнуђивања опције 2. Тиме би се ем раскринкали напредњаци ем би се, захваљујући управо њима и Бриселу, онемогућило СПС-у да се поново редефинишу као "патриоте" и "браниоци Косова и Метохије". Опција 3 је друга по пожељности с тим што је опаснија у смислу да евентуална влада СНС-ДС доврши прљав посао који је отпочела ова.

Ово међутим захтева да националне снаге, за разлику од непријатеља, покажу памет. Хоће ли?

4.3.13

Цртице са Феста 2013

Стигао сам да, за разлику од претходних година, погледам мало од програма Феста ове године, конкретно два филма: "Лет" Роберта Земекиса и "Правило ћутања" Роберта Редфорда(у оригиналу "The Company you Keep"). Овде вам преносим своје виђење тих филмова уз оцене од 1 до 10, по школском принципу.

"Лет"

Великани и хероји су људска бића као и ви и ја. Сви они имају или су имали стране својих личности које нису у складу са целокупном сликом у јавности. Ако ова страна не изађе превише на површину она не може да одузме превише од њихове величине или хероизма. Али, колико је то заправо превише?

Ово је питање које се поставља у филму "Лет" Роберта Земекиса са Дензелом Вашингтоном у главној улози.  Вашингтон игра Випа Витакера, пилота цивилног ваздухопловства, чији је приватни живот у распаду што видимо из уводних сцена. Он је алкохоличар, зависник од дроге, разведени отац сина средњошколца и притом у лошим односима са њим и бившом супругом. За време рутинског лета између Орланда и Атланте деси се квар на авиону и путници бивају спашени само изванредним маневрисањем Витакера и принудним слетањем које је уследило. Док јавност Витакера обасипа почастима, незгодне црте његовог карактера избијају у позадини...

Земекис даље прича причу из неколико углова. Основни је , наравно, Витакеров. Након инцидента пилот покушава пре свега да живи сам са собом. Витакер, у немогућности да се избори са лошијим цртама свог карактера, развија јаку самоуништитељску црту коју покушава да покрије ароганцијом и осионошћу према онима којима не може да лаже. Његов чин постаје у његовим очима нешто што балансира његову личност са пијанством и наркоманијом .  Тренуци луцидности и рационалности показују да испод површине постоји снажна жеља за искупљењем...

Друга тачка гледишта је више техничко-легалистичка, али је уско повезана са првом, и говори о реакцији званичника, оних задужених за ваздушни саобраћај и власника авио-компаније. Њих дочаравају ликови Чарлија Андерсон(Брус Гринвуд), који је веза Витакера и синдиката пилота, и Хјуа Ланга(Дон Чидл), адвоката који заступа исти синдикат. Њих двојицва искрено желе да витакер избегне правне проблеме због свог стања али није јасно приказано да ли то чине из племенитих, алтруистичких побуда или једноставно извршавају задатак авио-компаније која жели да избегне било какви одгворност за несрећу, задатак који им на један врло безосећајан и дрзак начин поставља њен власник(Брајан Герагти).

На крају, и сам Витакер је присиљен да сам себи постави питање "колико је заправо ужасног понашања превише".  Одговор му доноси морално и духовно избављење које је толико желео, иронично, на самом прагу оног лажног избављења које су му помагачу, ма шта да су им били стварни мотиви, наменили. Оно што је такође парадоксално је да је тиме и његов чин спасавања живота очишћен и заштићен од свих могућих минимизација и мисрепрезентација и представљен у свој својој чистоти(иако то у самом филму није приаказано). 

На крају човек не може а да не примети помало двосмислен оригинални наслов филма. Реч "Flight" заиста може да се односи на инцидент који покреће радњу филма, али та реч на енглеском такође значи "бекство". И заиста, већина ликова у филму од нечега бежи, најчешће од линих проблема или одговорности за своје поступке. На крају их сви они ипак сустигну показујући да је једини начин да се учини да проблеми нестану је да им се погледа у очи. 

Филм добија једну оцену мање од максималне зато што је главни женски лик, Никол, особа са истим проблемима као и Витакер и коју упознаје у болници док се опорављао од повреда, развијена тако да се њено присуство чини сувишним и непотребним за расплет. То је и моја једина замерка филму.

Оцена: 9/10


"Правило ћутања"


Ово је филм са јасном политичком компонентом која ће утицати на то како је критичар оцењује, у зависности од тога да ли се слаже са идеалима главних јунака или не. Одмах да кажем да нисам никакав изузетак по том питању. Било би, међутим, непоштено рећи да овај филм има само идеолошко-политичку поруку. 

Роберт Редфорд игра Џима Гранта, адвоката из предграђа Њујорка који бива увучен у причу о  бившој активистикињи милитантног левичарског покрета "Weather underground" Шерон Соларз(Сузан Сарандон) која се после 30 година бекства од оптужнице за пљачку банке и убиство предала полицији. На први поглед веза између њих не постоји, а молба њеног некадашњег саборца да је управо Грант, који није уопште познат адвокат нити се бави таквим случајевима, представља, се чини потпуно нелогичном. Истрага коју спроводи локални новинар Бен Шепард(Шаја Лебеф), међутим, открива да је Грант заправо био вођа групе којој је припадала Соларз. Грант оставља своју ћерку код свог брата и како се чини, бежи. Пут на који иде и поступци током њега, међутим, са тачке гледишта једног бегунца од закона, нису логичан. Новинар Шепард убрзо открива да Грант заправо жели да докаже да није крив за злочин који га терете, а то може само ако пронађе некадашње саборце који су углавном као и он променили идентитет и стопили се са друштвом. Кључна у том ланцу је Мими Лури у тумачењу Џули Кристи. Паралелно са овим Шепард у потрази за актуелном причом која ће га прославити открива више него што се надао, о другима и о себи...

Кључна у овом филму је дефиниција невиности Редфордовог лика. Наиме, поптуно се избегава релативизација почињеног дела, изузев у једном монологу Кристијеве и једној сцени са Сузан Сарандон, а још мање се оно оправдава. Редфорд када каже да је невин он то каже у правом, изворном смислу те речи, односно каже да није починио злочин за који се терети. Највећа вредност филма је управо у томе што не прихвата идеолошка правдања за нешто што је злочин по свим законским и моралним мерилима.

С друге стране, филм са симпатијама третира идеале у које су веровали, а и добрим делом још увек верују. Тај део је и највећа мањкавост њега као приче. Ниједног тренутка се не поставља питање исправности самих идеја и да ли је заправо проблем у њима, односно да ли је у тим идејама и клица злочина као екстензија гесла да "циљ оправдава средства". Самим тим, филм самог себе отвара за могућност   за оцењивање са искључиво политичке стране.

Али као што рекох, није у реду да се о филму размишља само као о политичком памфлету јер он доноси и једну универзалну људску поруку о томе шта је заправо нечија прва дужност и где и када треба стати са прекопавањем по туђим тајнама и какве су могуће последице. Ово је изванредно урађено кроз дијалог Шаје Лебефа и Брендана Глисона, који тумачи лик Хенрија Озборна, полицајца који је истраживао злочин пре 30 година али чија веза са његовим наводним починиоцима иде много дубље од обичне полицијске дужности. Управо је та дужност реч чије право значење на самом крају схвата Лебефов лик, односно примат једне врсте у односу на другу.

Све у свему један добар политички трилер, у глумачком смислу са мешавином младости и искуства, како би рекли спортски коментатори. "Стара гарда" обавља посао на врхунски начин, а Шаја Лебеф добро дочарава менталитет савременог новинара који на неки начин мисли да му је све дозвољено ако постоји добра пирча. Иако је расплет помало предвидив он не одузима ништа од филма. Оно што га ипак не чини врхунским делом, поред одређене политичке пропаганде, је и помало контадикторно развијен лик Сузан Сарандон која скаче од кајања за оно што је учинила до релативизације и оправдавања. Тако заправо не знамо шта су њени прави мотиви за акцију која је покренула цео низ догађаја.

Оцена: 7/10

2.3.13

Ђангова освета: Ничеов Зигфрид уместо Вагнеровог?


У свом осврту на филм „Ђангова освета“ сам обећао да ћу се позабавити симболиком имена супруге насловног лика која се зове Брунхилда. Да са испуњењем таквих обећања не треба оклевати показује чињеница да је блогер The Wagnerian, у свом блогу који се назива Wotan at the Movies у коме се бави филмском критиком са нагласком на могуће вагнеријанске мотиве у филмовима већ написао текст у којем је обрадио скоро све што сам и ја желео. Овде га преносим у целини, превод је мој, а након њега бих дао и неке своје допуне(линк на оригинални текст је у наслову). Интерпретација Ничеа у тексту је мишљење аутора и власник овог блога то мишљење нити подржава нити оспорава јер није читао довољно о Ничеу да би могао да формира своје мишљење.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------


 „Како је могуће достићи величину уколико у себи нема снагу и вољу да нанесе велику бол? Способност да се пати је ситница. У том смислу чак и слабе жене и робови достигну господство. Не устукнути, међутим, пред сумњом и унутрашњом узнемиреношћу када се наноси велика патња и чује се крик настао услед исте – то је велико, то је величина.“ – Ниче, Весела наука.

 „Штавише, Африканци су бивали кажњени казнама које нису имали само за циљ да коригује њихово понашање већ и да понизи и деградира. Вилијам Берд, власник планатаже из Вирџиније и софистицирани господин је без стида у свом дневнику написао како је једног роба који је уринирао натерао да попије чашу урина“ – „Рутлеџ Историја ропства“.

Скоро је немогуће дискутовати о „Ђанговој освети“ без осврта на Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга“, поготово на „Зигфрид“. И сам Тарантино и глумац Кристофер Валц су говорили о утицају Вагнеровог дела на Тарантинов најновији филм, поготово у немачким медијима. Ако се на ово дода чињеница да Ђанго у филму тражи своју супругу Брумхилду(Брунхилду) веза између два дела преко паралела између ликова постаје јасна. Али Тарантино, као и са свим причама што „украде“, овим делом манипулише за своје сопствене циљеве осврћући се притом веома кратко и површно на оригинал. Притом не мислим само на наратив већ и друге драмске структуре које су му на располагању: звук, музика, дијалог, сценска поставка, називи, костими итд. Човек, међутим, не може да се отме утиску да му ова измена оригинала омогућава да дода сопствени наратив, чак и када је просечном гледаоцу потребно да буде упознат са изворним наративом да би оценио како све функционише или чак схватио шта је уметник хтео да каже. Ово важи не само за адаптацију Вагнеровог дела већ и други Тарантинов изворни материјал: оригинални „Ђанго“ Серђа Корбучија и „Расковани Херкул“(„Hercules Unchained“) Пјетра Франчискија. Сматрам, међутим, да је Тарантинова обрада Вагнеровог Зигфрида у лику Ђанга врло важна и да заслужује више пажње него што јој је придано поготово од стране оних који не познају изворну причу...

„Ђангова освета“ почиње тако што одбегли роб Ђанго, поново ухваћен и кажњен тако што бива препродат, бива транспортован од стране неколико гонича робова(алегорија на Мимеа из „Зигфрида“, о томе касније). Ђанга спасава немачки ловац на уцене Кинг Шулц(Путник/Вотан) у сцени типично тарантиновски насилној, пуној проливене крви(крв у овом тече из разлога који, по мом(ауторовом) мишљењу нису уобичајени, о томе касније).

Шулцу је Ђанго неопходан да препозна бегунце чије привођење доноси велику награду, што није нимало случајно у филму. Шулц је декларисани аболоциониста, презире ропство и његове последице које бивају све ужасније како филм тече даље. Иако Шулц указује Ђангу да су везани уговором(уговори и новчане обавезе заузимају важно место у оквиру филма) он сам би да радије раде као ортаци. Ђанго пристаје, помаже у проналажењу људи са потерница, убија их(Шулц каже даје „природни таленат за пиштољ“) и остаје са Шулцом чак и када он испуни првобитни уговор јер му овај обећава да ће заједно наћи Ђангову супругу Брумхилду.

Потрага их доводи до „Кендиленда“, плантажи чији је власник брутални Келвик Кенди који терна своје „најталентованије“ робове да се боре до смрти у „мандинго“ борбама и који је тренутни власник Брумхилде. Схвативши да Кенди неће предати Брумхилду, Шулц и Ђанго смишљају план по којем се праве да су заинтересовани да купе једног од Кендијевих „мандинго“ бораца. Остатак филма се бави овим планом и његовим последицама.

Многе су замерке изнесене на рачун експолатације насиља у овом филму. Истина је да Тарантино у „Ђангу“ користи више филмске крви у једној сцени него у целој својој каријери. Крви прска по свему, зидовима, коњима, људима, чак и цвећу. Људи који износе замерке на „насиље“ у овом филму, међутим, пропуштају две важне поенте. Једна је та да је Тарантино као почетну тачку користио један од најнајсилнијих филмова у историји: оригиналног „Ђанга“. Самим тим било је немогуће не репродуковати и „претерано“ насиље из њега, поготово за неког као што је Тарантино. Друго, гледалац мора да примети када Тарантино користи насиље, а када не. Код смрти негативаца, било да су их убили Шулц или Ђанго, прикази су заиста за згражавање, реке крви, и скоро комичне погибије. Када се насиље, међутим, врши према Ђангу или неком од робова оно је више скривено и то га заправо и чини страшнијим и  некако реалистичнијим. У једној сцени када једног од робова пси у буквалном смислу те речи растргну, Тарантино скреће камеру на другу страну и оставља све нашој машти. Ово је у супротности са приказом онога што Ђанго чини да би се осветио за ово и друге ствари. Чини се као да Таратнино филмско насиље користи као контраст стварном, историјском и много ужаснијем насиљу према робовима.

Што се тиче паралела између „Ђанга“ и „Зигфрида“ оне стоје овако...Кинг Шулц је Вотан или како га у „Зигфриду“ знамо Путник. Он среће Ђанга и гониче робова који га транспортују прерушен у зубара, слично као што Вотан среће Зигфридовог „власника“ Мимеа и касније самог Зигфрида. Вотан је краљ(„кинг“) богова који своју моћ црпи из копља у којем држи све уговоре икада склопљене. Може се слободно рећи да је Вотан бог уговора које не сме да прекрши  иначе ће доживети своју пропаст. Кинг Шулц је такођер везан уговорима, јер његова „моћ“ произилази из „уговора“ о уцени на главу и то до те мере да његов и Ђангов живот бивају спашени након што су убили неког од уцењених само зато што су показали потерницу као „уговор“. Шулц увек са собом носи потернице баш као што Вотан са собом носи своје копље. Шулц само једном кршиу уговор и то доводи до последица сличним онима које би задесиле Вотана у сличним околностима, ма колико да је кршење уговора морално оправдано.

Брумхилда је Брунхилда, Валкира, Зигфридова супруга коју он, иако то не зна, мора да спаси од ватреног зида. Брумхилда заиста бива спашена из неке врсте „ватрене кабине“.

Стивен, кућни роб  Келвина Кендија, у тумачењу Семјуела Џексона, може да представља Албериха. Баш као и Алберих, он извлачи корист из ропства сопствене расе, игледа као да се одрекао било какве љубави и манипулише људима око себе. Његов однос са Кендијем, открићемо, иде даље од онога што очекујемо. Сцена у студији има доста сличности са Албериховим приказом свом сину Хагену у „Сумраку богова“.

Штавише, ако узмемо и „Сумрак богова“ у обзир сличности „Прстена“ са „Ђангом“ постају све дубље. Може се сматрати да плантажа „Кендиленд“ представља алегорију на Палату Гибичунга. Уколико то прихватамо, а треба уједно приметити да је Брунхилда на неки начин заробљена у Палати Гибичунга, треба рећи да је Кенди онда нека мешавина Гунтера и Хагена(владара Гибичунга). И баш као што Гунтер живи са својом сестром Гутруном, тако и Кенди живи са својом сестром Лара Ли Кенди-Фицвили.

Има и других референци на Вагнера. На пример, Тарантинов Вотан се зове Шулц и тиме је не само Немац већ и могућег јеврејског порекла(Шулц јесте презиме које су многи немачки Јевреји носили – прим.прев.). Шулц такође, вуче корен немачкe речи „schuld“  што значи дуг или обавеза као и „heiz“ што значи командовати чиме се појачава Шулцов лик као „Краљ уговора“ или „Краљ дугова“.

И коначно долазимо до Ђанга/Зигфрида. Овде ствари постају сложеније и везе нису јаке као што се може помислити, бар не према Вагнеровом Зигфриду. Јасно је да је Ђаног Зигфрид уколико му је супруга Брунхилда. Он такођер пролази и промену коју пролази Зигфрид од неустрашивог али наивног хероја до истински романтичног хероја. Вагнеров Зигфрид је ослобођен морала свакодневног света. Он крши Вотанове уговоре и законе, баш као што Ђанго у извесном смислу крши Шулцове, и уместо тога се води „природним обавезама“. А од чега се састоје те „природне обавезе“? У Вагнеровом тада још увек фојербаховском погледу на свет оне долазе од природних веза проистеклих из љубави, љубави према природи, онима које она воли и, што је најважније, према другима.

Ђанго се, пак, развија у једну посве другачију врсту хероја, једног који више личи на Ничеовог „надчовека“(поготово у нацистичкој варијанти) него на нешто од Вагнера. Иако је у модерна времена било покушаја да се Ниче учини пријемчивијим савременим читаоцима(баш као што је његово женомрство до крајњих граница умањено. То што би у његовом свету жена служила само за то да продуцира што мушкијег „надчовека“ и што би то био једини критеријум за њено оцењивање је још и најблажи пример његовог размишљања) мислим да је следећи пасус из „Веселе науке“ више него репрезетнативан:

„Како је могуће достићи величину уколико у себи нема снагу и вољу да нанесе велику бол? Способност да се пати је ситница. У том смислу чак и слабе жене и робови достигну господство. Не устукнути, међутим, пред сумњом и унутрашњом узнемиреношћу када се наноси велика патња и чује се крик настао услед исте – то је велико, то је величина.“

Другим речима, „надчовек је слободан да уради било шта. Бол, узнемиреност чак и смрт других не треба уопште да му буде важна. И Ђанго у суштини то и постаје, што су неки критичари и приметили и самим тим дали негативну критику филма. Како они примећују, Ђанга не интерсује добробит и слобода ниједног роба осим Брумхилде. И у праву су. У једној од сцена, да би достигао свој циљ, он дозвољава да роба растргну пси. Шулц покушава то да заустави и можда би у томе успео да га Ђанго није у томе спречио јер је могло да стане на пут његовом циљу. Ово је нешто што прогања Шулца до краја и што доводи до „сцене руковања“ што Тарантино јасно показује путем флешбека. Ово по мени није случајност. И у остатку филма, поготово у последње две трећине, Ђанго показује мало обзира према другим робовима.

Ђанго као слободан човек је подједнако жртва насиља и лошег третмана као и они око њега који су и даље робови. Уместо што подржава насиље, као што неки критичари мисле, Тарантино покушава да нам каже да екстремно насиље, као што су ропство и расизам, може само да изроди ново насиље и остави појединца трајно рањеним. Исто као што је Хитлер изопачио Вагнеровог Зигфрида, насиље према дргима, поготово према невинима може имати сличан ефекат. Ђанго можда јесте херој и ми се веслимо његовом успеху, његовој „праведној освети“ али Тарантино нам ставља до знања да је Ђанго трајно и неповратно оштећен неправдама око њега. Такве неправде и малтретман се не могу заборавити и што је још важније не могу исправити у појединцу.

Ово је једно сјајно филмско искуство. Тарантино је у форми каквој је био и за „Петпарачке приче“, а у средини филма показује зрелост која може да буде добар путоказ за будућност. Идите да гледате овај филм. 

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Постоји још једна паралела у "Ђангу" са "Сумраком богова" коју аутор није напоменуо вероватно зато што се ради о самом крају филма. 

Био сам у дилеми око тачности констатације како Ђанго не мари за добробит осталих робова. Онда сам се сетио сцене његовог ослобађања на почетку филма. Наиме, Ђанга гоне заједно са још 5-6 робова и када Шулц убија гониче и ослобађа Ђанга овај ниједног тренутка не пита "Шта ће бити са њима". Да Ђанго ипак има сачуване неке моралне скрупуле показала је једна друга сцена, али њих гуши управо Шулц. Стога иако мислим да је аутор у основи у праву када Ђанга представља у ничеанског "надчовека" (у сопственој интерпретацији) њега таквим није направило само ропство и оно око њега.

И коначно, аутор је пропустио на напомене личну компоненту Вагнера која има везе са тематиком "Ђангове освете" и која додатно везује композитора и филм. И сам Вагнер је био противник црначког ропства у Америци. Негде 1874 Козима Вагнер је у својим дневницима забележила како је он приметио да је "амерички (грађански) рат једини у историји вођен из човечних побуда". Поред овога у свом есеју "Херојство и хришћанство" Вагнер владавину једне расе над другом назива "фундаментално неморалним светским поретком". Тешко је рећи да ли је Тарантино имао и то у виду, свакако није могао то да представи директно у филму јер би се радило о анахронизму("Ђангова освета" се дешава 1858.  С друге стране, Шулц на спомен имена Ђангове жене одмах у самом филму прави паралелу Ђанго-Зигфрид али Тарантино избегава анахронизам помињања Вагнеровог "Прстена", који је завршен 1874 и премијерно приказан две године касније, тако што Шулца наводи да исприча легенду која је била Вагнеров извор инспирације) али зарад разбијања неких од укорењених негативних митова о Вагнеру аутор је могао неупућенима да да још једну тему о којој би могли да размисле.