12.4.13

Речи о којима треба размислити за викенд 13. и 14. марта

(Јеврејски) националисти су у прошлости видели шта долази. виде шта долази и сада. Но без обзира колико пута се покаже да су у праву, сањари лепих снова однијају да послушају историју која им упорно указује да су у криву. Они још увек очекују Европску Унију, Уједнињене Нације или да мртва рука историје попусти па да се из пепела старог створи бољи, нови свет.

- Данијел Гринфилд, Sultan Knish

Свака сличност са Србијом је...

Кад се лечи симптом, а не сама болест

Масакр у селу Велика Иванча је шокирао све Србе, делимично и због самог чина, делимично и зато што смо сматрали да се такве ствари дешавају неком другом. Колико ли сад делују гротескно неумесни коментари на трагедију у Њутауну? 

Овакав догађај није, наравно, могао да не изазове коментаре у свим могућим новинама. Дежурни душебрижници су се већ ухватили чињенице да је убица Љубиша Богдановић био учесник ратова деведесетих и кренули у своје уобичајене злонамерне конструкције. Ја бих се, међутим, осврнуо на, верујем, добронамеран чланак који је са друге стране потпуно промашио тему и изнео неке далекосежно штетне ставове. Реч је о чланку "Нормални људи и њихово оружје" Зорана Грбића.

Аутор прво показује запањујуће површно познавање људске природе и психе и нимало не уважава њихову сложеност када пише ово:

Пола Србије се недавно дигло да помогне малој Тијани да оде на операцију и мирно живи свој живот, а онда се појави неко ко тек тако одузме живот малом Давиду. То није нормално, и реч монструм му сасвим пристоји. И све те приче људи који су га познавали, подсећају на некадашње приче о финим мафијашима из комшилука, пристојним момцима. ,,Био је добар момак, увек се јављао при сусрету'', ,,Отварао врата лифта'', ,,културан и лепо васпитан'', све такве комшијске приче су описивале оне ,,опасне момке са београдског асфалта'', који су чинили злочине и касније се сретали у читуљама.
Не верујем у чудо о нормалном човеку коме у једном тренутку пукне филм и почне да глуми лошег Рамбоа. То се не дешава. 

Клиничка психологија је констатовала на хиљаде случајева где су једне исте особе биле способне и за људскост и за бестијаност. Психопатологија познаје и признаје феномен шизофреније и подвојене личности и о њима је написано на стотине студија и чланака који су доступни обичним људима. Просто је невероватно да аутор тако арогантно одбацује медицински феномен који је одавно констатован у науци са циљем да прогура своју идеју.

А која је то идеја? Грбић веома брзо прелази на ствар и каже да "постоји нешто што може да се поправи, а то је закон о оружју". На који начин? 

Што се тиче пиштоља, ту би ствар требало да буде јасна. Ако говоримо о ,,нормалним људима'', не видим због чега би нормалном човеку пиштољ уопште био потребан. Ако неко баш воли да пуца (можда нема прилике да се испољи на другим важнијим местима), увек може да оде у стрељану и изнајми наоружање. Убица из Велике Иванче је, по вестима, добио дозволу за оружје још 1981. године, а и у то време је боравио у истом селу. Вероватно су новинари нешто побркали, мислим да пиштољ ЦЗ М88 није постојао 1981. тако да тад није ни могао да буде регистрован. Али питање остаје – шта ће некоме оружје у Великој Иванчи, 1981. године?

Грбић од своје заслепљености није у стању да види јасан и логичан одговор на  питање које поставља, а он гласи: да заштити себе, своју породицу и своју имовину од Љубиша Богдановића овог света. Грбић се ниједног тренутка не пита шта би се десило да је неко од настрадалих и сам имао пиштољ у кући, нити зашто је убица окренуо оружје на себе у тренутку када је видео полицајце који су, по природи ствари, наоружана лица. Да ли би чињеница да је нека од жртава и сама била наоружана потенцијално повећала или смањила њихов број?

У прилог својој тези да би забрана поседовања оружја решила "проблем" Грбић наводи потпуно несувисле примере лошег и нестручног руковања оружјем и чињенице да је током НАТО агресије било оних који су "избегавали патриотску обавезу". Ово прво је као када би неко забранио аутомобиле због пијаних возача. А друго има још мрачнију конотацију...

Грбићево залагање за забрану поседовања ватреног оружја је погубно са становишта актуелног друштвеног, политичког и историјског тренутка. На унутрашњем друштвеном плану имамо општу неефикасност и корумпираност органа гоњења и судских органа у Србији и из тога чињеницу да безмало ничији живот и имовина нису на прави начин заштићени. Поред тога, постоји и латентна тенденција власти ка ауторитаризму па и тоталитаризму који је усмерен против интереса и тежњи већине становништва. На спољном плану имамо околне земље и наднационалне организације које и даље кидишу на српски ентички и историјски простор. У таквим условима, предлози за разоружање становништва не само да су депласирани већ директно супротни егзистенцијалним интересима српског народа. Наоружано становништво је брана не само самовољи власти, већ и језгро потенцијалног герилског покрета у случају окупације државе или једног њеног дела. 

Позив Зорана Грбића за забрану поседовања оружја је још више неумесан ако се има у виду да је трагедија у Великој Иванчи практично први такав случај у Србији и да је стопа убистава у Србији најмања у региону и мања него у Лихтенштајну, Луксембургу, Кипру, Белгији или Финској, упркос чињеници да смо на петом месту по наоружаности становништва.

Пиштољ и оржје уопште су алати и као такви нису ништа ни бољи ни гори од људи који рукују њима. Људи су ти који су кључни актери, а не оружје. Идеје из промашеног чланка какав је овај само могу да казне те људе, а проблем(који, узгред, не постоји) не само да неће бити решен већ ће се отворити нови, много гори и са далекосежним погубним последицама. 

9.4.13

Макар нека су и овако. А сад мало мудрости са патриотске стране

Било им је потребно 7 дана ослушкивања гласа народа који је у огромној већини био против прихватања ултиматума да донесу једину могућу одлуку али су је макар донели. Јесте да се по њиховим речима тресу од страха али можда ће у наредним данима и то да престане. 

А у томе им морамо помоћи и ми. Какви су, такви су, шта су досад учинили, учинили су али ако им са запада не дају излаз морамо, упркос свему, то ми да учинимо. У овом тренутку никакве користи нећемо имати од непрестаног им спочитавања грешака а још мање од инсистирања на мантри да је "капитулација само одложена". 

Протеклих дана целокупна издајничка клика у Србији створена још 1990-тих се мобилисала са циљем да издејствује и коначни акт велеиздаје и у том послу сви су говорили једним истим језиком и користили исте термине: изолација, немаштина, повратак у деведесете...Потребно је да патриотски сектор на сличан начин врши притисак на водећи трио. Ми се не можемо позвати на моћне газде као што то ради пета колона али можемо се позвати на народ који је у огромној већини био против потписивања било чега, чак у толикој мери да је и Александар Вучић јавно изјавио пре недељу дана да страхује од његове реакције. Притисак на водећу тројку може се водити у два смера: преко обећања подршке у случају да остану чврсти(упркос свему, понављам) и путем претњи народном реакцијом.

Иако је на први поглед тешко обећати подршку некоме ко је до сада изјављивао, писао и радио скандалозне ствари, скоро непојмљиве људском уму, у овом тренутку тешко да има реалне алтернативе. Преузимање власти у овом тренутку је могуће само путем народне побуне или пуча, а обе те варијанте су могуће тек након евентуалне издаје. Стални напади на Николића, Вучића и Дачића могу само да их гурну на ону страну. Свиђало нам се то или не, њих тројица обављају кључне функције државе Србије и неопходно је утицати на њих да престану да повлаче погубне потезе. Ако не виде излаз из ове ситуације, треба да им га покажемо, поготово ако он води ка ослобођењу земље. (А ко зна, можда су они посредно вапили за тим и таквим излазом.)

С друге стране, треба одржати будност како код патриотских организација и коментатора, тако и у народу и не дозволити да након неколико дана дође до потписивања неког уз минималне уступке нашминканог "споразума" и то тако што ће се непрестано у јавности раскринкавати права природа тзв. преговора и о чему се заправо ту преговара. На тај начин ћемо властдршце још даље одвући од бриселске замке у којој они, верујем макар интимно, не желе да буду. 

И да завршим како сам почео са страхом али  да додам и наду. Властодршци се можда тресу, али и даље ипак више од страха од народа којем владају него од евроатлантиста. Супротно ономе што је Стаљин тврдио, страх није вечит и владати нечему преко њега је врло варљиво. Зато је поред страха непоходно пружити и наду, наду да ће власт која би се, ма колико страшљиво и стидљиво, одлучила на отпор евроатлантистима имати у томе подршку оних који су се на тај отпор одлучили већ одраније и да се евентуални заокрет неће искористити за неко изравнавање рачуна, лично или политичко. Од таквих обрачуна Србија и српски народ може да има само штету. А ваљда је њихов интерес на првом месту. 

3.4.13

Хашиме, Србине!

Поново нас више од наше неке памети чувају непријатељске грешке. Охолост, поквареност и подлост Хашима Тачија подстакнута истим таквим доминантним особинама  његових заштитника учинила је да не виде даље од носа и да не достигну свој прокламовани циљ. Тиме што нису хтели ни "с" од смоквиног листа за покриће издаје хтели да пруже београдском режиму су ту издају онемогућили.

Питање је само, колико дуго? Тешко је веровати да је властодршцима у Србији одједном прорадила савест или патриотизам. У овом тренутку су буквално све опције отворене, неке мање неке више вероватне. О томе опширније наредних дана када буде јасније у којем ће се правцу ствари одвијати. 

У сваком случају, ко год може нека се појави на Тргу Републике у Београду у суботу у 13 часова.