Mightiest of the Nine

Викенд Вагнер – специјално издање

2012-01-15T01:00:00.003+01:00

Ваш омиљени блогер се мало частио за Нову годину. Ево како:

Да, све је ту од тзв. "Бајројтског канона" од "Холанђанина" до "Парсифала" у извођењу што Берлинске опере што Бајројта. И све то за 7500 динара! У то име, послушајте увертиру за "Летећег Холанђанина".

Беда и беда "Политике"

2012-01-10T12:39:00.004+01:00

Иако је одувек важила за новину наклоњену сваком режиму на власти, "Политика" је углавном пазила да у тој подршци не пређе границу доброг укуса и цивилизованости. Све до пред Божић, када се срозала на ниво Штрајхеровог "Der Sturmer"-a објавивши злобну, мржње пуну, тираду Марка Видојковића,на коју ми не пада на памет да линкујем, а још мање да је нашироко коментаришем јер она то не заслужује(њена, заправо једина вредност је у томе да је показатељ докле је потонула "Политика" и њена иделогија).

Видевши (ваљда) да су отишли предалеко, одлучили су равнотеже ради да објаве интервју са историчарем Јашом Алмулијем у којем он документовано и аргументовано побија лажи о уништавању Јевреја у Недићевој Србији којима се годинама клевећу Србија и српски народ, током 90-тих споља, а од 2000-те и изнутра, не либећи се да наведе конкретна имена од којих су многа стекли статус "светих крава".

Иако сам присталица тога да чак и противнику треба одати јавно признање када учини правилну ствар, то у овом случају не важи за "Политику" из неколико разлога. Прво, зато што је чланак објављен са искључивим циљем да се "ваде флеке". Друго, зато што је "Политика" већ деценију један од најактивнијих учесника горепоменутог клеветања Срба, како преко неких њених коментатора, тако и путем давања простора особама које је именовао Алмули да шире своје лажи. И треће, "Политика" никада не би објавила сличан интервју да је Јаша Алмули Србин по националности. Не волим овакву врсту аргументације, али то је чињеница, још један показатељ срозавања "најстаријег листа на Балкану".

Према томе, супротно оријентисани прилози сваки на свој начин показују беду "Политике". Сјај се одавно изгубио.

Христос се роди!

2012-01-07T14:22:00.001+01:00

И гле, глас с неба који говори: Ово је Син мој љубазни који је по мојој вољи. - Мат. 3:17

Све најбоље у 2012!

2012-01-01T15:30:00.000+01:00

Желим срећну Нову годину свим својим читаоцима!

Наше ране које никада не зарастају: Вагнеров "Парсифал" пренесен на нашу ситуацију

2011-12-27T23:58:00.002+01:00

Дуготрајна, непрестана криза која потреса друштво пре или касније доведе до тачке када не само субјективни осећај већ понекад и објективна стварност говоре како је решење наизглед немогуће и како стање у којем се друштво налази ће или потрајати унедоглед или довести до коначне пропасти.

Управо овакву ситуацију Рихард Вагнер симболички описује у својој последњој музичкој драми „Парсифал“. „Рана која никада не зараста“ коју је задобио краљ Амфортас, вођа заједнице витезова Светог Грала у замку Монсалват, која му причињава констатне болове представља кризу у коју је заједница упала и којој наизглед нема лека. Алегорија која скоро савршено описује тренутно стање у којем се Србија налази, која је рањена веома озбиљно у октобру 2000. године, чије ране, чини се, никако не могу да зарасту али која од њих не може да умре па тако, као и Амфортас, у боловима обитава на граници живота и смрти, повремено обнављајући енергију козметичким, површним мерама.

Занимљиво је и да околности под којима је рањен Амфортас веома личе на оне под којим је рњена и Србија. Амфортаса заводи Кундри, душа проклета због подсмевања распетом Христу која као таква вековима прелази из тела у тело без могућности да нађе свој мир, одвраћа му пажњу како од непосредних опасности тако и од идеала које штити и којима се заклео на верност. Као резултат тога, зли чаробњак Клингсор отима Амфортасу тзв. „Копље судбине“ којем је по легенди Христ био прободен на крсту и рањава га њиме. Слично Амфортасу, Срби и Србија су у јесен 2000. године, заведени идиличним причама о „бољем животу“ и „сарадњи са светом“, заборавили на своје идеале и на опасности које им прете и стога се од тог дана налазе у стању перманентне рањености.

Поред физичке ране, Амфортаса је и психолошки повређен. Као последица свог рањавања он Клингсора види моћнијим него што он заиста јесте и прекорева витезове који иду по свету тражећи му лек тврдећи како је таква непромишљеност њега коштала. Поново је јасна паралела са делом данашње Србијом која услед траума из прошлости за своје стање оптужује оне који су се борили и још се боре против евроатлантских структура.

У свему овоме, спас се ипак назирао. По Вагнеру, „чиста будала, просветљена саосећањем“(Durch Mitleid wissend, der reine Tor) је онај који ће искупити Амфортаса и његово краљевство. Замисао није изворно Вагнерова, јер појам „свете луде“ или „јуродивог“ је одраније био познат у Православној цркви поготово у Русији, а уметнички је најбоље описан у „Борису Годунову“ Модеста Мусоргског. „Јуродиви“, ипак, није, за разлику од Вагнерове „чисте будале“, искупитељ већ само неко ко, неоптерећен страхопоштовањем према успостављеним нормама и хијерархијама, говори истину и представља ствари онаквим каквим јесу. Ако би се лик Парсифала, који је, како се испоставља, та „чиста будала“, могао поредити са неким другим, можда би бољи пандан било дете из бајке „Царево ново одело“ које не разуме статус цара у друштву нити последице противречења њему и јасно каже „Цар је го“ чиме разбија масовно и колективно самозаваравање целог краљевства. На врло сличан начин Парсифал уништава Клингсора и његов домен, направивши знак крста „Копљем судбине“ којим је Клингсор покушао да га убије након чега се читава Клингсорова моћ и конструкција руше и показују се као обична илузија.

Управо да би се спасли, Срби и Србија морају бити као Парсифал, „чисте будале, просветљене саосећањем“ . Први део не треба, наравно, буквално схватити. Под појмом „чисте будале“ Вагнер врло вероватно подразумева особу потпуно неоптерећену постојећим конвенцијама, појмовима и структурама, некога ко схвата да су оне заправо део проблема, а не извор или средство његовог решења, некога ко размишља изван унапред задатих оквира и наметнутих термина и који је способан да види шупљу позадину и трошне темеље наизглед грандиозних и непремостивих препрека. Народни покрет који би избавио Србију из стања у којем се тренутно налази би морао да има управо овакве идеје и начин деловања. Њему циљ мора да буде да повратком традиционалних идеала, као што Парсифал симболично чини прављењем знака крста, покаже да је свемоћ и вечност евроатлантских структура које би да коначно завладају Србима само илузија. Јер упркос свим издајама, они јако добро знају да нису успели коначно да нас поробе, баш као што ни Клингсор није могао да оствари победу над витезовима Светог Грала све док је сам Грал и даље у Монсалвату. Опстанак Грала у свом месту је симбол опстанка изворног духа који упркос материјалним губицима одржава заједницу у свом изворном облику и у додиру са традицијом и овладавање њиме би значило и дефинитивно уништење.

Други део који говори о саосећању се може схватити двојако, и у буквалном и у преносном смислу, баш као што и Кундри као симбол можемо схватити двојако. Имамо на почетку Кундри заводницу, помагачицу Клингсора али која са друге стране покушава и да помогне Амфортасу и витезовима Грала. Та и таква Кундри представља идеале које су евроатлантисти тврдили да представљају и којима су, поред обећањима о „бољем животу“, заведени бројни наши сународници, идеали који су у прошлости помагали нам и који макар код иоле добронамерних људи у свету и даље помажу. У трећем чину ту је Кундри у белој, покајничкој одећи, која као таква представља „обичне људе“, оне који су из незнања или присиле помагали и подржавали евроатлантске сатрапе у Србији. Искупити обе Кундри је прави тест за сваки евентуални ослободилачки покрет, јер права мера саосећања је у томе колико сте спремни да га дате онима који га наизглед не заслужују, што се може у одређеној мери односити на обе Кундри из наше стварности. Наиме, високи идеали прокламовани од стране евроатлантских империјалиста можда у овом тренутку изгледају као да су бесповратно компромитовани али одбацујући их и прихватајући неке друге, нама историјски и културно стране, национално-патриотски покрет би ризиковао да не испуни свој задатак. Баш као што клетва коју Кундри баца на Парсифала га осуђује на дугогодишње лутање зато што овај није показао своје саосећање према њој, тако би и наш национално-патриотски покрет могао услед кратковидог беса и ароганције да залута у пределе у којима никако не би требало да се нађе и тиме би његова мисија била на дуже време одгођена, а можда чак и окончана несупехом. Оданошћу идеалима слободе и владавине народа, национално-патриотски покрет ће те појмове раздвојити од евроатлантизма и разбити његову неприродну апропријацију истих и само под тим условом(уз оданост народној традицији која се подразумева) ће моћи да искупи ону другу Кундри која симболизује покајнике некада заведене евроатлантизмом. И баш као што Парсифал може да излечи Амфортаса тек након што је пружио своје саосећање и тиме спасење Кундри, само након искупљења бивших присталица евроатлантизма доћи ће до излечења нације од ране која никада не може да зарасте.

Питање које остаје отвореним је да ли има простора и снаге за стварање национално-патриотског покрета у Србији. И што је још важније, уколико се такав покрет створи, како да утврдимо да ли је аутентичан или је у питању један од низа лажних месија. Одговор на ово друго питање се налази управо у Вангеровом опису спаситеља као „чисте будале, просветљене саосећањем“. Истинско спасење доћи ће само од оних који обухватају обе компоненте овог слогана, и ново размишљање и оданост основним принципима људскости. Вангерова домовина је најбољи пример до чега може да доведе некритичко прихватање онога који испуњава само један од два критеријума.

Викенд Вагнер - "Парсифал" - прелудијум за први чин

2011-12-25T14:11:00.001+01:00

"Парсифал" је последња музичка драма Рихарда Вагнера и она која је изазвала највише контроверзи, што због тематике, што због вишеструке, сложене симболике, као и чињенице да је Вангер оставио у својим списима могућност да се она тумачи на најразличитије начине(што је током времена и чињено, често и са крајње злом намером). Прочитајте синопсис јер ћу током недеље у једној од забелешки показати сличности Србије са Вангеровим Монсалватом и како да ми доживимо искупљење. За данас, послушајте прелудијм за први чин, у извођењу Бечке филхармоније под палицом Герога Солтија.

Отворено писмо Ангели Меркел - од једног вагнеровца ка другом

2011-12-22T15:28:00.002+01:00

Поштована,

писмо сам започео овако како јесам из једног јединог разлога. Наиме, видео сам из чланака и репортажа о вама да сте као и ја велики љубитељ дела Рихарда Вагнера и да сте релативно редован посетилац фестивала у Бајројту. Лично нисам још имао ту част, али верујем да ће бити прилике. Обраћам вам се не као Србин Немици нити као особа са другачијим политичким уверењем од вашег(у скоро сваком погледу) већ као вагнеровац вагнеровцу верујући да ћу преко дела мајстора из Бајројта моћи да на одговарајући начин пренесем своју поруку.

Не могу то категорички да тврдим јер не знам какве су ваше најинтимније мисли, али на основу вашег јавног и политичког деловања могу да закључим да сте баш као и један ваш претходник на функцији коју обављате Вагнерово дело (које је због асоцијације са истим предмет клевета и злонамерних инсинуација као ниједно у људској историји) протумачили површно и формално, не улазећи у суштину нити покушавајући да му дате дубљи смисао. Мени се чини да, слично као и горепоменути, себе видите као особу која пред собом има мисију, задатак да својом херојском борбом спасете од злога прибавите славу и моћ како себи лично тако и политичким ентитетима на чијем сте челу, оног ужег(Немачка) и формално, а оног ширег(ЕУ) неформално. У вашим очима, изгледа ми, ви сте нека врста свеевропског Зигфрида чија је дужност да уништи змаја Фафнера оличеног у економској и финансијској кризи као и бауку национализма којим евроунијатска политичка елита већ деценијама плаши своје становништво и спаси Рајнско благо уобличено у Евру и ЕУ. Једино заједничко што имате са Зигфридом, међутим, је то што нисте у стању да видите да је „благо“ заправо извор свог зла које хара около, нешто што не само да није решење за проблеме које потреса свет већ је, напротив, једино у стању да исквари душу свакога ко дође са њим у додир и да је пропаст оних који њега и моћ коју им оно привремено даје толико желе неминовна.

Све до пре пар недеља имали сте прилику да преузмете другу улогу у овој драми, да будете Брунхилда која увиђа да је једини начин да се свет искупи уништење прстена моћи и зла, али изабрали сте да изгорите у бриселској имитацији Валхале заједно са свим лажним боговима који је настањују. И насупрот вашем веровању, свет ће наставити да живи и постоји и након што се то догоди, баш као што је наставио да живи и постоји и у „Сумраку богова“ и временом ће оно што сматрате толико драгоценим предати забораву, баш као што је предао забораву и старе нордијске богове.
Можда и грешим, можда ви, заправо, много дубље схватате Вагнера него што се то на први поглед чини, али ви ми не дајете својим деловањем ниједан повод да тако мислим. А ја о вама ни по чему другом не могу да судим.

Упркос свему, примите најбоље жеље од вашег колеге вагнеровца.

Свети Никола

2011-12-19T00:04:00.002+01:00

Ја спадам у ону половину Срба која слави Светог Николу.

Викенд Вангер - "Лоенгрин " - In fernem Land

2011-11-27T23:24:00.005+01:00

"Лоенгрин" је једно од ранијих Вагнерових зрелих уметничких дела. Премијера је изведена 1850 у Вајмару под диригентском палицом Франца Листа јер је Вагнер тада био политички изгнаник. Синпосис можете прочитати овде. Први клип Лоенгринов монолог из трећег чина у којем открива свој идентитет, назван "Gralserzahlung" или "In fernem Land". Изводи га немачки тенор Бен Хепнер.

А затим, једна од најчувенијих мелодија на свету. Колико је вас знало да је то Вангерово дело?

"Лоенгрин" је изведен и у Србији, током 1920-тих. Лично бих млађим особама које се тек упознају са Вагнером препоручио баш ову оперу као прву коју би требало да погледају јер ни прича ни позадина нису претерано компликоване.

Викенд Вагнер - Увертира за "Ријенци"

2011-11-12T15:18:00.002+01:00

"Ријенци" спада у тзв. младалачка дела Рихарда Вагнера. Оно није у његовом типичном стилу већ у стилу француске велике опере. Касније, када је Вагнер развио свој стил и теорију одрекао са "Ријенција"(као и друге две младалачке опере "Вила" и "Забране на љубав") али је упркос томе "Ријенци" био веома популаран све до Првог светског рата, на Вангерово опште чуђење. Овде дајем увертиру за оперу која се и данас често изводи као концертно дело, овога пута од стране Лондонског симфонијског оркестра по палицом Клауса Тенштета.

Синопсис за "Ријенци" можете видети овде.

Викенд Вагнер - "Мајстори-певачи из Нирнберга"

2011-11-05T23:50:00.003+01:00

Одмах да вас упутим на синопсис, пошто ће ово бити мало дужи пост.

Да почнемо од увертире. То је мелодија која ме је учинила вагнеријанцем, друга његова композиција коју см чуо(прва су биле, наравно, "Валкире"). Изводи хор Бечке филхармоније уз палицу Кристијана Тимелмана:

Са почетка идемо на сам крај, трећи чин пета сцена, хор "Wacht auf! Es nahet gen den Tag". Песму је иначе написао историјски Ханс Закс и то је једини случај да у Вагнеровој опери део либрета није његов.

Победничка песма, популарно названа "Preislied" или "Morgenlich leuchtend im rosigen schein". Изводи га немачки хелденстенор Макс Лоренц вероватно најбољи којег је Немачка икада имала. Продукција Бајројт 1943. Можда ће датум некима да засмета али ово је најбољи "Morgenlich leuchtend" којег сам чуо и којег ћу вероватно икада чути. Одломак се завршава непосредно пре почетка завршног монолога Ханса Закса.

Макс Лоренц је изузетно занимљива личност. Могао је да пева било коју Вагнерову улогу, и Лоенгрина, и Танхојзера, и Зигфрида и Парсифала. То што није у рангу са Карузом, Слезаком, Мариом дел Монаком и другим легендама је зато што је био жртва кинеске клетве "Дабогда живео у занимљива времена". Лоренц је добар део каријере провео у Трећем рајху иако не само да није био нациста већ је био неподобан по две основе: био је хомосексуалац и да би прикрио ово прво оженио је Јеврејку. Чак је и сам Хитлер био спреман на оба ока да зажмури на ово и Лоренц је мање-више несметано певао до краја рата.

И коначно, завршни монолог Ханса Закса и омаж народа немачким мајсторима-певачима и Заксу. Изводи Бернд Вајкл, продукција Бајројт 1984.

Лично, уколико неко жели да први пут погледа једну целу Вагнерову оперу, препоручио бих да почне од "Мајстора-певача" због динамичности радње и певљивих мелодија.

Вагнер пренесен на нашу и општу стварност – „Мајстори певачи из Нирнберга“

2011-11-04T23:24:00.003+01:00

„Стога кажем вам:
Поштујте своје немачке мајсторе
и тако ћете призвати добре духове
и поштујте њихов труд
чак и ако у прах
пропадне Свето Римско Царство
за нас остаће и даље
света немачка уметност“
- завршни монолог Ханса Закса, трећи чин, пета сцена, „Мајстори-певачи из Нирнберга“

„Мајстори-певачи из Нирнберга“ је по много чему специфично дело Рихарда Вангера. Она је његова једина комедија од свих музичких драма(комична опера „Забрана на љубав“- „Das Liebesverbot“ из 1836 се не рачуна јер ју се одрекао), једина која се дешава на месту за које се поуздано зна да је постојало, једина где у радњи нема никаквих натприродних бића или сила и једина која за главну личност има особу која је историјски заиста постојала: Ханс Закс је био чувени песник-обућар из Нирнберга који је живео у 16. веку. Поред овога, Вагнер је у њу вратио неке традиционалне оператске елементе које се трудио да избаци или сведе на минимум у претходним драмама. „Мајстори-певачи“, поред неколико хорских спева(„Johannistag“, „Wacht auf“), садржи и квинтет(„Selig wie die Sonne“), па чак и плес. Треба рећи, пак, да сваки од ових елемената има своју улогу и наративну сврху.

„Мајстори-певачи“ уједно имају највише симболике пренесене из Вагнеровог личног живота. Валтер фон Штолцинг, витез из Франконије и самоук певач који покушава да постане мајстор-певач у Нирнбергу и поред тога што се не придржава традиционалних, компликованих правила гилде је у великој мери алегорија на Вагнерова музичка путешествија, његов изазов који је упутио владајућем музичком естаблишменту свог времена, његово одбацивање традиционалних мерила и елемената као и презир према елитизму којим је класична музика, поготово опера, одисала уз жељу да се она много више приближи обичном народу и његовом духу и да само повезана са тим духом музика може да оствари истинску креативност и вредност.

Приказ таквог става долази на самом крају, када Штолцинг отпева победничку песму(„Morgenlich leuchtend im rosigen Schein“) која, и поред тога што криши практично сва традиционална правила, својом лепотом до те мере очарава како мајсторе-певаче тако и народ који акламацијом захтева да се Штолцингу додели награда(хор који пева „Reich' ihm das Reis, sein sei der Preis“ – „дајте му венац, његова је награда“) и да се сместа прими међу мајсторе-певаче(„Auf, Meister Pogner! Euch zum Ruhm,meldet dem Junker sein Meistertum!“ – „устајте мајсторе Погнеру, учините витезу част и учините га мајстором-певачем“). За Вагнера врховно мерило уметности било је колико је дубоко у стању да дотакне душу обичног човека, а не поштовање наводних правила.

Није, међутим, само Вагнерова животна музичка борба пренесена на сцену у „Мајсторима певачима“ већ и његово моментално душевно стање, све веће разочарење у немачки политички национализам које га је обузимало тих година (1860-те) као и уопште цинизам приликом размишљања и које се огледа у првобитном Штолцинговом одбијању да постане мајстор-певач. Ханс Закс тада једним емотивним монологом упозорава Штолцинга да је његова уметност, иако иновативна, оригинална и истинска, вредна једино у оквиру ширег контекста националне уметности и да он нема право да се са ниподаштавањем односи према традицији па макар неки њени делови изгледали застарело и круто. Вагнер је ове речи врло вероватно упутио како уметницима и људима уопште, тако и самом себи и, што је за њега била реткост, придржавао се поруке које је слао кроз своју музичку драму, чак и више него што је требало. Управо је и музичка драма „Мајстори-певачи из Нирнберга“ његов својствен начин да се директно укључи у контекст немачке уметности као целине.

Уопштено, порука „Мајстора-певача“ је, поред упозорења против културног егоцентризма и нефлексибилности како са стране ауторитета тако и од стране самих уметника(две стране се у драми, што би се рекло, нађу негде на средини), да су култура и уметност коначна и врховна одлика једног народа, нешто што превазилази државно уређење и политику, што надживљава и предживљава сваку несрећу и беду коју владари и политичари могу да нанесу сопственох земљи. Иронијом судбине, управо је немачка уметност, а у оквиру ње највише сам Вагнер, морала да трпи од незгодних и непријатних политичко-историјских асоцијација. Чињеница да су успели да у великој мери то превазиђу, и поред малициозних покушаја да се неприродна апропријација Вагнерове уметности од стране нациста одржи у животу, не само од следбеника Хитлерове идеологије(о томе опширније у неком од следећих текстова о Вагнеру), најбољи је коментар на њихов допринос људском духу и цивилизацији.

Где се у „Мајсторима-певачима“ може видети алегорија на нашу стварност? Па зар немамо ону нашу изреку „Песма нас је одржала, њојзи хвала“? Народна уметност, наше јуначке песме, надживеле су и Косовски бој и пад Смедерева и бројне буне и устанке и биле не само сведок догађаја већ и чувар духа и сопствености српског народа. Без њих не бисмо више постојали, ово није хипербола већ чињеница. Ми Срби смо један од најбољих примера да све док смо имали нашу „свету српску уметност“ није било бојазни да ћемо пропасти. (мала дигрсија: како је Вагнеров свет препун ироничних обрта, вероватно најбоља потврда његовог става да уметност превазилази све је управо народ којег је оптуживао да није способан да створи истинску уметност, Јевреји).

То је било у историји. А данас? Данас се народна традиција исмева, презире и труди се да се на сваки начин потисне не само из јавности већ и из себе. Културна тзв. елита овде мисли да је богом дана и да ништа пре њих није постојало. Њихово стваралаштво нема никакву сврху осим давања одушка њиховом бесу и мржњи и исказивања најмрачнијих, приземних страсти. Њима не пада на памет да се својим стваралаштвом повежу са публиком, да проникну у њен дух, да дотакну њене унутрашње, скривене емоције њима је циљ да је лупају својим ставовима по глави истовремено говорећи како је глупа и примитивна уколико не жели да их прихвати.

А што је најтужније, чак ни у тој осионости и ароганцији нису оригинални већ су само врло лоша копија сличних назови елита из евроатлантског света, оних који полако убијају, ако већ и нису убиле, истински дух сопствених народа и земаља. Уопште, данас у уметности имамо ситуацију која тешко да је забележена у људској историји, да уметничке и културне елите добровољно и у дослуху са властима исказују њене идеолошке тежње, а потпуно насупрот жељама и осећањима становништва. Овако нешто није запамћено чак ни у ноторно тоталитарним режимима као што су нацистичка Немачка или СССР. Овај други је поготово иза себе оставио Ејзенштајна, Тарковског, Шостаковича, хор „Александров“ и „Каћушу“, личности и дела који ево 20 година након што се у прах распало совјетско царство изазивају дивљење широм света. Шта ће иза себе да остави евроатлантска империја након што се распадне? Ништа. И добро је и логично што је тако, јер „света евроатлантска уметност“ не постоји. Оно што је изиграва је тотално одвојено од духа и менталитета народа, баш као и евроатлантска творевина за чији рачун индоктринира људе, и као такво ће пасти у заборав. Биће занимљиво једино идеолошким носталгичарима, историчарима и пасионираним љубитељима егзотичних уметничких дела. Управо такву судбину ће имати и огранак евроатлантистичке назови уметности у Србији. Јер Ханс Закса који ће да их упозори да поштују старе мајсторе, ако и има, гласноговорници евроатлантизма врло брзо ућуткују етикетама и увредама, а они којима је упозорење упућено са презиром на њега гледају.

А након њихове пропасти? Шта друго него поново повезати покидане нити са традицијом и кренути з почетка. То је најбољи начин да заиста оставимо свој траг и у времену садашњем и у историји. Уосталом, оно мало уметника што допре до стране публике то чини управо зато што се ослања на народну традицију, чак и ако су васпитани у супротиом духу и ако до спознаје о важности традиције дођу случајно. Стога и ја кажем: поштујмо наше српске мајсторе.

Како се заштити од себе?

2011-11-01T10:09:00.005+01:00

Дивљачко линчовање пуковника Гадафија, уз такође дивљачко радовање том догађају од стране америчких и НАТО званичника, ме је подстакло на размишљање. У данима око петооктобарског пуча по "ослобођеним" телевизијама сте могли да видите како славодобитно дефилују кадрови линча Драгољуба Милановића кога су идеолошки посленици "демократских промена" претходно уредно демонизовали у претходном периоду. Тог тренутка, уколико сте имали још имало људског у себи, без обзира да ли сте били противник "револуционара" или сте суспендовали логику и здрав разум и одлучили да пређете преко свих огавних ставова и асосцијација истих из чисте мржње према Милошевићу, сте знали да преврат неће на добро изаћи и да од обећања о уређеној и "нормалној" Србији нема ништа.

Тај актуелни догађај који нас је подсетио на неке наше из прошлости намеће нови проблем пред националне снаге у управљању пост-жутом Србијом: како заштитити ослобођење од "ослободилаца" односно како избећи да нам се деси Либија или понови "случај Милановић". Што је најгоре, тај проблем уопште није безначајан. Тужно је, заиста, да заштита физичког и људског интегритета представника евроатлантског режима постаје један од примарних задатака власти будуће слободне Србије, али то тако мора бити, из више разлога.

Историјски гледано, успели национални преврати, односно они који су успели да очувају националну и друштвену кохезију, су једино они где је представницима ансијен режима дозвољено да у миру, макар уз одређене рестрикције, проживе остатак живота, ма шта да су урадили док су били на власти. Најбољи скори пример је Чиле који је дозволио Пиночеу да последње дане проведе на свом имању и који је данас најстабилнија земља Јужне Америке. Шпанија није судила ниједном министру Франковог режима, Кастро никада није тражио Фулхенсија Батисту, а из даље прошлости имамо примере Наполеона или енглеског краља Џејмса Другог.

Супротни примери су, међутим, далеко бројнији. Најпознатији су свакако Француска и Русија чији су револуционари погубили владаре тих земаља и тиме посејали деценијско семе подела, нестабилности и несрећа, семе чије су плодове могли да сасеку једино личности које су касније успоставиле облик владавине сличан оном против којег се револуција борила(Наполеон и Стаљин). Румуни мисле да су боље живели у време стрељаног диктатора Чаушескуа него данас. Бенито Хуарез је водио праведну борбу за ослобођење Мексика од европских, превасходно француских, узурпатора али стрељање некадашњег цара Максимилијана био је увод у диктатуру Порфирија Дијаза, а затим и револуцију Панча Виље и деценије фракцијских борби које су следиле од којих се Мексико и дан данас опоравља. Оливер Кромвел је погубио краља Чарлса Првог, а република коју је завео била је само параван за његову личну диктатуру и која се распала одмах након његове смрти иза које је следила рестаурација Стјуарта као једина алтернатива хаосу и новом грађанском рату.

Примери из историје су, као што већ рекох, само један од разлога. За друштво које се тек успоставља јако је битно које понашање дефинише његов настанак јер ће оно бити основа и узор за њено понашање у будућности. Државни револуционарни покрети који су на почетку своје власти дозволили да њихови обични следбеници дају одушка нагомиланој мржњи и атавистичким страстима, ма колико та мржња према ансијен режиму била оправдана, на крају не би успевали да успоставе било какав облик стабилног, моралног и на закону заснованог функционисања заједнице и врло често би доживљавали судбину оних које су свргли, било од унутрашњих или спољашњих снага. Систем чији је примарни извор арбитрарно или под притиском беса масе дељење правде не може да се нада да ће временом бујицу успети да укроти и усмери у корито легалитета и легитимности.

И коначно, квалитет заједнице није у томе колико је строго спремна да кажњава већ у коликој је мери спремна да буде милостива.

Тачно, и у милости и праштању, баш као и у кажњавању треба имати мере и никако овај мој текст не треба схватити као позив да се једноставно пређе преко антисрпског и антидржавног деловања владајућих евроатлантиста нити да се њихов пад са власти третира као нормалан догађај у вишепартијској демократији. Евроатлантисти нису легитимна српска политичка организација и никако их не треба третирати као такве. Шта дакле урадити са њима? Како их осудити, а да то не буде преко нео-јакобинских скупштина/трибунала или "народних судова" који би пресуду суштински препустили руљи(што можемо видети на примеру Хоснија Мубарака)или, не дао Бог, онако како су они судили Драгољубу Милановићу(не само петог октобра већ и после)?

Да бисмо имали представу о томе морамо знати шта се заправо мора осудити. Осуди нове, патриотске, власти, и то најстрожијој могућој, треба да буде изложени идеологија и начин мишљења евроатлантизма као и систем коју су они покушали да створе у сфим сферама живота уз обавезно јавно разобличавање његових истинских постулата и циљева. Она треба да буде изражена у формалном смислу, декларацијом у законодавном телу или чак и да се уведе у нови устав, а власт евроатлантиста проглашена друштвено-историјском аномалијом. Ово треба да прате конкретне мере спречавања да се евроатлантизам поново појави као значајан фактор у животу нације, пре свега проскрибовањем евроатлантистичких организација као и њихових вођа и функционера до одређеног нивоа у виду својеврсног добровољног(и оног другог, ако треба) егзила у приватан живот где би им било забрањено иступање, давање интервјуа или било какво друго друштвено-политичко деловање. За узврат, нове власти би одустале од било каквог формалног судског гоњења представника бившег режима и гарантовале им живот, имовину стечену пре доласка на власт и личну безбедност и интегритет. Осудимо систем и начин мишљења, поштедимо појединце.

Могуће је да се многи моји читаоци неће сложити са овим и да ће посегнути за оном латинском "нека буде правда, па макар се и небо срушило". Стари Римљани су имали многе мудре пословице али ову дефинитивно не бих сврстао у такве. Јер ако се небо сруши, да ли је то заиста правда?

И има ли боље, строжије и праведније осуде евроатлантизма и његових следбеника од стабилног, функционалног и моралног друштва заснованог на вредностима која су сушта супротност онога што та идеологија проповеда?

Викенд Вагнер - Прелудијум за трећи чин "Валкира"

2011-10-30T00:12:00.001+02:00

Управо се као у наслову "званично" назива најчувенија Вагнерова мелодија. Овде је дата са сценом, продукција Бајројт, негде 1980-тих.

Синопси за "Валкире" можете прочитати овде. Сцена се завршава непосредно након што се Брунхилде појави са Зигелинде.

Вагнеров свет као алегорија за нашу ситуацију – „Прстен Нибелунга“

2011-10-28T14:37:00.000+02:00

Као једна од мера генијалности уметничког дела и његовог ствараоца сматра се њена могућност да послужи као аналогија или алегорија за неку актуелну или општу ситуацију у стварном животу. Са те стране Рихард Вагнер и његове опере, односно музичке драме, како их је он називао, спадају у највише домете људског духа.

„Прстен Нибелунга“(у даљем тексту циклус „Прстена“ или „Прстен“), циклус од четири музичке драме, „Рајнско злато“(Das Rheingold), „Валкире“( Die Walküre) , „Зигфрид“( Siegfried) и „Сумрак богова“( Götterdämmerung) је по свему Вагнером magnum opus. На њега је потрошио скоро четврт века стваралаштва. Премијеру је доживео на првом Бајројтском фестивалу 1876 и био је одмах изузетно хваљен и од критике и од публике.

Циклуса „Прстена“ има једну за оно време прилично јединствену и карактеристику. Он, супротно популарној перцепцији и митовима није ни најмање написан у славу „нордијског, Аријевског хероизма“, напротив. Наиме, иако се у појединачним музичким драмама нека од личности може сматрати позитивном и херојском, ако се гледа целокупан циклус он не садржи ниједан такав лик. Напротив, Вагнеров „Прстен“ је плејада ароганције, сујете, дволичности, похлепе, неискрености, жудње за моћи и неспособности и недостатка жеље да се преузме одговорност за сопствене поступке скоро од самог свог почетка када се Рајнске кћери подсмевају Албериху до Зигфридовог одбијања да им врати прстен скован од злата које је од њих украдено. Зар вас ово не подсећа на нашу и светску политичку елиту? Но, да не истрчавам прерано са поентом...

Прстен око које се врти радња, по којој онај који га поседује може владати светом али само ако се одрекне љубави, је заправо симбол. Симбол једног моралног избора између љубави и моћи који се у једном периоду живота ставља пред скоро сваког од нас, а понекад и пред читаве народе и државе. У стварном животу, као и у Вагнеровим операма, чешће, на жалост, људи бивају опчињени моћу него љубављу, а чак и они који на крају одоле искушењу бивају контаминирани самом својом експонираношћу опијајуће привлачности моћи.

Оно што, пак, може да буде утеха која мало осветљава иначе генерално мрачан тон „Прстена“ је да се сваком од ликова који су исказали једну или више од горе наведених особина то вратило на одговарајући начин и да је коначан исход био потпуна пропаст структура моћи које су покушале да прстен из драме користе за своје себичне циљеве. Порука целокупног опуса је јасна: сечење гране на којој се седи сопственом непринципијалношћу и самопротивречењем и истицање моћи и успеха као јединог мерила моралности акције никада никоме не доноси добро, ма који да му је статус и ма колико да је снажан у том тренутку. Ово се најбоље види на примеру Вотана, врховног бога, за којег у „Валкирама“ сазнајемо да му читава моћ почива на поштовању уговора и договора, а који и поред тога у „Рајнском злату“ жели прстен Нибелунга са експлицитним циљем да прекрши погодбу коју је склопио са џиновима Фафнером и Фасолтом, верујући да ћему овај обезбедити довољну моћ да прође некажњено.

Где су паралеле са стварним светом данас? Бирајте! Већ сам навео да наша политичка сцена делује као да је изашла из „Прстена“. Свако сваког гледа да превари, свако гледа искључиво лични интерес, сујета и похлепа су главне водиље о евентуалном понашању у складу са прокламованим идеалима ни говора нема.

Паралеле се, међутим, могу повући и на далеко вишем нивоу. Данас је све очигледније да самопроглашена евроатлантска империја која је своју моћ базирала на високопарним прокламацијама о слободи и демократији брутално крши те принципе онда када јој њихова доследна примена не одговара, као што је све очигледније и неумитно њено пропадање, између осталог, и због таквих скокова самој себи у стомак. Најбитније је да ми који останемо дочекамо спремно тренутак њене коначне пропасти, јер, као што је и Вагнеров свет у „Прстену Нибелунга“ наставио да живи и после пропасти богова, ма колико је живот без њих изгледао незамисливо, тако ће и наш свет живети без евроатлантистичких творевина и њених домаћих ескпонената без обзира што то ови не могу да замисле.

А такав свет, верујем, биће далеко више у складу са наводним идеалима евроатлантистичких творевина него овај што нам се нуди данас.

Викенд Вагнер - "Рајнско злато, трио рајнских кћери""

2011-10-23T14:33:00.001+02:00

"Рајнско злато"("Das Rheingold") је прва од четири музичке драме из Вагнеровог монументалног циклуса "Прстен Нибелунга". Њу је, занимљиво, Вангер компоновао последњу јер ју је видео као пролог осталим драмама. Дуети, трилинзи и остала групна певања су веома реткак код Вагнера, али зато када их има спадају у најлепше икада. Уосталом послушајте:

Иначе, одавде сага почиње. Патуљак Нибелунг Алберих краде Рајнским кћерима њихово злато и од њега скује прстен моћи.

О томе како циклус "Прстена" описује нашу и ситуацију у свету током недеље ћу писати опширније.

За шта се заправо боримо

2011-10-20T14:24:00.002+02:00

Данас се људи на Косову и Метохији превасходно боре за своје домове и своју слободу.

Али нешто још веће може да се изроди из овога. Уколико Срби на Косову и Метохији истрају у својим захтевима и својим акцијама и натерају евроатлантске окупаторе да устукну освојиће више од своје слободе. Ослободиће они све нас, ослободиће нас застрашивања и ширења панике и дефетизма као и илузије о свемоћи евроатлантистичких творевина. Пашће заувек у воду шупља прича како се "против њихове силе не може" и да су "много моћни", а тиме скоро аутоматски и власт у Србији која у доброј мери влада помоћу застрашивања НАТО пактом. Зато се и та власт, чак више и од НАТО и Шиптара Богу моли да Срби на Косову и Метохији поклекну.

Помоћ, међутим, треба да буде обострана. Срби знају да им је режим у Београду окренуо леђа, морамо им ставити до знања да српски народ није. Национална опозиција треба одмах да почне са митинзима подршке и да захтева моменталан одлазак са власти ове булументе. Скупштину и друге органе треба баталити, они више нису легитимни заступници воље српског народа.

Са тим треба почети колико одмах!

Мали али сигурни знаци пропадања жутог режима

2011-10-18T13:59:00.002+02:00

Први - Мучени Томислав Николић изабрао једно од своја два детета. Верујем да му није било лако али сам убеђен да су најновија истраживања о паду популарности ЕУ у Србији помогла у "опредељењу". Наравно, није пропустио да нас застрашује смаком света у случају да се одрекнемо бриселског монструма, али толико дуго је градио позицију омиљеног опозиционара страних амбасадора да нема смисла да све то растури због ситнице зване мишљење сопственог народа. Треба га разумети.

Други - Евроатлантистички експоненти се поново труде да нам објасне како нам је без Косова и Метохије наводно боље. Да су бар оригинални па да изнесу неку нову флоскулу а не да попут покварене плоче врте ону "важни су људи, а не територије". И никако да нам објасне зашто се други не држе њиховог "мудрог" принципа.

Трећи - Вук Драшковић је постао главни гласноговорник евроатлантске булументе у Србији. Ових дана шири дефетизам и капитулантство према ЕУ у свакој новини спремној да објави његова тужна писанија. Јучерашњи текст је посебно љигав. Након једног бесрамног напада на патријарха Иринеја који се, о ужаса, усудио да каже како нема продаје вере за вечеру, односно предаје Косова за ЕУ, ова модерна потурица, онако са висине и користећи неодговарајуће историјске паралеле, покушава да нас учи како је идеал колаборација, удвориштво и саучесништво у уништавању сопственог народа. Патријарх српски бољи комплимент од напада ове моралне и људске ништарије није могао да добије. Нити ми бољи знак коначне пропасти евроалтантских квислинга, јер чега год је Вук Драшковић био главни заступник у јавности бесповратно је пропало. Зато хвала жутима на овом потезу.

Викенд Вагнер - Увертира за оперу "Танхојзер"

2011-10-16T14:26:00.005+02:00

Као што већ рекох, "Танхојзер" је била омиљена Вагнерова опера оснивача модерног Израела , Теодора Херцла и уз звуке увертире за ову оперу отворен је Први ционистички конгрес. Ово је временом постала моја омиљена Вагнерова мелодија. Синопсис за "Танхојзер" можете прочитати овде.

Овен Ли, писац књиге Wagner: The Terrible Man and His Truthful Art , иначе римокатолички свештеник, изнео је у свом делу занмљиву тезу како је Вагнер у овој увертири и у целој опери успео да помири свето и светогрдно и обједини у целину. По њему, то је најбоље видљиво на самом крају увертире где је мотив "Хора ходочасника" обавијен око мотива Венере.

Вагнер - митови, чињенице и ироније

2011-10-14T22:55:00.013+02:00

Неко је можда запамтио, а оне који нису овим путем подсећам, ја сам вагнеријанац. Већ извесно време сам желео да напишем нешто о њему, али догађаји су ме спречавали у томе. Сада када смо у једном периоду својеврсног затишја, одлучио сам да урадим оно што сам зацртао, па и више од тога. Даћу, наиме, мало одушка овој својој пасији па ћу у наредном периоду писати серију чланака и есеја о њему, од којих ће овај бити први, са различитих углова и становишта и у вези са различитим темама. Поред тога, за викенд ћу поставити неки аудио или видео снимак Вагнерових дела у извођењу разних оперских трупа, оркестара и певача да бисте схватили зашто волим његову музику. Ко зна, можда га и неко од вас заволи.

Оно што ме је подстакло да се после извесног времена вратим Вагнеру била је једна занимљива вест из јула ове године. Израелски камерни оркестар је тада у наступио у Бајројту, граду у којем је Вагнер провео последње године живота и у којем је основао фестивал посвећен својој музици који траје и дан данас, и у оквиру пратећег програма фестивала извео између осталог "Зигфридову идилу", једну од Вагнерових концертних композиција(не треба је мешати са опером "Зигфрид" из циклуса "Прстен Нибелунга"). Догађај је изазвао приличну пажњу и контроверзе у Израелу и углавном осуде коментатора. Вагнер је у Израелу један својеврстан табу, због свог израженог антисемитизма и чињенице да је имао ту несрећу да буде омиљени композитор Адолфа Хитлера. Иако је врховни суд те земље донео пресуду да би било каква формална забрана извођења Вагнерових дела била нелегална покушаји да се нека његова композиција изведе у концертним халама дочекани су протестима(мада се на радију може чути нешто од њега с времена на време, а пре 15-так година чак и читава опера "Холанђанин луталица").

Коментатори у Израелу и ван њега који су осуђивали поступак Израелског камерног оркестра су наводили читав низ разлога и оправдања за неформалну забрану Вагнера. Истина је да Вагнер није био једини антисемита међу композиторима и уметницима уопште, истина је да је у време које је живео антисемитизам био прихватљив у пристојном друштву, истина је да је умро 6 година пре него што се Хитлер родио, али...

Вагнерова дела се баве расном чистотом, супериорношћу германске Аријевске расе, славе ратништво и хероизам. Он сам је писао опере под утицајем познатог француског расисте Гобиноа, подучавао је натурализованог Немца енглеског порекла и потоњег зета Хјустона Стјуарта Чемберлена расној теорији, залагао се за владавину беле расе над другима, противио се демократији. Адолф Хитлер је био индоктриниран антисемитизмом преко његових опера и есеја и њима био инспирисан да отпочне политичку каријеру. Током Хитлерове владавине Вагнер се у Немачкој изводио на све стране, био слављен као највећи немачки геније и био је фактички званична музичка подлога Трећег рајха, а касније холокауста. Његова дела су се свирала у логорима смрти Аушвицу, Треблнки, Мајданеку...И на крају, сам Вагнер се залагао за истребљење јеврејског народа.

Скоро ниједна од тврдњи из претходног пасуса није истинита! Све су оне плодови урбаних митова, предрасуда, незнања и књига које су настале са циљем да се на овим претходним заради новац. Ево су, пак, чињенице...

Ниједна Вагнерова опера се не бави темом расе нити пропагира расизам(иако неке малициозне интерпретације тврде да "Парсифал" између редова провлачи претечу Хитлерове расне теорије). Основна тема која се у његовим делима провлачи је искупљење кроз љубав и борба између љубави и моћи.

Гобиноа је Вагнер упознао тек пред крај живота, 1880 године. Притом је скоро у потпуности одбацио његове расистичке теорије. А либрето за своју последњу оперу "Парсифал" је завршио 1877 тако да пада у воду тврдња како је под његовим утицајем у њу увукао расистичке конотације.(1) Што се Чемберлена тиче њих двојица се никада нису срели. Чемберлен га је једном видео преко собе али они нису разменили ни једну једину реч. Брак између Вагнерове ћерке Еве и Чемберлена је склопљен 1906. године, 23 година након његове смрти.

Хитлер је по свим релевантним изворима фанатични мрзитељ свега јеврејског постао током Првог светског рата, а у рат је отишао као ватрени љубитељ Вагнерове музике. Нема доказа да је Хитлер пре тог рата, или чак било када у животу, читао Вагнерове есеје међу које спада и злогласни антијеврејски трактат "Јеврејство у музици",а поуздано се зна да није имао приступ дневницима Вагнерове супруге Козиме у којој је она бележила скоро сваку његову реч и који су пуни антисемитских испада са његове стране. Хитлер у "Мојој борби" Вагнера помиње само на једном месту када констатује да је са 12 година након што је одгледао оперу "Лоенгрин" постао ватрени његов обожавалац. У својим говорима га никада није споменуо. Хитлерова прича по којој је добио просветљење да постане немачки вођа једне ноћи након што је одгледао оперу "Ријенци" је одавно раскринкана као пропаганда исто као и књига Хермана Раушнинга "Хитлер ми је рекао", у којој се виде једине изјаве Хитлера о Вагнеру као инспирацији, и за коју је британски историчар Јан Кершо, аутор хваљене двотомне биографије о Хитлеру, написао да је "толико мало аутентична да ју је најбоље потпуно игнорисати"(2).

Насупрот популарној легенди о свеприсутном Вагнеру на чије представе хрле запаљене нацистичке масе, у стварности, ако је веровати мемоарима Алберта Шпера, само је Хитлер био обожавлац композитора док друге он није интересовао, а нека његова дела су сматрана опасним(Алфред Розенберг је "Парсифал" сматрао негерманским јер је у њему препознао пацифистичке тонове и позив на саосећање). Број извођења Вагнерових дела у Немачкој у периоду 1939 године је опао за трећину у односу на 1933(3). И његове композиције у логорима се, у најбољем случају, нису свирале ништа више од композиција других уметника.

И коначно, у свом трактату "Јеврејство у музици" Вагнер се не залаже за убијање Јевреја већ захтева од њих тотално одбацивање сопствене традиције и германизацију, што је и сам навео у додатку за друго издање 1868. године. Одмах да се разумемо, у питању је културни шовинизам за сваку осуду(и који је делом био и дух времена) али се то не може поредити са хитлеровским "коначним решењем".

Погрешне представе о Вагнеру, међутим, доста тврдоглаво опстају. Иронијом судбине, од његовог антисемитизма је страдао највише он сам, заправо његова уметност. Због догађаја над којима није имао никакву контролу многи тек у пола гласа кажу да су љубитељи његове музике, која је са своје стране блаћена и подвргнута истрази и подозрењу као ниједна друга у историји.

Није то једина иронија која је везана за њега, а за чију заслугу имају догађаји после његове смрти. У Париз је 1895 године као дописник аустријске штампе стиже Теодор Херцл да би извештавао о афери Драјфус. Шокиран количином антијеврејског расположења у Француској долази до закључка да је једини спас за јеврејски народ стварање сопствене државе. Слободно време проводи у опери која је тих дана имала Вагнера на репертоару и тема искупљења која се налази у скоро сваком Вагнеровом делу је и те како дотакла Херцла. Посебно је био очаран опером "Танхојзер" и средио је да се Први ционистички конгрес у Базелу отвори уз звуке увертире ове опере. У свом дневнику је написао како "једино у тренуцима када на репертоару није био Вагнер су га обузимале сумње у исправност своје визије".

А један од делова те визије била је и грандиозна израелска оперска кућа, која би се специјализовала за Вагнерова дела. Ироничну црту тога, верујем, не морам да вам објашњавам...

-------------------------------------------------------------------------------

БИБЛИОГРАФИЈА:

(1) http://www.monsalvat.no/racism.htm

(2) Ian Kershaw, Hitler: Hubris, Hitler:Nemesis (2000)

(3) Brian Magee, The Tristan Chord: Wagner and Philosophy (2001)

Логичан исход

2011-10-13T13:44:00.002+02:00

Нико не треба да буде изненађен поразом од Словеније и неуспехом у квалификацијама за Европско превенство. То је логична последица општег стања у фудбалу и око њега. Ових дана ће бити много анализа о томе и све ће се дотаћи једног или пар аспеката. Неки ће причати о слабој лиги, неки о катастрофалној одлуци да се отпусти Радомир Антић, неки о корупцији и криминализацији спорта. Све је то прича о појединачним стаблима која сакривају шуму.

Ствар је заправо у следећем: фудбал је једини спорт код нас у којем је корен ухватила култура импотенције, апатије, немоћи и самосажаљења коју већ читаву деценију у читавом друштву шири евроатлантска агентура на власти у Србији. Оваква појава се манифестује пре свега у струци чија је филозофија постала кукавичка и дефанзивна до апсурдних граница. А она почиње још у млађим категоријама. Јесте ли приметили да ми у Србији више не производимо "десетке", играче познате по томе да држе целу екипу у малом прсту, играче који дижу и спуштају ритам, играче врхунске технике, ексползивности и маште способне да једним потезом реше или преокрену токи меча? А имали смо их, још како! Већ читаву деценију једини који су у иностранству направили какве-такве каријере су или штопери или "радилице-тркачи". Да се разумемо, далеко од тога да не треба да имамо и такве, штавише, победничке, шампионске екипе морају да имају врхунске играче на тим позицијама. Али да се послужимо математичким речником, они су потребан али не и довољан услов за успех. Фудбал није егзактна наука, два плус два не дају увек четири и тактика сама по себи не доноси успех већ они који је на терену спроводе. Исто тако он није једнодимензионална игра, поред одбране постоји и напад и он је од кључне важности за победу. Играче способне за напад ми одавно не правимо. И коначно, фудбал је игра где понекад одлучује срце. Као тренер Интера Жозе Мурињо је у једној утакмици против Лећеа где дуго није успевао да пробије њихов бункер изменама довео до тога да је његов тим имао чак пет класичних нападача на терену и негде пет минута пред крај Интер је коначно дошао до жељеног гола. Када су га италијански новинари питали није ли мало превише ризиковао тиме што је нарушио тактички баланс он је одговорио да се понекад победа не извојева тактиком већ срцем.

Наша фудбалска филозофија је срце одавно избацила из ове игре јер је победу одавно избацила из речника и постало је битно "не изгубити", ма шта то значило. Отуда и помама за штоперима и "радилицама". А када екипу напакујете са таквима добијете 11 играча који се крећу на сличан начин и фактички сметају један другом, који када имају лопту у поседу делују као изгубљени у свемиру и не умеју да је задрже више од 20-так секунди, који када противник дође у вођство једноставно и када желе да изједначе или чак ни сами не верују да ће до изједначења доћи или нису способни да то учине изузев пуким случајем .

И раније је репрезентација оне бивше државе знала да омане и не оде на неко велико такмичење али бар је могла да се теши да је показала за око допадљиву игру и да има фудбалске мајсторе у својим редовима као и оне који чекају да их смене уколико је то потребно. Данас не постоји ништа што би евентуално могло да искупи репрезентацију, иза пораза у Марибору остаје пустош и безнађе које никакве козметиче мере у виду смене селектора или опроштаја неких играча неће отклонити. Неопходна је промена начина мишљења и филозофије. Доста више са јадиковкама типа "мали смо, немоћни смо" и слично! Фудбал је управо због тога што у њему технички слабили и мало талентовани противник има реалне шансе да победи.

Вратимо се стварању, пре свега, великих мајстора какви су били Шеки, Пижон, Пикси, Дејо(партизановци нека упишу своје еквиваленте у коментарима). Колико год су они продукт победничког начина размишљања, толико га они усађују у друге својим играма и танетом. Остало, ако му посветимо минимум пажње, ће доћи само по себи.

Нe стиже сунце одатле

2011-10-11T08:59:00.001+02:00

Ових дана се са великом пажњом прати тзв. „Окупирајте Вол Стрит“ покрет у САД. Овај феномен је постигао то да коментатори у Србији, било национални, било евроатлантистички, сваки из својих разлога, углавном са симпатијама гледају на њега. У свеопштем једногласју око тога, које је последица предрасуда(са обе стране политичког спектрума) о приликама у Америци једино Небојша Малић се у Новом Стандарду усудио да плива узводно и наводећи нам шта заиста „окупатори Вол Стрита“ желе, показао да су симпатије преурањене па чак и погрешне.

Пише Малић:

Evo i zvaničnog spiska zahteva demonstranata:

1. Dizanje minimalne plate na $20 na sat i uvođenje carina na robu iz inostranstva;

2. Uvođenje državnog sistema medicinske nege sa zabranom privatnih osiguravajućih društava;

3. Garantovana primanja bez obzira na zaposlenje;

4. Besplatno univerzitetsko obrazovanje;

5. Ubrzani proces ukidanja fosilnih goriva i prelazak na alternativnu energiju;

6. Trilion (hiljadu milijardi) dolara investicija u puteve, mostove, itd.;

7. Trilion dolara za sađenje šuma, obnovu močvara i zatvaranje svih nuklearnih elektrana;

8. Ustavni amandman kojim bi se garantovala jednaka rasna i rodna prava;

9. Otvorene granice; svako može da živi i radi gde hoće;

10. Reforma američkog izbornog sistema po međunarodnim standardima;

11. Oprost svih dugova;

12. Ukidanje svih agencija za praćenje kredita;

13. Pravo svih radnika da kad god hoće pristupe sindikatu.

Posmatrač upoznat sa osnovnom logikom primetiće odmah šta nedostaje ovom spisku: zahtev za prekidanje inostranih ratova i povratak vojske u zemlju, i bilo kakav spomen vojne industrije. Nema ni zahteva da se ukine centralna banka (tzv. Federalne rezerve ili Fed) i prestane sa nekontrolisanom primarnom emisijom. Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba - zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili besplatni? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.

Малићевим примедбама и питањима бих додао неке своје. На пример, који су то међународни стандарди у изборном систему? Ко је тај што их утврђује? Чему уставни амандман о гарантованој расној и полној равноправности? Шта то уопште значи? Јер има нечега у савременој Америци што чини припаднике одређених етничких или расних група неравноправним пред законом? Да ли су демонстранти спремни да дозволе да ко год хоће живи у њиховој кући, што је,пракса коју хоће да уведу на националном нивоу? И ако је могуће, да наведу један једини рационалан разлог за забрану приватних осигуравајућих друштава(на страну што се тај захтев коси са неким од основних начела људске слободе)?

Даље Малић наставља:

Dok je nekada termin „kapitalista" označavao industrijalca koji se obogatio tako što je investirao (često posuđene) pare u inovativni proces proizvodnje ili inovativni proizvod - na primer Henri Ford - danas je arhetip kapitaliste Gordon Geko, negativac iz filma „Volstrit" Olivera Stouna (1987). Geko stiče svoje ogromno bogatstvo špekulacijama i lešinarskim komadanjem postojećih preduzeća, iza kojih ostaje pustoš i hiljade radnika na ulici, dok šačica hijena grabi sve što je od vrednosti. Prema teoriji bi investicione banke i brokeri na Volstritu trebalo da doprinesu najefikasnijoj raspodeli kapitala tako što bi ulagali u perspektivne proizvođače. Ali, da bi to funkcionisalo, potrebno je da rizikuju gubitak te investicije ako pogrešno izaberu. Ako ih od tog gubitka štiti država - kao što je uradio Buš 2008. a posle toga Obama - onda ne postoji nikakva motivacija da se ulaže razborito.

Оно где се моје мишљење разликује од Малићевог је у схватању политичких прилика у Америци. Малић је у великој мери у праву када са подсмехом говори о америчком званичном политичком процесу. Мислим, међутим, да је мало исфорсирао знак једнакости између „окупатора“ и покрета „чајанке“, феномена насталог на десном политичком спектруму који се повезао, или којег је кооптирала(видећемо у будућности који је опис тачнији) Републиканска партија у САД. Сам Малић каже да су захтеви „окупатора“ неразумни и у томе је у праву. С друге стране, „чајанка“ има заправо само један захтев: смањење јавног дуга и неконтролисане јавне потрошње. Он не само да није неразуман већ представља једино могућу економску стратегију у садашњој ситуацији у којој се нашла економија САД.

Према томе, да парафразирам Орвела, ако нада постоји, она је у популистичкој конзервативној десници, а не у пост-модерним левичарима који би да „окупирају Вол Стрит“. Једино се у њој могу видети клице очувања основних елемената социјалне и националне кохезије, елементарног здравог разума у економији па чак и у спољној политици и једино тамо постоји потенцијал који може да уништи садашњи систем.

Колико је та нада реална? Одређени разлози за оптимизам постоје. Рон Пол је пре десетак година причао причу „чајанке“ о потреби да се смањи дефицит и јавни дуг, а само пре три године, током председничке кампање 2008, су његови погледи на свет у најбољем случају сматрани егзотичним. Данас се, макар међу републиканцима, више не поставља питање да ли или не смањити јавну потрошњу већ како и у којој мери то урадити.

Опет, бројни су разлози за скепетицизам: реална снага и утицај "чајанке", свест о томе које су све мере неопходне, спремност да се иде до краја у њиховом спровођењу су и даље непознаница, као и колико је она заиста аутентичан народни покрет, а не параван иза којег стоје неки, да их онако по српски назовем, тајкуни. Најважнији од њих је питање може ли тзв. „чајанка“ да препозна праве непријатеље.

Овде бих се вратио на пример капиталисте савременог доба који је навео Небојша Малић, Гордона Гекоа из филма „Вол Стрит“. Однос према том филму илуструје зашто америчким републиканцима и конзервативцима у потпуности пристаје надимак „глупа партија“. Коментаторима конзервативцима и републиканцима је, наиме, било довољно да виде на списку глумаца левичарске иконе Чарлија и Мартина Шина као и да прочитају синопсис па да филм прогласе за „левичарску пропаганду“ и да узму „капитализам“ и „капиталисте“ у заштиту. Када би их неко, међутим, прозвао да су у џепу истих они би најчешће љутито и увређено одговорили са подацима(истинитим, да не буде забуне) да су банкари Вол стрита једни од највећих донатора Демократске партије, чудећи се при том зашто је то тако када им демократе, ето, дижу порезе док, они, републиканци, их смањују. Шизофреност такве позиције и таквог начина размишљања републиканцима и конзервативцима не допире до мозга ни у најмањој мери.

Да умеју од дрвећа да виде шуму схватили би да је контрадикторност позиције банкара који финансирају партију која им повећава порезе то само на први поглед. Пажљивији поглед на целокупну слику показао би да су већи порези мала цена која се привремено плаћа за етаблирање система у којем би они били главни, основни и незамењиви актер. Више од уништавања послова и предузећа, акције људи као што су Гордон Геко усмерени су, у дослуху са државном влашћу, на то да се убије и сама помисао да може бити другачије, да се људи у недостатку перспективе окрену разним „доброчинитељима“ и социјалним програмима као једином излазу, све док се не створи критична маса таквих и а са њом и култура апатије и зависности од моћних, култура зависности и апатије коју својим захтевима, свесно или не, „окупатори Вол стрита“ желе додатно да учврсте.

Стога, не само да америчка конзервативна десница не треба да брани Вол стрит већ, напротив, треба она да буде прва која ће на њега да јуриша! Она за то има далеко више разлога од „окупатора“, јер данашњи Вол стрит је антитеза свега онога што за шта популистичка конзервативна десница оличена у „чајанци“тврди да се залаже: мањи уплив владе у економију и свакодневни живот, одговорност у пословању, живот у оквиру реалних могућности, финансирање из реалних извора и слично. Све док то не схвати тешко да ће моћи да донесе бољитак друштву.

А нама прича нека је (по ко зна који пут) за наук да не треба да трчимо пред руду са исказивањем симпатија за некога ко нам се на први поглед свиди.

ДОДАТАК: Нисам напоменуо оно што је Малић написао о подршци коју сорошевске организације дају „окупаторима“ јер сам мислио да то није доказ да је покрет параван за Сороша. Како Нови Стандард открива, међутим, ствар је много гора од чињенице да им је Сорош пружио подршку и чини се да је читав покрет настао управо у његовој радионици. То значи да ниједан нормалан Србин не треба да има са тим било шта. А коментатори са национално-патриотске сцене треба о томе да обавесте јавност како сличне преваре не би код нас могле да се реализују.

То су, заправо, увек и радили

2011-10-06T14:54:00.003+02:00

Јуче сам написао како су евроатлантистички гласноговорници ушли у фазу покушаја уништавања свега што је остало да вреди у српском народу. Мислим да се нисам прецизно изразио, односно моја тврдња није сасвим тачна. Они су заправо то радили одувек, откако су постали фактор у друштву.

Да боље промислим подстакао ме је један веома проницљив цитат америчког конзервативног аутора Лоренса Остера који је пре десетак дана написао:

У извесном смислу сврха модерног либерализма је да друштво учини толико одвратним и пуним мржње да једноставно престане да нам буде стало до њега.

И раније сам хтео да на блогу мало прокоментаришем ову мисао али једноставно не бих стигао. У општем смислу ова реченица мени у великој мери диже морал. Не кријем да је било тренутака када сам помишљао да од свега дигнем руке али сам и онда схватао да евроатлантисти управо то и желе, а Остеров цитат је само на одговарајући начин то осећање уобличио. Стога им немојте ни ви пружити то задовољство.

Осим овог општег подсећања, као што већ рекох, реченица има и једно конкретно. Сетио сам се заправо да је у деценији владавине евроатлантиста урушен ауторитет скоро сваке институције. Пре десет година војска и црква су уживале поверење огромног дела народа, данас војска скоро да не постоји а црква делује дезоријентисано и млако. О њиховом блаћењу српске историје и културе да и не говоримо. Једино што је позитивно успело да се издигне у Србији протеклих година је оно што евроатлантисти нису дотакли, нешто зато што су га сматрали теретом(Срби на Косову и Метохији), нешто зато што су мислили да ће се без њих урушити само од себе, што су мислили да је безначајно или што су мислили да на њему неће моћи да се заради(спортске репрезентације, Новак Ђоковић, Милорад Чавић). Данас, када им се свет обрушава, почињу да схватају своју заблуду и покушавају, баш као што је Остер написао, да нам и то мало доброг на све начине огаде и да код нас створе апатичну равнодушност према свему.

Али, као што рекох, време њиховог утицаја је прошло, прозрели смо их. И сваким даном све више показујемо да нам је стало, упркос свему. Следећи корак је да се почне изградити нешто на рушевинама које су нам они оставили. Рецепт знамо, показали су нам Срби са Косова и Метохије и спортисти: што даље од евроатлантизма и његових експонената.

Сишли су у бункер

2011-10-05T12:50:00.000+02:00

То значи да је за њих стварност(читај: неизбежна пропаст жутог евроатлантистичког режима) постала превише болна да би се човек са њом суочио и повукли су се у свој свет фантазија. Први знак био је пребројавање наводних „руских људи“ у Србији у листу „Данас“ уз изношење фантастичних и здравом разуму увредљивих прича о Русима и Русији.

Брзо се међутим прешло на извршење њихове верзије vernichtungsbefehl-а(*). Јуче је у истој новини изашао један чак и по канализационим стандардима евроатлантистичке штампе љигав и огаван чланак у којем се покушава облатити Новак Ђоковић. У недостатку бољег морам употребити енглески термин „character assasination“( „атентат на карактер“) да би адекватно описао гадост коју је мржњом помућени ум успео да смисли и коју су моралне ништарије у уредништву пустиле на ступце(истини за вољу, да имају морала не би радили у „Данасу“). У оваквим случајевима се обично каже да је тешко издвојити део који се по одвратности истиче али морам рећи да је део у којем се каже како у Ђоковићевим сусретима са Надалом половина Србије навија за Шпанца дно дна. Уопште не сумњам да аутор и идеолошки истомишљеници му бодре Надала против Ђоковића(јадни Рафа, какви све паразити покушавају да се хране на његов рачун) јер њихова мржња према свему што је српско је управо то и они никако не могу да поднесу да припадник народа којег толико мрзе седи на самом врху у својој делатности и њоме суверено влада. Као и оној шкорпији из приче, њима је то у природи, не могу против ње. Гадно су се, међутим, преварили око својих бројки, дивизије којима командују из бункера не постоје, ослободиоци незадрживо напредују.

Није за „Данасом“ хтела да заостане ни дежурна мирођија у свакој антисрпској чорби у последњих 20 година. Реч је, погађате, о Вуку Драшковићу. У најновијем иступању више и не крије да има улогу портпарола Хашима Тачија и НАТО-а. Славодобитно најављујући нову „Олују“ за Србе, уз неизбежне клевете на њихов рачун настале у кухињи западних спин-доктора, он се још усуђује и да упозорава српски народ да случајно не искаже огорчење наспрам својих џелата. Сваки даљи коментар на рачун ове жалосне карикатуре од човека и моралне нуле је сувишан. Једино га треба показивати као доказ у прилог тези да и када се дотакне дно може да настави да се тоне.

Дакле, више и не крију да им је задатак да блате и покошају да униште све што је вредно међу Србима. Од њих, међутим, на сву срећу, ништа више не зависи. Нико нормалан више на њих не гледа као на легитимне чланове овог друштва и лудачка маргина, а вероватно и робија, им је неизбежна судбина. Само, треба пожурити са тим...

(*)vernichtungsbefehl је назив за наредбу коју је Хитлер издао у последњим недељама рата, а по којој је требало пред надолазећим савезницима уништавати целокупну инфраструктуру Немачке, путеве, пруге, луке, мостове, електричне централе, водоводе и слично. Подређени су, међутим, одбили да ово изврше.

Победа је већа него што се мисли

2011-10-03T13:49:00.002+02:00

Када је прошле године уз херметичко затварање центра града и пратеће нереде ипак одржана тзв. парада поноса трезвени људи су указали да су реакције јавности на њу биле изразито негативне, да су симпатије биле на страни оних које су режим и његови гласноговорници у медијима називали „хулиганима“ и да наредних најмање 10 година неће због тога бити нове параде. Као и обично, таквима ако је и дат простор у јавности то је било само зато да би их исмејали.

Већ при најави датума, а то је било пре догађаја на Косову и Метохији, било је јасно да ће отпор бити још јачи ове године. Насиље окупационих снага над Србима само је појачало анимозитет према једној манифестацији иза које су стале не само домаће антисрпске НВО већ и потпуно непримерено амбасаде земаља евроатлантистичких структура. Кап која је препунила чашу било је бахато саопштење немачке амбасаде издато дан након покушаја покоља Срба на прелазу Јариње у којем се безмало наређивало одржавање параде па шта кошта нек' кошта. Да ли је то било превише чак и за евроатлантске слуге или су схватили да је народ тиме до те мере изиритиран да је постало немогуће предивдети његову реакцију, тек донета је одлука да парада не може да се одржи.

Јасно је да је победник нормална и здрава Србија, али та је победа већа него што многи мисле. Не само зато што је откривено да се режим, као што рече Сиви Соко, више плаши сопственог народа него евроатлантиста, већ због тога што је у већини људи сазрела свест да су евроатлантисти непријатељ и да нам мисле зло. Сад само треба да почнемо да се понашамо у складу са тим.

Ко вређа чију памет?

2011-09-30T15:12:00.003+02:00

Кука нам вајни министар за еуРОПСКЕ интеграције како ЕУропљани "вређају његову памет" и онако стидљиво хоће да каже да баш толико ниско не може да се спусти и затим поново аутистично понавља како се не сме одустати од ЕУ.

Али ко заправо ту вређа кога?

Да не вређа Ђелић можда нашу памет сада када покушава да се представи као борац за српске интересе и то у тренутку када је ЕУ постала популарна код Срба отприлике колико и Дејвид Дјук публици једног просечног реп концерта?

Да не вређа он нашу памет тиме што и даље тандара једну те исту мантру о "безалтернативној ЕУ"?

Да он и његови сарадници из режима нису вређали нашу памет тврдњама како су нам САД и њени најважнији савезници партнери?

Да нам нису вређали памет онда када су упорно понављали како су "Косово и ЕУ два одвојена колосека"?

И на крају, да Тадић, Ђелић и остали уопште имали памет коју би неко могао да вређа не би нас довели у ситуацију у којој јесмо.

Храни куче да те уједе!

2011-09-27T15:34:00.003+02:00

Наслов инспирисан белешком Сивог Сокола и фотографијом на њему.

Наравно, кренуло је спиновање и оправдавање у стилу "пуцали смо у самоодбрани" али евроатлантисти више ни своје лажи не умају да организују како треба па веома брзо почну да противрече сами себи.

Од НАТО/ЕУ окупатора срамотнији су само Тадићев режим и медији. Али када се мало размисли, то је и логично, не само зато што су у служби непријатеља. Наиме, они више од евроатлантиста не желе да Срби на Косову и Метохији истрају и успеју у својим намерама, а најбитнији разлог за то је што би се у супротном читава њихова идеолошка конструкција колаборације која се састоји од флоскула како смо мали и немоћни и да борба нема смисла распала као кула од карата. Било какава, чак и најслабија рационализација издаје више не би била могућа не пред ким. Зато и чине све да саботирају наш народ доле.

Значи, јасно је: најопаснији непријатељ је у Београду и прво се он мора темељно поразити да бисмо кренули напред.

Док ово пишем Срби су поново изашли пред окупатора на Јарињу и показали им да их неће заплашити. Кад ћемо ми пред сараднике окупатора?

Заиста, има ли их? И колико?

2011-09-16T11:54:00.003+02:00

Ова ће забелешка бити вероватно најконтроверзнија до сада. Многи ће се наћи шокираним и увређеним, можда ће чак и престати да читају овај блог као резултат тога. Одговоре на питања постављена овде, међутим, тешко да ће наћи у тој и таквој индигнацији.

Јуче је амбасадор Русије у Србији Њ.Е. Александар Васиљевич Конузин, попут некада Диогена, само уз светлост ТВ рефлектора уместо свеће, упитао:"Има ли овде Срба?". У тој дворани их сигурно није било, тако да је у том смислу питање било чисто реторичко. Ако би се односило на простор садашње Србије одговор би захтевао једну сложенију анализу.

Омиљени аргумент у корист недићевске колаборације током Другог светског рата се састоји у синтагми како је требало "сачувати језгро и матицу српског народа од уништења". Седамдесет година после, питање које таквима треба поставити је: да ли сте задовољни како је испало оно што је наводно сачувано? Ако је једно од гесла једне од група које су подржавале колаборацију било да "није битан број него сој", зашто се он не примењује сада са њихове стране? Да ли је могуће да су задовољни са "сојем" од којег је један значајан део среман да буде индоктриниран у било коју утопистичку идеологију која наиђе и који је у циљу њеног спровођења спреман да по лешевима људи који би требало да су њихови сународници гази, да пљује по историји и историјској улози народа из којег је изашао, да искорењује и оцрњује националну културу, да безрезервно претпостави интересе међународних злочиначких творевина не само интересе већ и голи опстанак Срба? Да ли је вредело спашавати становништво чија безмало половина нема основну представу о националној солидарности, одговорности и уопште свешћу?

Наравно, ви ћете одмах да се ухватите за "комунизам" и његове последице, али како онда објашњавате да међу Србима са територије Републике Српске, Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије који су такође живели у том истом комунизму нема људи као што су Чеда, Дерета, Вук Драшковић и ини, а и ако их има налазе се на маргинама маргина, статистичка су грешка? Како објашњавате опроштајну поруку Арчибалда Рајса који је још 1928. видео клице ове болести?

Колико је заправо тзв. "српска мајка" Недић спасила Срба, не дакле становника Србије, већ Срба, и није ли запараво од толике бриге Србе наудио српском народу као целини? Није ли се тиме усадила у људе који живе на територији некадшње недићевске Србије једна врста лакомислености, узимања државе здраво за готово ма шта да се деси као и свест о некаквом посебном статусу у односу на остатак Српства? Срби у Босни, Херцеговини, Крајини, Кордуну, Банији, Лици, Косову и Метохији су прошли тешку и скупу школу али су научили. Можда је на дужи рок било боље да су Срби где год да су живели страдали подједнако, можда би данас био мањи наш број, али би можда био бољи сој.

Рече једном Бенџамин Френклин да је искуство скуп учитељ али да будале ни код једног другог не желе да уче. Последњих месеци имам утисак да се људи у Србији полако трезне од евролудила и почињу да увиђају злочиначку природу евроатлантских творевина. Осим што је то доказ да ипак нисмо будале радује и то да ипак нећемо морати кроз школу кроз коју су прошли наши људи из Републике Српске, Републике Српске Крајине и Косова и Метохије. Јер то ће бити једини логичан исход ако се настави на "европском путу".

Порука

2011-09-15T19:29:00.002+02:00

Браћо, не знам шта да вам кажем осим да издржите. Од режима у Србији нема вам помоћи. А од народа...То ћемо да видимо.

Новинарство у Србији - слика која говори све

2011-09-12T14:54:00.001+02:00

У чему је сврха онда?

2011-09-08T13:56:00.004+02:00

Шупљи челник исто тако шупље странке која себе представља као неку вајну опозицију дао је још један интервју у којем поново скоро ни на једно питање није конкретно одговорио. Није, међутим, успео а да не пусти по којег духа из боце, па смо тако добили и овај бисер:

А, шта је требало? Да се једини посвађам са ЕУ, а да њима остане мирно поље. Па, да ЕУ дан пред изборе каже да Тома не сме да победи, јер би поново пала берза.

Тако дакле, битно је да ти заседнеш у фотељу, а државни интерес ко шљиви! Али поред овога, ова изјава нам говори нешто још битније. Наиме, ако овде постоје странке и кандидати који "не смеју" победити због тога што то каже неко из иностранства поставља се питање шта ће нам онда избори? Или још боље, шта ће нам уопште држава? Да служи политичкој олигархији као полигон за богаћење?

Ова питања су пре свега упућена онима који себе сматрају патриотама и који рационализују ову и овакве изјаве причом како он, ето, то мора да ради јер "велики део народа је залуђен Европом". Ако је то и било тачно пре три године, данас уопште није, а ако не верују нека виде најновије изјаве Ивице Дачића у којима он покушава да се дистанцира од Брисела, то је бољи показатељ од било какве анкете. О томе да је сама "Европа" у проблемима толико озбиљним да је и њен сам опстанак доведен у питање да и не говоримо.

Дакле, чему све ово?

Стварање нове културне матрице у Србији - могуће грешке и како их избећи

2011-09-02T14:07:00.004+02:00

...узмемирујуће је видети британску штампу како је сишла заједно са Гебелсом у канализацију, бесно обележавајући сваког немачког команданта који одлучи да се бори у по себе тешкој ситуацији(чак и када то његовој страни доноси евидентну корист) као пијанца и безумног фанатика. ... У локалним новинама сам нашао чланак који се најозбиљније залаже за систематско истребљење читавог немачког народа као једино могуће решење након победе у рату: јер, дозволићете, они су змије и не знају разлику између добра и зла! (Шта тек рећи за писца тог чланка?) Немци имају исто онолико права да Пољаке и Јевреје проглашавају подљудима и штеточинама које треба истребити колико и ми имамо право да на такав начин оцењујемо Немце: другим речима, апсолутно никакво право, ма шта да су урадили.

- Џ.Р.Р. Толкин у писму свом сину Кристоферу, 1944.

Стварање нове културне матрице у Србији није могуће без огромних напора и на том путу ће се вући и понеки погрешни потези, то је сасвим сигурно. У овој забелешци желим да, као што сам јуче обећао, на основу искуства из других сукоба и пропаганде вршене током њих као и основном логиком и здравим разумом, укажем на могуће грешке и како их избећи.

1) Јасно раздвојити владајући естаблишмент ЕУ/НАТО, његову идеологију и политику од народа и држава којима владају, њихове културе, историје и традиције. Иако ово звучи као отрцана политички коректна фраза под њом се једино и може направити ефикасна пропаганда коју непријатељ после не може да искористи за своје циљеве. Објаснићу то на примеру из Другог светског рата.

Пропаганда коју су САД водиле против Јапана је пример лоше осмишљене пропаганде која на крају постане оруђе у рукама непријатеља. Њен превасходни циљ био је да изазове мржњу према Јапану и Јапанцима представљајући их као змије, мајмуне и друге животиње које традиционално повезујемо са подлошћу и бруталношћу. Она је имала ефекта на Американце, до те мере да је у једној анкети чак 13% њих подржало истребљење Јапанацанакон рата (колико је Американаца имало слично мишљење али није имало образа да га јавно искаже можемо само да нагађамо). Пример се може видети на овој слици:

Када је, међутим, ова и сличне слике пала у руке Јапанцима који су је показали свом становништву она је у Јапану изазвала општи бес и учврстила решеност да се бори до смрти и дала кредибилитет тврдњана јапанске владе да Американци желе да униште јапански народ. Тако су Американци доживели да се сопствена пропаганда окрене против њих.

Са друге стране следећи видео-клипови су пример добро осмишљене и софистициране пропаганде:

У првом се исмева Хитлер, нацистичка идеологија и систем уз приказ Паје Патка као обичног Немца који је угњетен под тим системом. Подсмех је врло моћно оружје и ретко када пређе границу пристојности коју после непријатељ може да искористи против тебе. У другом се на озбиљан начин разоткрива природа нацистичке идеологије. Кључна реченица у њему је питање:"Како се постаје нациста?" чиме се гледаоцу јасно сугерише да се нациста не рађа већ постаје и да Немац и Немачка нису инхерентно зли. Ни један ни други цртани филм Гебелс није могао да искористи као контрапропаганду(за разлику од горепоменутог чланка из Толкиновог писма).

Представљање држава и народа НАТО/ЕУ земаља као природно злих и малеволентних према Србима не само да није истинито(у њима има много више људи који нас симпатишу него што се мисли и зна) већ би врло вероватно изазвало и контраефекат. Ово поготово што је владајућа идеологија и естаблишмент ЕУ/НАТО нанела и те како штете тим земљама, само што се оне не виде "голим оком"(мислите да људи у Француској или Америци на геј-параде гледају ишта благонаклоније него ми?).

2) Ни у ком случају се не одрицати европске цивилизације(у ово рачунам и њен северноамерички огранак) којој по свему припадамо и њених позитивних тековина у култури, традицији па и политици. Познати италијански диригент и антифашиста Артуро Тосканини је у време врхунца нацизма редовно дириговао Рихарда Вагнера(мада је није хтео ни да чује да иде у нацификовани Бајројт) управо зато јер није пристајао на неприродну апропријацију његове музике од стране нациста. Знао је да би бојкотом Вагнера заправо Хитлеру дао за право(о Вагнеру, мом омиљеном композитору, и једном занимљивом случају који се десио ових дана са њим, у некој од наредних белешки). Не смемо ни ми дозволити да ЕУ/НАТО естаблишмент апроприше европску и америчку уметност и књижевност и лажно се представља као њен природни исход.

3) Никако не посматрати историјску улогу ЕУ/НАТО земаља у прошлости кроз призму нашег данашњег сукоба са њима. Ово се поготово односи на Други светски рат. Тиме не само понижавамо нашу историјску улогу већ и посредно дајемо за право НАТО пропаганди из 1999 која је своју агресију хтела да оправда из призме тог рата и нашим непријатељима из окружења. О релативизацији нацизма и његових злочина да и не говоримо. Овде индиректно спада и неисторично гледање на споразум Немачке и СССР из августа 1939 године којим се изједначава улога тих двеју земаља у отпочињању Другог светског рата чији је циљ делегитимизација Русије и чији су главни поборници, гле чуда, владајући кругови ЕУ и НАТО. У оквиру овога треба се манути коначно сировог антикомунизма и посматрати једну од антифашистичких страна у рату на нашим просторима изоловано из контекста целокупне ситуације у свету, сваки наговештај повампирења љотићевштине у оквиру садашњег националног покрета спречити глоговим колцем и одустати од идиотске идеје рехабилитације Милана Недића(која само може пост-фестум да оправда велеиздају садашњег режима). Цивилизован и моралан човек без размишљања бира Стаљина ако је алтернатива Хитлер.

Ово је, наравно, двосмерна улица. Не може се Минхенски споразум и контакти неких западних пословних кругова са Хитлером користити као средство са циљем изједначавања улоге нациста и запада у отпочињању рата. Факат је да су оба огранка Савезника у превечерје рата починили грешке које су касније морали скупоцено да исправљају али то не мења њихову позитивну улогу у одбрани најосновнијих тековина људске цивилизације током тог рата.

4) Не чинити грешку из горенаведеног Толкиновог писма и не сићи у канализацију заједно са ЕУ/НАТО штампом. Никако не примењивати транснационално-прогресивистичку матрицу када говоримо о култури и историји земаља и народа ЕУ и НАТО, матрицу коју је штампа тих земаља обилато примењивала у случају Србије и Срба са циљем њиховог делегитимисања као таквих. Да парафразирам сентимент из Толкиновог одломка, имамо исто онолико право да историје Британије, Немачке и САД сматрамо злочиначким колико и они имају право да тако сматрају нашу, значи никакво.

Ово је за сада, ако се нечега сетим још, написаћу у наредним белешкама. Наравно, врло је вероватно да ће прављење нове културне матрице имати и својих карактеристичних грешака али нема разлога не избећи оне које можемо.

Нова културна матрица за нове изазове

2011-09-01T13:51:00.003+02:00

У прошлој забелешци сам као најважнији задатак националних снага након што преузму власт навео "промену кутурне матрице" у друштву и држави. Ево шта под тим подразумевам...

Први део би се односио на однос према блиском прошлости. Ниједног тренутка нити у најмањој могућој мери се не сме пристати на западну матрицу о сукобима на простору бивше Југославије. Ни у најмањој мери се не сме порицати праведност и оправданост борбе српског народа на простору бивше Југославије за своја најосновнија права.Треба стално подсећати народ на повампирење усташтва у Хрватској, исламску декларацију Алије Изетбеговића, муџахедине, софистициране планове за обесправљивање и коначно, асимилацију Срба у Хрвате и "Босанце", а поготово се не смеју заборавити злочини над Србима као наставак онога што се десило у периоду Другог светског рата. С тим у вези, агресија НАТО из 1999 треба да буде названа тако и не сме се агресору дати ни промил промила оправданости. Наша борба је била праведна, њихова није, крај приче! А њихове амбасаде нека се буне колико хоће, те њихове примедбе треба на једно уво да уђу, а на друго да изађу. Тренутна ситуација на Косову и Метохији је последица њиховог агресивног рата против нас и ничега другог, нема ту ни трунке кривице тадашње власти и тачка!

Други део треба да се односи на актуелне догађаје и садашњи политички тренутак. Чак и анегдотски докази говоре да се народ поприлично отрезнио од евро-лудила које га је захватило претходних година, а коначно су то стидљиво почели да признају и истраживачи јавног мњења. То само по себи, међутим, није довољно. Неопходно је у становништву створити јасну и целовиту национално-патриотску идеолошку основу која би служила као одбрамбени механизам од било ког покушаја евроатлантисзма да поново у неким другим околностима зароби људске душе. Заправо, та основа постоји, она је садржана у култури и традицији нашег народа, треба је само пробудити и показати да је она јача од било каквих помодарских тенденција. Поред овога, треба стално подсећати на малеволентност евроатлатских творевина према српском народу као и указивати на њихову генералну малеволентност и неморалност њихових циљева и њиховог деловања.

Остаје питање како ово остварити. Методе које је примењивала власт из 90-тих су ем сирове и контрапродуктивне(без обзира што су у суштини указивале на истину), ем превазиђене. У ово време потребно је пропагандно бранити нацију на софистициранији начин. Ево неколико предлога:

1) Не нападати непријатељске државе и творевине преко информативних емисија јавног сервиса. Уместо тога користити образовни и забавни програм. Снимати историјске и културне емисије о српском народу и његовим напорима да се ослободи и створи своју независну државу. Снимати игране серије и филмове о томе(нека врста римејка "Отписаних" би добро дошла, на пример), да подсете људе колико су непријатељи били окрутни према нама, каква су нам зла нанели и да случајно не прође историјски ревизионизам коју неки од њих у свом садашњем повратку на Балкан хоће да наметну. Филмове и серије не треба везивати само за прошлост, ближу и даљу, већ и сасдашњост. Не треба обрађивати зла која су нам нанели у прошлости и њихове злочиначке планове од пре 70 година већ и ове од сада. Не треба главни негативац да буде само турски паша или немачки СС-овац(о усташама и балистима да и не говоримо) већ и савремени службеник владе САД и ЕУ(да, треба направити јасну разлику између естаблишмента на власти и држава као таквих, поготово народа, о томе опширније у сутрашњој белешци)

2) Национално-патриотске партије не би требало да као део свог програма отворено истичу борбу против евроатлантских структура јер тиме борбу за очување српске државе и народа своде само на неку врсту рефлексивног понашања већ треба афирмативно да се поставе као чувари самобитности Срба, њихове традиције и културе и да истакну како је супротстављање евроатлантизму последица његове намере да пороби и потчини српски народ. Исто тако, оне, као ни државне институције Србије, не треба отворено да подржавају и пропагирају противнике естаблишмента у земљама евроатлантиде већ то треба да чине преко неформалних удружења и група које би опет биле рекламиране у широкој јавности преко полузваночних канала. На тај начин бисмо онемогућили владајућим круговима ЕУ и НАТО да дискредитују опозицију као "шпијуне","издајнике", "фашисте" и слично.

3) Дерегулација медијске сфере. Укинути разна правила о "фер представљању" помоћу којих су евроатлантски експоненти ограничили дебату. Неке обавезе задржати за јавне сервисе, а приватним медијима оставити на вољу. Ако хоће да на пасја кола псују ЕУ и НАТО треба им то не само дозволити већ и подстицати. Забранити пропагирање идеологија са доказано злочиначким циљевима према српском народу(и човечанству уопште) као што су нацизам, усташтво, исламски фундаментализам, балисте...Евроатлантисте оставити да се крчкају у "сивој зони" тиме што би било формално било дозвољено пропагирање приступању ЕУ и НАТО уз константан притисак неформалних груопа да се и они доведу у исти раван према српском народу злочиначким идеологијама.

4) Лабављење закона о оружју у смислу већих могућности поседовања и ношења ватреног оружја као краткорочну меру јачања одбрамбене моћи у условима тоталног урушавања војске као институције и "избушености" безбедносних служби и као дугорочну меру која би олакшала самоорганизовање и самостално деловање у случају да државне структуре не могу или не желе обављају свој посао у смислу одбране становништва и територија.

5) Истовремено са ставком 4) потребно је сузбити културу зависности од државе у сфим сферама живота и подстажи личну иницијативу и одговорност. Такође треба сузбијати менталитет "и јаре и паре" као и несрећну тенденцију да се увек чека да неко други покрене ствари и усадити људима у главу да сваки подухват који им је у интересу треба прво они сами да покрену или бар да јасно изразе жељу да хоће да га покрену и да тек под тим условима могу да се надају да ће наћи неког ко ће им у томе помоћи.

6) Интернет, на којем бисмо објашњавали и аргументовали нашу позицију. И то не само званични сајтови већ и блогови и портали, а све у складу са тачком 5). Ми смо пионири у томе, сетимо се 1999.

Ово су само неке основне мере које треба предузети и не обухватају све детаље којих несумњиво има много. А сутра ћу написати о могућим грешкама које треба избегавати приликом непосредног извођења радова...

Крај расправе о ЕУ

2011-08-26T11:44:00.003+02:00

Наслов је парафраза забелешке о НАТО на Сивом Соколу. Само неколико дана касније стављена је тачка на и на ЕУ као циљ коме тежимо.

Ангела Меркел није више оставила никакав простор за обмањивање Србије. Оно што је свима са имало мозга било јасно и што медији слепи код очију нису хтели да објављују данас признају они припадници режима који нису кадри да даље обмањују сами себе јер грађане Србије, изузев доказаних клиничких случајева, више није могуће обмањивати. Чак и пропаганда има границе докле може да делује.

Новински наслови дан после посете немачке канцеларке су били у стилу да је "Србија у проблему". Није Србија у проблему, она зна шта треба да ради. У проблему је режим цара Бориса Бедног који сада мора да иде или против сопственог народа или против сопствених финансијера и налогодаваца. У било којој варијанти лоше им се пише. У првој ризикују да насилно буду збачени са власти уз све ризике који иду уз то. У другој би поред тога што би изгубили подршку споља би тешко могли да је нађу унутра јер је широкој јавности сада јасно да не могу Србију да бране они који су је довели у овакву позицију, а о томе да ће мало ко веровати у искреност те одбране да и не говоримо. С тим у вези неће помоћи ни традиционална жута варијанта "пузајуће издаје" јер непријатељ више није вољан да квислинзима даје време, а и народ је коначно почео да престаје да слуша шта Тадић прича и почиње да гледа шта ради.

Кључно питање више није, међутим, шта ће урадити сада већ пропали режим већ шта ћемо ми урадити. Када кажем "ми" мислим на нас који смо још давних дана прозрели природу ЕУ као и на оне који нису имали предрасуде према Бриселу али су у међувремену увидели о чему се ради. Једном речју, сви ми који смо се између "Европе" и Косова и Метохије определили за Косово и Метохију. Са режимом и његовим структурама треба одмах раскристити, немогуће је даље вођење било какве смислене политике у сарадњи са њима не само због опште пропасти до које су довели државу и народ већ и зато што су пуни непријатељских агената који једва чекају да забију нож у леђа Србији. Исто тако, не треба у горенаведену групу укључити оне који нису на власти а који тврде да је "избор између Косова и ЕУ као избор између сопствене деце". Свако онај коме одбрана Кососва и Метохије, а тиме и Србије, није почетак и крај свега на свету је евроунијата или потајно или у најави. Крај приче!

Преузимање власти је само први корак. Иако сам однедавно присталица идеје да само револуција може донети неопходне промене, мислим да то није реална опција у овом тренутку из више разлога. Реалније је преузимање државе након избора, чак и ако се не добије потребна већина, и то пре свега инфилтрацијом у елементе државног апарата уз константно вршење притиска са улице. На тај начин би се колебљивци, односно они који "морају да бирају између сопствене деце" истерали на чистац. То треба урадити брзо, да се деморалисаним и посрнулим евроунијатима не би дала прилика да се поврате уз помоћ својих спонзора. Након преузимања свих полуга у држави, поред промене политике, неопходна је промена опште кутурне матрице у држави. О томе ћу детаљније у некој од забелешки следеће недеље. То би дало простора за маргинализовање евроунијатских организација уз могућност проскрибовања најекстремнијих међу њима као и кривично гоњење њихових челника без страха од нарушавања стабилности. Уз све ово неизбежно иду мере одбране од напада споља.

Не треба имати никакву илузију да ће све ово бити једноставно али ово је све conditio sine qua non опстанка српства. Немојте имати никакве илузије о томе. Тадоћев пут је пут без повратка, крајње је време да се са њега склонимо.

Расим Љајић открио топлу воду

2011-08-12T12:42:00.002+02:00

Рекао нам је оно што у Србији одавно зна свако са имало мозга. Да не грешим душу, он је увек био један од симпатичнијих(или боље, најмање несимпатичан) представника режима, па је вероватно зато и истурен да буде први петао који ће кукурикнути. Или можда не може више да лаже себе, с обзиром да му је као једном од ретких из власти који није затворен у својој кули од слоноваче јасно да у причу о неповезаности Косова и Метохије и чланства у ЕУ верују још само доказани клинички случајеви.

Било како било, питање је шта радити? Први корак је, наравно, протеривање Бориса Тадића са власти и демонтажа целокупног система створеног под њим. Истовремено са тим ће се вероватно морати правити план спречавања да се поводом Косова и Метохије Србија доведе пред свршен чин тиме што би Шиптари и НАТО искористили интеррегнум и направили репризу јулског покушаја освајања севера. Тек после се може говорити о формирању неке смислене политике.

Погубну идеју Томислава Николића о референдуму треба у старту одбацити. Уместо тога, треба коначно разбити блокаду савремених ТВ Бастиља и предочити широкој јавности праве размере кризе у коју неумитно упада цела ЕУ и објаснити како је до ње дошло. Поред овога, треба коначно престати са сакривањем изјава представника ЕУ на Косову и Метохији који недвосмислено држе шиптарску страну. Када се то учини, никакав референдум неће бити неопходан, консензус око промене курса доћи ће сам по себи. А ако неко буде застрашивао новим ратом, то више неће пасти на плодно тле јер ће истина да НАТО више нема ни воље ни средстава за било какав нови сукоб такође сама изаћи на видело.

Једино нерешено питање које остаје је: имамо ли људе способне да тако нешто изведу? У садашњој политичкој класи тешко, али време је да се нови људи активирају.

Косово и Метохија - преглед

2011-08-09T12:34:00.000+02:00

Никакво изненађење да је режим у Београду издао Србе на Косову и Метохији одуставши од главних захтева и приставши на ситуацију у којој су Срби на Косову и Метохији остављени на милост и немилост међународним снагама. А како су се оне показале, видели смо.

Циљ режима је јасан: вратити ситуацију на Косову и Метохији на колосек „пузајућег признања“ преко тзв. „дијалога са Приштином“. Лично мислим да су се прерачунали овога пута и да је народ почео да се буди и да увиђа превару коју покушава да изведе режим Бориса Тадића. Сад, треба наћи некога ко ће искористити незадовољство.

Данас ће изабрани представници Срба на Косову и Метохији одлучити како даље. Мислим да је тешко бити паметан и саветовати им шта да раде. Њихове су главе у питању. Вероломност КФОР-а је добро позната, а опет ако одлуче да се одупру упркос свему остају у буквалном смислу те речи сами јер режим у Београду не само да им неће помоћи већ је најавио да ће помоћи њиховим убицама и тлачитељима. Шта год да одлуче неће бити добро али у таквој ситуацији смо сви ми захваљујући Тадићу и његовим сатрапима.

На крају бих мало прокоментарисао један текст Ане Радмиловић око којег се подигло мало прашине. Колега Сиви Соко је рекао да изгледа као да у њему провејава „дефетизам и безнађе“ и покушао да одбрани ауторку неким њеним другим текстовима. Жао ми је, али оно што је Ана Радмиловић написала је неодбрањиво са било ког становишта. Оно је далеко горе од обичног ширења дефетизма, оно је директно дување у исту тикву у коју дува Тачијева и НАТО пропаганда када причају о „криминалцима који контролишу север“. Ауторку ни 200 текстова одушевљења косовском Србима неће у мојим и у очима многих других опрати.

Док ово пишем стигла је вест да је одлука о барикадама на Косову и Метохији одложена. Одборници из Зубиног Потока траже изјашњавање Скупштине Србије. Ко ће посланике скупљати по разним летовалиштима? Ово је само напола шала, али нека неко из тзв. опозиције бар овај пут оправда своје постојање и искористи прилику да захтева од преговарача да изнесу црно на бело шта су они то договорили са КФОР-ом јер је јавност бомбардована полуинформацијама и контрадикцијама.

Косово и Метохија - преглед

2011-08-02T13:44:00.003+02:00

Да почнем нечим што вероватно нисте очекивали: похвалом за неког из наше власти. Добро је да су Стефановић и Богдановић илегално ушли на Косово и Метохију. То је ипак једна порука упозорења за КФОР и Шиптаре, постоје и алтернативни путеви преко којих може много тога да се пренесе. А они нека размишљају где су...

Стефановић се данас обратио људима на барикадама. Да није било флоскула о "викенд ратницима" и сличним пропагандним бесмислицама Тадићевог режима говор би још могао да добије и прелазну оцену.

Да наивни не помисле случајно како је власт у Београду одједном престала да буде антисрпска брзо се побринуо Драгољуб Мићуновић који каже да су "Срби на Косову својим акцијама ослабили преговарачку позицију Београда". Рекао је истину, позиција Београда је била да тихо преда Косово и Метохију, али Срби што тамо живе то нису дозволили.

Најаве мобилизације од стране Тачија ме не плаше претерано јер Србе не брину шиптари већ КФОР, који је затражио појачање. Можемо само да нагађамо зашто...

Тренутно влада пат-позиција, како ће се из ње изаћи нико не зна. Знам само да се са српске стране никако не сме све оставити у рукама режима. Стални притисак мора да постоји да не спроведу своје идеје у дело, како са самог Косова тако и одавде. Наш народ доле је способан да тај притисак изврши, а ми?

Косово и Метохија - сажетак

2011-08-01T14:36:00.004+02:00

Нисам ништа писао о догађајима на Косову и Метохији јер сам хтео да се неке ствари бар мало искристалишу и да евентуално видим у ком правцу иде читава ситуација. Што се овог другог тиче нисам склон да тренутно дајем прогнозе, али неке ствари су сада јасне.

Прво, Жељко Цвијановић је у праву: Тадић је Србима објавио рат! С тим што бих додао да он тај рат води прикривено откако је по налогу западних сила расформирао војску као министар одбране, полускривено откако је председник, а отворено од пре неколико дана. Три дана је ћутао док су Шиптари покушавали да потчине север Косова и Метохије, мислећи да ће све да се оконча по принципу "пој'о вук магарца", али му је зато требало пет минута да за паљење Јариња оптужи "криминалне елементе" и тако директно дуне у тикву Хашима Тачија. Верујем да је он више од Тачија био несрећан што су се Срби доле самоорганизовали и покварили шиптарске/НАТО планове јер је морао због тога поново да изиграва Србина. Но, ни глума му више не иде од руке, па је својим иступом поново охрабрио непријатеље Србије и пљунуо на своју земљу. Он није више легитимни председник, његова партија и њени сателити нису легитимне српске партије већ криминалне испоставе евроатлантске завере са циљем поробљавања и/или уништења Срба и као такве их треба третирати.

Друго, ниједна институција под његовом влашћу више није легитимна. Неке су већ почеле да се понашају у складу са Тадићевом објавом рата. Након пада Тадићевог режима биће потребно почети из почетка. Сви полицајци који су учествовали у спречавању протеста ових дана треба да добију отказ, њихове јединице расформиране. То се посебно односи на жандармерију као преторијанску гарду режима, као и на велики део БИА.

Треће, седница Скупштине је показала да од тзв. опозиције нема вајде. Где су они да организују макар нешто за Србе са Косова са циљем разбијања режимског мрака? О евентуалном одласку на барикаде да и не говоримо! Изгледа да је лакше седети у клупама, примати дневнице и бројати дане до летовања. Срећом, има и оних који знају шта им је дужност у оваквој ситуацији. Имајте то у виду када дође време да се заокруже листићи(мада мислим да време промена преко избора полако истиче и да ће бити потребно нешто друго).

Ситуација је и даље флуидна, али неке ствари су данас много јасније него пре десет дана и неки планови више неће имати прођу. Нека то буде само први корак ка општем освешћивању од наметнутих нам заблуда. А браћи са Косова и Метохије могу само да поручим да издрже.

Кратак одговор је најбољи

2011-07-26T11:12:00.003+02:00

Од тренутка када је објављена наводна идеолошка позадина злочина који је починио норвешки психопата Андерс Бревик знало се којим ће правцем да крене извештавање о том догађају. Главни медији су једва дочекали да се неки терориста и масовни убица коначно уклопи у њихову замишљену матрицу па да крену у свој пропагандни крвави пир против свакога ко ситуацију у свету описује на другачији начин него што то они раде.

Није, наравно, никакво изненађење да су евроатлантски политкомесари у Србији пожурили да поново оцрњују српски народ. Бревикова афирмативна писања о Србима у свом манифесту су им дошла као кец на десет.

Како реаговати на такве акте демонизације и клеветања. Свакако не извињавањем за своје ставове и некаквим, макар посредним, признањем да су они могли да доведу Бревика до стања у којем би био способан да почини онакав злочин. Нема потребе ни давати изјаве о томе како се злочин осуђује нити да истичете како не подржавате нити позивате на насиље. Довољна је само једна реченица:"Сада знам како су се осећали Битлси када су чули да је Чарлс Менсон навео њихову музику као инспирацију за своја недела".

То ће их ућуткати, макар привремено, док не смисле нови софизам да вас нападну и опљују. Бомбастичност првобитних оптужби ће, међутим, бити изгубљена онога тренутка када изговорите горенаведену примедбу, а то је најважније. Све остало што накнадно смисле неће имати ни приближно жељени ефекат.

Одмор

2011-07-08T17:41:00.001+02:00

Идемо на море после 4 године, први пут као трочлана породица. Остајемо 2 недеље т оком којих неће бити блоговања. Поздрављам вас!

Неко ме је предухитрио

2011-07-01T12:37:00.004+02:00

Таман сам хтео, након што се прашина мало слегла, да се мало осврнем на тзв. случај Челзи Хендлер кад видим да ме је неко предухитрио са чланком који скоро у потпуности одражава моје ставове.

Стварно, чему толики одијум према Хендлеровој? Зато што је изнела нешто што мисле владајући кругови ове земље? Зато што је испричала причу о недавним ратовима на подручју бивше Југославије на коју сте сами пристали када сте јуришали 2000 године на скупштину и гласали за људе потпомогнуте новцем оних коју су били аутори тих лажи? У ком сте ви шизофреном свету помислили да ће они одједном да признају "извините, претерали смо" или да ће неко да каже "сад кад нема Милошевића све је у реду"?

Шта сте ви урадили да се супротставите лажима онда када су се први пут појавиле? Јесте ли рекли да то за шта су нас оптужили није истина? Јесте ли понудили српску верзију догађаја? Или сте кукавички гледали у под из страха да вас обележе као "Милошевићевца" уколико противречите? А можда сте чак и експлицитно потврђивали оптужбе непријатеља?

Стога, ако сте ћутке прелазили преко далеко горих увреда на рачун српског народа изречених током 90-тих не иживљавајте се сада над несрећном Челзи Хендлер. Није она крива што нисте вољни и способни да се браните нити је дужна да буде ваш адвокат. Пожањите оно што сте својом активношћу, односно недостатком исте, посејали и ћутите.

Видовдан

2011-06-28T13:51:00.003+02:00

Данас је Видовдан. За тај дан су везани бројни судбоносни догађаји по Србе, од којих је, наравно, најбитнији онај по којем је тај дан и ушао у памћење народа, бој на Косову. Сајт НСПМ је навео неке, неке су додали читаоци у коментарима.

Нису само догађаји ти који обележавају Видовдан. Из њега, односно, онога што он симболизује, рођена је читава етика, култура и уопште есенција онога што јесмо. Тешко је наћи сличан пример да је један датум тако снажно и често не само обележавао историју већ и изазивао такве емоције и утицао на биће једног народа. Мислим да једино Тиша Бе'Ав код Јевреја може да се пореди.

Где је Видовдан данас код нас? Ово питање не постављам евроатлантистима и сличнима јер њихов одговор знам и није ми потребан. Желим да на ово питање одговоре они који се опиру ЕУ/НАТО комесарима и њиховим страним господарима, да одговоре пре свега себи и да буду искрени, опет пре свега према себи. Нека им у томе помогне видео снимак који сам већ поставио:

И поновићу оно што сам написао и онда када сам први пут поставио снимак: у којем се од личности са снимка препознајете када износите своје ставове о догађајима из времена садашњег и прошлог?

70 година

2011-06-22T13:51:00.003+02:00

Толико је прошло од једног од преломних догађаја у историји човечанства, напада нацистичке Немачке на СССР. Како се на крају испоставило, била је то кобна грешка Хитлера која му је дошла главе и чије су последице унапред предвидели чак и неке трезвеније личности у нацистичкој врхушци(Геринг, на пример).

Не бих овде да препричавам оно што сви знамо већ бих овде хтео да се осврнем на неке од митова који и даље живе у делу јавности и да их уједно побијем.

Мит бр. 1: Стаљин је беспоговорно веровао у пакт са Хитлером и био је потпуно затечен нападом на СССР.
Чињенице: Стаљин је, по речима његовог биографа Едварда Радзинског, у фебруару 1941 студентима завршне године војне академије рекао да ће "рата бити и да ће непријатељ бити Немачка". Постоје и бројни други докази да СССР није имао никакве илузије о томе шта су праве Хитлерове намере. Откуд онда неспремност Црвене армије у првима данима рата? Зато што Стаљин није очекивао рат, у том тренутку , док Хитлер још увек није решио конфликт са Британијом. Стаљин је по речима Радзинског "потценио ирационалну компоненту код Хитлера".

Мит бр. 2: Немачку армију је у напредовању ка Москви зауставила зима, Црвена армија није успевала да пружи адекватан отпор.
Чињеница: Од јуна до новембра, када обично почиње зима у Русији, је временски период од 5 месеци. Што је Немцима требало толико да дођу до Москве ако нису били суочени са отпором. Реалност је да је Црвена армија ефикасним локалним противударима и еластичном одбраном у доброј мери успорила немачко напоредовање. А што се тиче мотивисаности црвеноармејаца за борбу о њој најбоље говори забелешка генерала Халдера који је 29. јуна написао у свом дневнику како "извештаји са фронта говоре да се Руси боре до последњег човека".

Мит бр. 3: Совјети су победили захваљујући материјалној помоћи са запада.
Чињеница: Помоћ у техници са запада је чинило између 20 и 25 посто совјетске ратне технике и то већином камиони и џипови. Тенкови, топови и авиони су били искључиво совјетске производње.

Мит бр. 4: Хитлер је главни кривац за пораз немачке пошто је својим мешањем у војне ствари у које се није разумевао.
Чињеница: Приче о Хитлеровом мешању и наводном војном дилетантизму су плод мемоара немачких генерала после рата који су користили чињеницу да је он био универзално омрзнута фигура и да пошто је био мртав није могао да понуди своју верзију догађаја. Недавно објављени транскрипти саветовања немачке врховне команде од 1942 до 1945 приказују знатно сложенију слику по том питању. Многи од послератних критичара Хитлера су се слагали са многим његовим војним идејама и то прећутали, а неки су, као Манштајн, чак и масно лагали о својој улози.

Мит бр. 5: Становништво је у почетку дочекало Немце као ослободиоце да би се након окрутности коју су приказали према цивилима у складу са Хитлеровим плановима о истребљењу Словена окренули против Немаца.
Чињенице: Ово је пројекција једног дела западне Украјине која се преноси на цео окупирани део СССР. Немачка је од краја 1941 држала у позадини на десетине дивизија задужених за борбу против партизана.

Ко је извор ових митова и ко има највећи интерес да се они етаблирају као истина можете да закључите самим њиховим читањем.

Знали сте да није добра(*)

2011-06-21T13:35:00.007+02:00

Сви су Бог зна како згрожени оним што је приредила Ејми Вајнхаус у суботу вече на Калемегдану. Моја реакција на то згражавање је:"А шта сте ви очекивали?"

Право питање би, у ствари, требало да буде:"Да ли сте знали уопште у шта се упуштате?" Чак и летимичан поглед на Ејмину биографију открио би да је карта за њен концерт мачка у џаку јер далеко од тога да је Београд прва жртва њених склоности ка конзумирању разних опијата. Једноставно, никада се не зна која ће Ејми Вајнхаус да изађе на бину, да ли талентована певачица продорног гласа или неизлечива зависница за коју је безмало чудо да је уопште жива.

"Концерт" је ипак донео нешто добро. Показао је сву испразност наше тзв. елите а, на жалост, и дела становништва коју каркатерише заслепљеност и оптерећеност извиканим именима и елементарно незнање о њима, односно, што је још горе, умишљеност да се о њима заправо све зна. Могао бих да се кладим да је од 20.000 људи који су платили карту можда 1-3% би знало да наброји пет Ејминих песама, а камоли да их отпева. Утолико су примедбе да је мало ко знао оно мало песама што је отпевано још смешније, пошто тешко да би их знали све и да је концерт прошао како треба. О томе какве су покондирене тикве представници власти који су, као што је уобичајено за сличне догађаје, чопоративно дошли, сувишно је даље причати.

Стога, немој да је неко тражио паре назад. Незнање се плаћа, а вас који сте купили карту за концерт Ејми Вајнахус непознавање елементарних чињеница о њој и ризицима који постоје у вези њених концерта је коштала (у просеку) 40 евра. Можда вас то коначно научи да прекинете да некритички обожавате "имена".

(*)Наслов је асоцијација на један од Ејминих највећих хитова, "You know that I'm no good".

Бомба под темеље сопствене истине

2011-06-10T15:06:00.002+02:00

Сиви Соко је у најновијој белешци указао на још један случај наше недоследности и непринципијелности у односу према друштвеним и политичким актерима и догађајима тиме што је пренео текст у којем се сумња у аутентичност једне наводне изјаве једног верског поглавара о српском народу у којој се изражава ратоборност и непријатељство према њему . То што је неки аутор као апсолутно истиниту пренео наводну изјаву једног верског великодостојника без да је навео икакав извор је довољно лоше само по себи.

Оно што је по мени још горе је потпуна морална индиферентност особа које су коментарисале према оваквој чину, па чак и његово правдање уз аргумент да је инсититуција на чијем се челу налазио поменути великодостојник нанела огромна зла српском народу у прошлости и да их наноси и даље. Истинитост ових последњих тврдњи није спорна, али управо у том грму чучи зец. Чињенице су већ довољно неумољиво мрачне, нема никакве потребе „улепшавати“ их сумњивим цитатима па макар и сто пута биле „у духу“ неког догађаја или неке институције. Има ту и других аргумената који показују да дугорочно такво понашање може да нанесе само штету:

Ако ова изјава није истинита, како знамо да друге јесу? Ако неко, било ко, свесно (а не из незнања) инсистира на неистини, зашто да му верујемо? Зато што је „наш“? Па како онда можемо било коме да замеримо што верује у најцрње неистине о нама, зато што су му потребне, корисне, или штавећ? Како онда можемо да замеримо некоме што тврди да су Срби радили ово или оно - па није битно да ли је то сасвим тачно, али је ето у „духу“ онога што се радило? А на основу чега онда знамо какав је тај „дух“, ако не по речима и делима - онаквим какви јесу, а не каквим их замишљамо?

Колико год да је огорченост ка особи у питању и институцији на чијем се челу налазио оправдана, она не сме да нас учини слепим пред чињеницама и отпорним на неке најосновније принципе. Оно што сам видео у коментарима на оригинални текст ме је дубоко обесхрабрило. Поготово је тужан случај једног од коментатора који је као доказ у прилог аутентичности наводне оригиналне изјаве поверовао на реч особи која је доказани лажов и која је и сама починила бројне злочине према српском народу. А сви ти коментатори су на „нашој“ страни...

Власт пост-жуте Србије, ко год да је буде сачињавао, мораће да укаже на штетност оваквог понашања не само по нашу садашњост, већ и по будућност и ментално здравље нације. У противном, „џабе смо кречили“.

ПС Не наводим ниједно име овде да би илустровао моју тезу да је битан принцип, а не личност. Ако желите да знате о коме и о чему се ради конкретно, следите дате линкове. И након што то урадите одговорите искрено, пре свега према себи, да ли би овај текст „на једно уво ушао, а на друго изашао“ да сам овде навео имена?

Они мисле да су сви као они

2011-06-06T14:46:00.000+02:00

Нисам се ових дана оглашавао о генралу Младићу и свему што се дешавало око њега из простог разлога зато што нисам видео сврху мог рециклирања и препричавања најновијег таласа антисрпске пропаганде са новинских страница и ТВ екрана у Србији и у иностранству.

Нешто бих, сада када је скоро све готово, ипак морао да прокоментаришем, а то је један перфидан облик клеветања које је било усмерено према свим хашким оптужемицима. Реч је о покушају да се они од стране евроатлантских гласноговорника прогласе за цинкароше односно да се „из поузданих извора“ лансира вест како ће тај и тај оптуженик у жељи да спаси себе сву кривицу свалити на неког другог или изнети компромитујуће податке о другима, најчешће Слободану Милошевићу. Ратко Младић је најсвежији пример: прво је Бруно Векарић хладнокрвно лагао да је младић оптужио Слободана Милошевића за рат извукавши из контекста једну реченицу коју је генерал изрекао у тешком физичком и психичком стању. Затим су „поуздани извори“ почели да објављују наводне изјаве Младића у којима се лоше изражава о Војиславу Шешељу са краткорочним циљем да нанесу штету бројности митингу СРС и да на дужи рок оклеветају Младића код њених присталица(наравно, новинама које су то објавиле на памет не пада да након што је Младић тражио управо Шешеља за адвоката објавње извињење). Најновија бљувотина је тобожња забринутост дугогодишњег НАТО/ЕУ подрепаша Радослава Стојановића да би Младић могао да „оптужи Србију за геноцид“.

Оставимо по страни чињеницу да они не могу да пребаце никакву кривицу из простог разлога зато што нису криви за оно што им Хаг и запад импутирају и поставимо питање откуд евроатлантским сатрапима такве идеје? Једноставно, они полазе од тога шта би они урадили и довољно су арогантни да мисле да је то оно што би сви урадили и што би сви требало да ураде и да онај ко то не уради није нормалан. Њима при томе ни најмање не смета чињеница да скоро нико од хашких оптуженика није пристао на верзију тужилаштва и запада и да су скоро сви упорно бранили борбу српског народа током 90-тих као праведну и оправдану.

Кажем „скоро сви“ јер су ту два изузетка: Биљана Плавшић и Миодраг Перишић. Шта је заједничко за ово двоје осим што су без имало срама клеветали сопствени народ зарад тога да спасу сопствену кожу? Обоје су били радо виђени у круговима тзв. демократских снага у Србији. Паметном доста.

Стојановић не мора да исказује лажну бригу. Младић неће никога облатити да би себе спасио. Знам да је то њему непојмљиво јер су част и карактер појмови непознати Стојановићу и сличним му. Да јесу, зар би били пиони евроатлантских структура?

Само кратак коментар данас

2011-05-26T13:27:00.002+02:00

Избори неће помоћи. Жутократија је опоганила све чега се дотакла, од скупштинских клупа до спорта; од новина и телевизије до образа и части; од земље по којој ходате до хране коју једете. И наставиће да погани, гази, пљује, понижава и уништава, док јој се не стане у крај. А да се то деси, изгледа да ће бити потребно више од убацивања листића у кутију или изласка на улицу.

Сиви Соко, 24. мај 2010.

ДОДАТАК: Нешто бих ипак додао, моју личну парафразу тираде америчког конзервативног блогера Лоренса Остера против тамошњих демократа:

Никада, никада не заборавите шта је Демократска странка и шта је починила. Они нису легитимна српска партија. Они су криминална, евроатлантска партија отуђена од ове земље. У има некавог прогреса донели су законе који постављају темељ дезинтеграције државе, разорили су све њене националне институције, девалвирали њену историју и кулутуру, а све зарад интереса својих газда из инострансва и својих корумпираних функционера, чланова и оних који од њих зависе. Због овога не заслужују само да буду поражени на изборима већ потпуно уништени.

Демократе(и булумента странчица и НВО око њих) нису легитимна политичка партија. Они су банда пљачкаша и уништитеља, чији је једини циљ да покраду и унизе оно што су други деценијама са муком стварали и да је поделе између себе и својих пријатеља. Они су злочиначка евроатлантска партија, коју треба не само најурити из српске политике већ и потпуно проскрибовати из јавног живота, њихову владавину прогласити друштвено-историјском аномалијом и болешћу, а њеним функционерима све до општинског нивоа трајно одузети сва грађанска и политичка права поред затворских казни које би морали да одлеже због низа кривичних дела.

Мислим да би ово било поштено

2011-05-24T15:24:00.003+02:00

Џулија Горин има на свом блогу занимљив чланак о томе како су активисти некадашњег "Отпора" наводно помогли "револуцију" у Египту.

А шта је "револуција" донела? Успон Муслиманске браће и њихове идеологије, интензивирани прогони хришћана, претње новим ратом...Надам се да се поносе својим достигнућем.

Моје је мишљење да будуће избеглице од сада већ неизбежног режима Муслиманске браће у Египту(и вероватног рата на Блиском Истоку) треба да буду насељене у куће и станове ових бескорисних идиота, као и да им се исплати одштета од остале конфисковане имовине истих. Време је да "демократски активисти" коначно почну да трпе последице несрећа које навлаче на врат државама и народима. Србија је, не заборавите, била њихова прва жртва.

Пусте жеље? Видећемо, у животу се свакојаки преокрети дешавају.

Крај Новакове серије

2011-05-19T14:17:00.003+02:00

Откуд то, питате се, кад не игра до почетка Ролан Гароса? Лепо, дохватио га се један од експонената режима, њихов пи-ар менаџер Срђан Шапер. А зна се да чега год се дохвате Борис Тадић и његови сатрапи оно одмах увене.

Текст је обичан збир већ прежваканих евролибералних фраза и у принципу није вредан помена изузев наслова који Ђоковића проглашава "симболом нове Србије". Шапер ни не сања колико је у праву, али не из разлога који он замишља. Новак Ђоковић, наиме, за своје успехе од власти у Србији не да није добио никакву конкретну подршку већ су му разни њени представници и пријатељи подметали ногу чим би их на било који начин угрозио или истиснуо из првог плана. Сва своја достигнућа Ђоковић дугује само и искључиво себи и свом непосредном окружењу и сва кићења туђим перјем од стране режимлија неће то променити, као ни чињеница да су сви режимски пројекти у спорту и у другим областима живота доживели крах.

Ђоковић заиста јесте симбол Србије јер нам свима показује истину њеног садашњег тренутка, а то је да једини начин да се нешто добро уради за српски народ је да се са садашњом власти у Србији има најмање могуће везе.

Само крађа

2011-05-16T11:27:00.002+02:00

Стаљин је својевремено рекао да су историјске паралеле рискантне. Претходних дана неки новинари и аналитичари су ризиковали и превише трудећи се да на силу повуку паралеле између скандалозног финала купа од пре недељу дана и Максимира из 1990. Поређење не стоји из неколико разлога, а најважнији су они који се односе на "непосредне извођаче радова" односно навијаче.

Навијачка група ФК Војводина Фирма је све само не аутономашка и она је то доказала на делу више пута. Прво, када су усвојени тзв. симболи Војводине на трибини фирме се појавио транспарент "Само је једна наша застава" уз заставу Србије. Друго, Фирма је била покретач иницијативе да се стадиону ФК Војводина додели назив "Карађорђе"(а Црни Ђорђије је, као што се зна, у историји запамћен као војвођански аутономаш, прото-Ненад Чанак, је ли?). Треће, једна од њихових главних песама иде овако некако:

"Има један град
зове се Нови Сад
а ја га зовем Српска Атина
у њему игра Војводина"

Никада се на трибини Фирме није појавио ниједно аутономашко обележје или транспарент. Неки су се брже-боље хватали за транспарент на којем пише "100% Војводина" али то је чисто навијачки транспарент који има свој контекст којег не би да објашњавам сада али могу уколико неко захтева. Упоредите то са понашањем навијача загребачког Динама од пре 20 и кусур година на чијој су се трибини појављивали хрватски шовинистички симболи много пре оснивања ХДЗ-а. Туђман је приликом организовања Максимира куцао на отворена врата код динамоваца, Пајтић и Чанак перфидно покушавају да се пришљамче на талас чисто спортског гнева код Фирме.

Жртве сличних судијских крађа су ове и претходних сезона били и Јагодина и Борац из Чачка и ОФК Београд и Рад, само што се оне нису одиграле уживо пред целом Србијом и што им се није могла вештачки накалемити политичка димензија. Прошле среде би се у истој ситуацији исто десило било ком другом клубу, ФК Војводина се само нашла у погрешном тренутку на погрешном месту.

Као што сам почео са анегдотским цитатом, тако би и да завршим. Једном је један саговорник питао Сигмунда Фројда шта симболизује то када узме да запали цигарету. Фројд је одговорио: "Понекад је цигарета само и једино цигарета"

Понекад је судијска крађа само и једино судијска крађа.

Први мај, некад и сад

2011-05-04T15:23:00.003+02:00

Не, овде није реч о празнику и о томе како се прослављао у социјализму и данас. Уместо тога, осврнуо бих се на два конкретна "прва маја", да тако кажем, онај 1945 и овај од пре неколико дана.

Првог маја 1945 свет је сазнао да је Хитлер мртав. "Манчестер Гардијан" је тим поводом написао дан касније да "Европа никада није доживела такву пошаст по њену цивилизацију и питање када ће уопште почети да се опоравља". Хитлер је одговоран за смрт десетина милиона и неизрецива материјална и духовна разарања. Па ипак, тог првог маја нико није изашао на улице да слави његову смрт иако су многи били срећни због тога. Људи су сачекали још, како се испоставило, недељу дана и изашли да прославе објаву о крају рата, нешто што је заиста било вредно прославити.

Упоредите то са првим мајем ове 2011 године, када је објављено да је убијен Осама Бин Ладен, човек одговоран за тек неколико промила људских живота у односу на Хитлера и далеко мања материјална и духовна разарања. На улице у Вашингтону и Њујорку је изашло неколико хиљада људи да искаже своју радост и прослави вест. Немојте ме погрешно схватити, Бин Ладен је добио шта је заслужио и према њему не гајим никакве симпатије, али сцене скандирања и слављеничка атмосфера су, благо речено, изван граница пристојности.

Два прва маја, који нам показују колико је цивилизација (де)еволуирала у последњих 66 година.

Одох на одмор

2011-04-25T23:07:00.001+02:00

Неће ме бити једно недељу дана, идем мало са породицом по Србији. Видимо се почетком маја.

Христос Воскресе!

2011-04-24T13:23:00.003+02:00

Ваистину Воскресе! Срећан Ускрс свима!

(Не)Доследност

2011-04-20T13:41:00.004+02:00

Пресуда хрватским генералима за "Олују" је поред очекиваних реакција, на површину изнела један, поготово на дужи рок, веома штетан образац понашања код Срба. Колега Сиви Соко је већ објаснио зашто је погрешно радовати се таквој пресуди, ма колико било оправдано. Он се, међутим, осврнуо само на конкретан случај и све у вези са њим, али по мени, српске реакције на хашку пресуду нису само последица дневнополитичких догађаја већ и симптом једне опште негативне појаве која се већ дуже време манифестује унашем друштву, а то је недостатак доследности.

Далеко од тога да је ово једини случај у којем се испољава размишљање засновано на својеврсним противречностима и дуплим стандардима. Недавна расправа о догађајима из пролећа 1941 ме је подстакла на размишљање...Ови што тако горљиво бране пакт и нападају 27. март би вероватно први устали да бесно реагују на хрватске лажи о Србима као сарадницима нациста. Далеко од тога ово друго не би требало да раде, али контрадикторност те две позиције им никада неће пасти на памет.

Недоследност и заузимање противречних позиција не односи се само на политичке и историјске догађаје већ и на свакодневни живот. Колико пута смо покушавали да изврдамо плаћање пореза и доприноса истовремено очекујући од државе да без одлагања извршава све своје обавезе, претпостављајући, ваљда, да ће све то платити неко други осим нас.

Уопште, такав менталитет који би се могао сажети у оној народној "и јаре и паре" је наоко неприметна али и једна од најозбиљнијих болести српског друштва у целини. Један од основних задатака било које власти која би заменила овај штеточински режим би морао бити искорењивање таквог менталитета. Без тога се као друштво нећемо маћи даље од козметичких и/или привремених промена, ако до њих уопште дође , а временом би се и вратили на садашње стање.

За утеху нека нам буде да то није само наша специфичност већ да смо то попримили од либерално-прогресивне идеологије која неколико деценија уназад доминира пре свега земљама ЕУ а све више и Америком, тако да смо бар у том погледу пуноправан члан евроатлантске породице. Надам се само да ћемо се тог менталитета ослободити пре неизбежног слома евроатлантских структура.

Шта иза свега стоји?

2011-04-18T13:06:00.004+02:00

Признајем да ме је затекла одлука Томислава Николића да, како изгледа, крајње радикалним мерама испослује испуњење својих захтева. Очекивао сам да ће њихов митинг бити класично млаћење празне сламе, уз сензационално најављену "понуду која се не може одбити" као обичан пуцањ у празно.

Да ли су напредњаци заиста престали да буду "диригована" опозиција? Или је све ово заправо обична представа којој је додато мало више "специјалних ефеката" с обзиром да су људи у Србији углавном превазишли политичке теленовеле? Како се у целу причу уклапа једно својеврсно "примирје" са ДСС-ом као и враћање "радикалској реторици" од стране Александра Вучића који је у суботу после дуго времена употребио термине као што су "паљење скупштине" и "линч Драгољуба Милановића"? И коначно, шта стоји иза свега тога? Јесу ли и Вучић и Николић коначно схватили да се народ отрезнио од евро-лудила? Или су добили дозволу "споља" да оштрије крену?

Здрава доза скепитцизма је увек неопходна, а догађаји су у многима од нас, укључујући и мене, условили рађање једне циничне црте. За протекле три године СНС, благо речено, није учинила скоро ништа да би убедила људе да ће заиста донети преко очекиване промене, а практично једини залог њиховог кредибилитета је била прошлост неких њених виђенијих чланова од којих су се неки у међувремену вратили у старо јато, уз тешке оптужбе на рачун лидера напредњака. Ако се овоме додају новопечена еврофилија СНС која је превазилазила не само ДС већ и границу доброг укуса, јасно је да људи који нису горљиве присталице имају доста разлога да буду неповерљиви према Николићу, ма шта он урадио.

Нешто добро ће, по мом мишљењу, ипак изаћи из овога, како год да се заврши. Николић је овако категоричном акцијом сам себи одузео било какав маневарски простор. Знајте ово: уколико о Васкрсу не буду били расписани избори, а Томислав Николић и даље буде жив, читав његов штрајк је фарса. Ово није цинизам већ чињеница. Нико не може да издржи без хране и воде више од 7 дана. У случају да се оствари овакав сценарио, коначно ће сви актери политичке сцене бити бесповратно компормитовани и то чак без да су дошли на власт и евентуално нанели још већу штету Србији. Уколико Николић остане доследан до краја и положи свој живот, а да избори не буду расписани, показаће огољеним морални банкрот(поред оног стварног) режима и многе који се двоуме учинити да превагну на страну оних који би да га свргну као и учврстити одлучност код оних који су већ одлучни да му виде леђа. А ако добијемо изборе, о том, потом...

У сваком случају, нећемо чекати још дуго.

Цртице за скицу "жуте" Србије

2011-04-14T14:07:00.003+02:00

Туча за саднице трешње на скупу хуманутарне природе.

Уделите сиромасима из владе Србије за Телеком.

Куд Хрватска оком, ту жута власт скоком.

Хоће ли ишта од Србије остати вредно спашавања након што ови коначно оду?

6.4.1941 - 6.4.2011

2011-04-06T12:08:00.003+02:00

70 година је прошло откако је хитлеровска Немачка бомбардовањем Београда отпочела агресивни рат против Краљевине Југославије. У бомбардовању Београда погинуло је преко 3000 људи и начињена је велика материјална штета. Више од тога српски народ је погодило уништење Народне библиотеке и докумената и списа од непроцењиве вредности који су се у њој налазили.

Извршиоци овог дела су после рата заслужено кажњени, док је налогодавац побегао од суда и пресудио себи. Да ли су могли да сањају да ће после 70 година имати своје адвокате у Србији, оне који ће њихов злочин да релативизују, па чак и да покажу разумевање за њега?

Мислите да сам оштар? Ни најмање. Јер они који се данас са највећом могућом жестином обрушавају на "енглеску и совјетсју агентуру која нам је 27. марта донела несрећу на врат" једва спомињући починиоце недела над српским народом не заслужују никакав други епитет. Тужно је да многи од њих себе сматрају националистима са дна каце и оштро нападају данашњи режим због његове издаје и квислинштва. Шизофреност таквог става они не виде, као ни чињеницу да су њихови аргументи малтене идентични онима које жуто-чедистички режим употребљава са циљем да обесмисли и обезвреди борбу српског народа за своја права. А оне које им укажу на неодрживост такве позиције брже-боље етикетирају као "комунисте" и стално понављају једну те исту мантру, више да би убедили себе него друге:"То није исто". Зашто? Зато. Или дају једини глупљи и безобразнији одговор од наведеног који гласи нешто као "Цветковић/Цинцар-Марковић/Недић/љотић су били православни Срби, Чеда и Тадић су глобалисти". Па добро господо, нека вам буде да "није исто". Хајдемо онда мало даље у прошлост...Погледајте овај инсерт из филма "Бој на Косову":

Где се препознајете? Ко је овде, по вама, на правој страни? Лазар који "наноси народу несрећу на врат" или Левчанин и Тамнавац који хоће да "чувају народ од погибије"? Хоћете ли имати толико интелектуалног поштења да одговорите на ова питања? Или ћете неставити са мантром "То није исто"?

Зна се приоритет

2011-04-05T13:31:00.003+02:00

Свађа између НСПМ и других патриотских сајтова која је се почетку одвијала у пола гласа и безмало у тајности сада је громогласно избила у јавност. Повод је министар спољних послова Вук Јеремић и његова улога. Док НСПМ хвали Јеремића као једину светлу тачку иначе криминалне владе, људи са Видовдана и Печата сматрају како је Јеремић само добар полицајац наспрам лошег Тадића. У расправи су почеле да падају и тешке речи.

Одмах би нагласио да не одобравам квалификације на рачун Ђорђа Вукадиновића и Слободана антонића и не мислим да су кукавичија јаје режима. Али то не значи да њихови критичари принципијелно нису у праву. Заиста боду очи и већ помало иритирају очајнички покушаји Вукадиновића и Антонића да нађу позитивне карактеристике или личности у власти ма колико минорне биле и време је да престану са тим.

Нека су Вукадиновић и Антонић 100% у праву за Јеремића и нека су њихови критичари 100% у криву, то нерелевантно. Ставови, па чак и понашање Јеремића су потпуно небитни док год он јавно не напусти и осуди режим Бориса Тадића. Извући Вука Јеремића из контекста тог режима чији је део значи поставити дрво испред људи са циљем да се блокира поглед на шуму.

Током Другог свестског рата само мали број људи, упркос свему што се дешавало, је сматрао да су сви Немци зле убице. Сви Немци, међутим, изузев оних који су јавно осудили нацизам, су били део једног злочиначког и геноцидног ентитета званог нацистичка Немачка са којим је цивилизација водила борбу на живот и смрт и у таквој ситуацији покушаји са стране да се "добри Немци" издвоје и некако искупе, а преко њих и Немачка, су били потпуно депласирани. Тако је и са Вуком Јеремићем. Нека је он највећа Србенда, то је небитно. Једино што је битно је што је он део једне егзистенцијалне претње по Србију и српски народ зване режим Бориса Тадића, односно његови спонори из Вашингтона и Брисела, и уколико у заједно са тим режимом мора да падне и Вук Јеремић, амин.

Антонић и Вукадиновић би морали да схвате да је приоритет рушење евроатлантистичке клике, а не спасавање редова Јеремића. Иначе ће и у мени прорадити црв сумње...

Јесмо ли и ми коначно почели?

2011-04-05T13:16:00.002+02:00

Чеси су се предомислили, како каже наслов ове вести, и више не верују у езотерични евроунионистички култ, како га је назвао колега Сиви Соко.

Јесмо ли и ми почели да се предомишљамо? Неке ствари у окружењу ми говоре да ипак јесмо и то таман на време, али с обзиром на то шта се издешавало, ипак недопустиво касно. Како рече Бенџамин Френклин, искуство је скуп учитељ, али будале ни код једног другог неће да уче.

Кад ми нисмо у стању...

2011-03-31T12:13:00.004+02:00

Најновија брука за Србију којој је претежно кумовала власт је серија демарша који су афричке земље поднеле поводом срамне изјаве Чедомира Јовановића дате под окриљем Скупштине Србије. У свакој иоле нормалној држави на овакву изјаву би сместа реаговали како председник парламента опомињући говорника тако и представници владе. Код нас званичници прелазе преко тога ћутке, а имајући у виду какав је прави однос власти и ЛДП-а и ко стоји иза обоје то није никакво изненађење.

Али ако је реакција власти, тј. недостатак исте, очекиван, свакако да је веома (условно речено) непријатно изненађење ћутање тзв. опозиције. Да ли је могуће да нико из странака које се представљају као противници власти не устане и јавно, на лицу места, осуди расистички иступ Јовановића? Он је практично сав посао урадио за њих, раскринкао је самог себе, показао је ко је у ствари, требало је само да се надовежу својим реакцијама и успели би коначно да њега и његову партију протерају из пристојног друштва у Србији. Но, изгледа да су имали паметнија посла. И поврх свега имају храбрости да се љуте када се на политичкој сцени појави неко нов и кукају како им ти отимају гласове.

Кад нећемо ми да "истребимо губу из торине" хоће Африканци који, за разлику од Србије, имају самопоштовања да то учине за нас. Након што су добили једно релативно немушто извињење од Вука Јеремића, сада траже и извињење од председнице скупштине. Ја им поручујем да не стану ни код ње већ да иду до сваке странке и институције појединачно и од свих траже да се ограде од расисте Јовановића. Ова и оваква Србија ништа боље и не заслужује.

И на крају, морам да кажем да је добра страна овога видети Јовановића и ЛДП како покушавају да се ископрцају из овога. Скоро да је вредело овако тешког дипломатског инцидента.

Ти си наш председник, Путине!

2011-03-25T13:07:00.003+01:00

Речи песме са "севера" су можда биле другачије али њихово је значење ово које стоји у наслову и које, верујем, одражава расположење огромне већине Срба без обзира на клупске боје. А сподоба која игра улогу председника Србије се, као што се могло и предвидети, није појавила на Маракани већ је послала своју марионету. Уз мало среће, то ће му и убудуће бити пракса и бићемо поштеђени срамотних крупних кадрова као што је био онај 10-так секунди након што је Виктор Троицки донео Дејвис куп.

Заправо, зашто стати само на спортским приредбама? Склонимо Тадића са свих јавних манифестација и кренимо коначно у опоравак државе и народа!

24.3.1999, да се злочин не заборави

2011-03-24T12:40:00.003+01:00

Иако ствари изгледају црно, све док не заволимо свог Великог Брата он никада неће остварити своје циљеве.

Вечнаја памјат свим жртвама НАТО агресије.

За чији рачун?

2011-03-23T10:30:00.003+01:00

Да парафразирам познату изреку, нико никада неће изгубити кладећи се на недостатак памети и разума америчке и западне политичке елите. Супротно свакој логици, о праву да и не говоримо, кренули су у војну интервенцију у Либији чију сврху и коначни циљ не знају ни они сами. Говору оружја је, наравно, претходила већ виђена медијска припрема о "злом диктатору" који убија "мирне демонстранте" који су, након што су се процене о скором паду Гадафијевог режима показале преурањеним, напрасно постали "побуњеници".

Ако вам је ова матрица већ одавно позната, извештавања око Либије ипак су донели једну нову, чак и по стандарднима савремених медија фрапантну новину. Наиме, месец и нешто дана од почетка либијског конфликта, нико од средстава информисања ни да постави, а камоли да одговори нас једно веома битно питање...

Либијски "побуњеници", ко су заправо ти људи?

За неверовати је да се у време интернета, сателита и мобилних телефона толико мало зна о једној од страна у конфликту који прети последицама читавом региону. Ако је и разумљиво што западни медији не пишу пуно о њима, имајући у виду њихову анти-Гадафи пристрасност, зашто се сами "побуњеници" не труде да прикажу слику о себи у свету? Где су њихови сајтови, блогови, фејсбук профили? Да ли то они имају нешто да крију, и ако имају, шта је то?

На сва та питања одговор нам даје колумниста сајта Nolan Chart Енди Стоун. Стоун је открио да је побуну против Гадафија, која је почела у Бенгазију, повела организација под наизглед невиним називом Национална конференција либијске опозиције. Како се испоставило, та организација има свој интернет сајт, али само на арапском језику. Са њега, Стоун је пренео главне притужбе на рачун Гадафија од стране ове опозиционе организације, а оне су:

•Гадафи је затворио исламски универзитет и неколико медреса, забранио исламистичке публикације и стрпао на хиљаде исламистичких активиста у затвор.

•Гадафи је изјавио како Куран треба одстранити пошто није прикладан савременом добу.

•Гадафи се подсмевао исламској женској ношњи назвавши је "крпом" и "шатором".

•Гадафи је изјавио да хришћанима и Јеврејима треба дозволити да посете Меку.

•Гадафи је одбацио хадисе и Суну и изјавио да следи само Куран.

Стоун поред овога наводи и документ Стејт департмента из 2008 који је пренео Викиликс који источну Либију(позната и под називом Киренаика) описује као легло исламиста одкале су добровољци ишли како за Ал Каиду тако и у Ирак да се боре против америчких трупа.

У светлу ових открића постаје јасно настојање западних влада и медија да о "побуњеницима" извештавају што мање и да Гадафија сатанизују што више. Становништво САД и Европе је, мој је утисак, у доброј мери превазишло такву пропаганду. Код обичних људи је и све већа свест о опасности исламистичких покрета по њихове земље и начин живота и неспремности, или боље речено недостатка жеље, политичких елита да се са тим суочи на прави начин. У данашње време, било би немогуће објаснити разлоге због којих се иде у рат за рачун исламиста, ма колико се политичари и медији трудили да оцрне Гадафија, не само приписујући му којекаква "звесрства над сопственим народом" већ вадећи из нафталина његове "старе грехе" преко којих су прешли када им је то одговарало.

Остаје да се види какве ће последице имати најновији "савез" НАТО и исламиста. Имајући у виду преседане, не можемо очекивати ништа лепо.

ДОДАТАК: Буквално само што сам постовао ову забелешку, видео сам чланак на Yahoo под насловом:"Ко су либијски побуњеници?". Моја грешка је била што сам очекивао да ћу у њему наћи нешто смислено. у питању је обичан низ изанђалих пропагандистичких фраза које имају за циљ да одрже "зли диктатор против ненаоружаног мирног народа" клише. Има, међутим, један мали изузетак: аутор описује изјаву тзв. Прелазног националног савета, јединог званичног органа "побуњеника" као "умирујуће речи које запад жели да чује". Читајте, "Можда морам да напишем овај пропагандистички чланак али не морам у њега да верујем". Светла тачка су и коментари на чланак који донекле барем потврђују моју тезу да су обични људи превазишли овакву пропаганду.

Подршка

2011-03-14T16:51:00.003+01:00

Мало сам болестан па отуд ова нова кратка пауза...Овај запис је моја подршка јапанском народу да преброди вишеструке катастрофе које су их задесиле.

Недостижна интервенција(*)

2011-03-10T13:48:00.003+01:00

Нећу да кријем да сам пристрасан по питању Либије. Пуковник Гадафи је пријатељ Србије и српског народа, то је био и у најтежим тренуцима по нас. Желим му да истраје у борби против побуњеника, за које се још увек не зна ко су заправо, ко их финансира и какви су им циљеви и идеологија...Можда се то коси са принципом немешања који проповедам као нешто што би требало да буде званична политика, али опет, ја нисам политичар нити имам неку држвану функцију и стога може ми се. :-)

Шалу на страну, након што су медији покушали да створе утисак како је становништво у огромној већини против пуковника и напуштања појединих његових сарадника изгледало је како је само питање тренутка када ће пуковник поступити исто као и његове колеге из Египта и Туниса. Ствари су се, међутим, окренуле(или су заправо одувек биле такве само што их је сада немогуће сакрити) и испоставља се да је подршка Гадафију и те како значајна и бројна и да је он одлучан да не попусти. Оно што је представљано као "народна револуција" полако поприма облике правог грађанског рата у којем се анти-Гадафи снаге, по свему судећи, сналазе све слабије.

Са окретањем ратне среће кренуло је, како је већ констатовао колега Сиви Соко и хушкање на спољну интервенцију од стране уобичајене клике која би "заштитила либијски народ од репресије диктатора". Утисак је да овога пута неће ићи тако лако са тим планом. За разлику од колеге, мишљења сам да су Американци(под тим мислим на обичне људе) научили лекцију...Догађаји из протекле деценије су им показали да је свет далеко сложенији од матрице која се наметала од стране владајућих кругова и која се састојала од бајки о "људима широм света који пате под диктаторским режимима и само чекају да им Америка донесе демократију" и сличних бесмислица, а слике и извештаји о наводним злочинима одавно немају ефекта. Оно у чему се Сиви Соко и ја слажемо је да политичи врх и даље верује у своју пропаганду и аутистично прави "планове за акцију".

Али као што Штајнер, и поред свих убеђивања и наређења, није могао да скупи довољно снага тако ни НАТО/ЕУ властодршци неће без подршке у својим земљама моћи да спроведу своје замисли. Чак и ако буду прогласили зону забране летења и без одобрења УН, мораће да се суоче са питањем шта ако Гадафи и поред тога однесе победу. Одговор, уколико по обичају не буду лагали себе, им се нимало неће допасти...

У свему овоме ме ипак, највише радује реакција народа у Србији. И ми смо постали имуни на евроамеричку пропаганду када је у питању Либија и нисмо заборавили пријатељске гестове пуковника. Још само да прогледамо у вези неких других ствари те исте пропаганде...А можда смо и на том путу?

(*)наслов је парафраза књиге и филма "Недостижни мост" који описују операцију Маркет Гарден, покушај Савезника да брзим продором преко Рајне заврше рат током 1944. Због преамбициозног циља операција је доживела неуспех.

Кратак коментар утакмице Барселона - Арсенал

2011-03-10T12:44:00.001+01:00

Коначно!

2011-03-09T11:41:00.004+01:00

Ево, након безмало годину дана сам одлучио да додам нову забелешку. Много је разлога за то.

Прво, лични...Дете вам промени живот, поготово прво. Мало сте слуђени, никада нисте сасвим сигурни да ли је добро то што радите, стално мислите да код вашег детета нешто није како треба(да би се касније испоставило да то што сте видели је углавном тривијално и безначајно), увек вам се чини да се друге бебе боље развијају(да би се касније испоставило да, чак и да то јесте тачно у једној области, у другој је ваше дете далеко напредније)...О буђењу током ноћи да и не говоримо! У том погледу Принцеза од Ангмара још увек мало малтретира родитеље али у мањој мери него раније, тако да стигнемо мало и да се одморимо.

У таквим условима је било логично да блоговање падне ниско на листи приоритета. Поготово што је наша стварност била сувише депресивна да би се на њу трошило оно мало преостале личне енергије. Ствари су ишле током којим смо ми паметни углавном предвидели. Улога хроничара пропасти ми се, међутим, није дојмила. Чекао сам да се нешто промени...

И променило се! Патетична капитулација Бориса Тадића пред ЕУ поводом Косова и Метохије је многе почела да трезни од евро-лудила. Коначно су кроз мамурлук почели да увиђају у сваком погледу упропаштену економију, понижене националне институције, паравласт у виду спреге страних амбасада, домаћих и страних тајкуна и антисрпских НВО и бројне друге патолошке појаве. Догађаји око геј-параде су дефинитивно разбистриле мозак свима осим безнадежним еврофанатицима.

Након почетног полета, међутим, људи су поново морали да се врате на земљу. А тамо су видели, поред већ очигледне истине о штеточинској и непријатељској власти, да је алтернатива благо речено јадна. На једној страни лажна опозиција у виду напредњака, на другој млака и безвољна осовина ДСС-СРС, задовољна својим положајем који им омогућава да причају без одговорности уз купљење мрвица са стола. Срећом, новонастала апатија није потрајала дуго...Одиграли су се догађаји који су поново покренули точак и који су и мене натерали да се поново активирам.

Први по реду је био извештај Дика Мартија. Он је врло вероватно спречио чак и "тихо" признање Косова од стране режима, а о званичном још дуго неће бити говора. Чак су и антисрпске организације окупљене око ЛДП-НВО сектора морале да ућуте. Истовремено, Косово и Метохија су враћене у свест обичних људи одакле су систематски били истискивани.

Друго је улазак Српског сабора Двери и СНП Наши 1389 у политику. Коначно смо добили неке нове снаге и нова лица и коначно су људи из тих организација схватили да од дотадашњег деловања, које се састојало од притиска на постојеће националне партије да боље делују, 'леба нема и да ако желе да се ствари ураде како треба морају да их ураде сами.

Треће је повратак генерала Божидара Делића у СРС. Немам никакву задршку да признам да ми је његово својевремено плакање пред камерама било отужно и љигаво, али то што је признао заблуду може само да му служи на част. Кренуло је раскринкавање СНС, надам се да ће се наставити напуштањем других национално оријентисаних који су били заведени идиличним причама.

И четврто је реакција Срба на догађаје у Либији. Пуковник Гадафи је пријатељ Србије и српског народа, то је доказао и у тешким тренуцима по нас. Веома ми је драго што по свим могућим истраживањима ниједан Србин са имало мозга у глави није пао на причу о "злом диктатору" који "убија мирне демонстранте" и што на интернет сајтовима и форумима доминирају поруке подршке пуковнику. Ипак нисмо заборавили ко нам је чинио добро.

О свему овоме, и другим стварима, опширније наредних дана. За сада само да знате да сам се вратио.

Месец дана

2010-03-19T11:34:00.003+01:00

Наравно, видите и сами да је протекло знатно више од мог последњег јављања тако да се ова забелешка не односи на дужину моје најновије паузе. Наиме, од пре тачно месец дана се налазим у новој улози, улози оца. Стигла је на свет једна мала девојчица. Било је помало перипетија на путу али све је добро што се добро заврши, како би рекао Шекспир. Полако али сигурно се навикавам на нови живот који, верујте ми, има за сада мало тога у вези са старим. Неке старе рутине сам већ избацио, друге ћу тек морати, а још ћу многе нове морати да прихватим. Оно што ми је било необично је што одмах од почетка нисам био преплављен осећањима али сада након месец дана могу рећи да сам се потпуно сродио са ћеркицом и да спремно улазим у период који ме чека, а који ће трајати безмало до краја мог живота. Шта ће испасти од свега, видећемо. Гаранција нема, треба се надати најбољем.

А блоговање, кад буде биће...

Коначно неко да га постави на место

2010-02-05T14:13:00.002+01:00

Јел'вам већ мука од силних познатих личности који хоће да прошире своје круг деловања којекаквим активизмом(а који најчешће немају појма о стварима о којима причају_) и њихових "добронамерних савета"? Е па, нисте једини, а на сву срећу има и ко да то каже јавно.

Док ово пишем у позадини иде "Hard as a Rock"!

Поуке

2010-01-20T14:40:00.003+01:00

Обично не коментаришем природне катастрофе и оно што се дешава око њих јер то сматрам неприличним па и неукусним. Морам, ипак, да направим изузетак овог пута јер колега Сиви Соко има јако добар текст о земљотресу у Хаитију.

Бићу тако слободан да напишем поуке из тог текста, онако како сам их ја схватио. Скоро читав један век стране окупације, доминације и зависности од стране помоћи створило је културу зависности, лењости и паразитизма међу становништвом Хаитија које је, у тренутку када су се институције које су се бринуле о његовим потребама потпуно распале, потпуно неспособно да функционише на иоле цивилизован начин. Политичке елите које говоре како народу "нема живота без помоћи са стране" су највећи непријатељи тог народа јер они тиме на дужи рок спутавају па и уништавају његове способности да функционише и његове таленте. Мислите да се Хаити овде не може догодити? Варате се!

Јесам ли у праву?

Евроунијаћење

2010-01-13T10:47:00.004+01:00

Јесу убијали свештенике, рушили цркве, забрањивали славе и на многе друге начине прогањали Српску православну цркву али чак су и комесари КПЈ и Удбе знали да постоји граница преко које не смеју да иду. Комесари ЕУ-партије немају таквих (ни било којих других) скрупула, што јасно показује најновији текст Слободана Антонића.

Сама чињеница да су евроунијати кренули у офанзиву на СПЦ није никакво изненађење. Оно што је, међутим, шокантно је потпуна транспарентност у томе шта су аргументи и циљеви најновије кампање да се "реформише црквени календар". Више се ни не покушавају политички клишеи о "интеграцијама" и "хватању корака са светом" и сличне будалаштине прикрити квазистручним псеудо-верским терминима, иде се директно на циљну равнину. Та дружина се толико осилила да чак нема довољно образа ни да сачека избор новог патријарха већ се безочно и безобзирно намеће обезглављеној Цркви.

Ја признајем да нисам много стручан по питању црквеног календара и потребе да се он реформише и какве би то последице имало по вернике и друштво у целини. Али питање календара је овим превазишло ускоцрквене и верске оквире и постало је питање идентитета и његовог очувања испред најезде ЕУ-хорди. Надам се да ће у СПЦ бити слуха за тренутак и да ће се, уколико до реформе црквеног календара и дође, она бити искључиво резултат одлуке црквеног и народног сабора, а не декрет настао под притиском дневнополитичких и идеолошких потреба и да ће та реформа, ако за њом има потребе, наступити тек када се разни Туцићи и Ђорђевићи скину Цркви са грбаче. Ако ни због чега, онда таквима у инат.

Христос се роди!

2010-01-07T12:09:00.003+01:00

И гле, глас с неба који говори: Ово је Син мој љубазни који је по мојој вољи. - Мат. 3:17

Све најбоље у 2010

2009-12-30T14:45:00.002+01:00

Ето, догађаји у приватном животу нису дали да блогујем чешће у децембру. Жена је имала неке проблеме у трудноћи који су сада или отклоњени или нису више толико озбиљни али у данима када смо сазнали за њих свакако да ми одржавање блога није било високо на листи приоритета. Нову годину и Божић ће провести код куће уместо у болници где је била претходних десетак дана, што је, надам се, добар знак за наредни период.

Све најбоље вам желим у 2010.

Вождовачка халабука

2009-12-08T10:01:00.003+01:00

Нисам из принципа хтео да коментаришем изборе на Вождовцу због чињенице да су им скоро сви дали значај који је далеко од реалног. Нешто су ови избори ипак показали и дали извесне позитивне ноте које би да прокоментаришем.

Прво, више ни "бели шенген" не помаже "жутима". Људи ипак схватају да су они зло за ову државу и да морају да оду.О томе говори чињеница да је СНС победила отприлике за онолико колико је више изашло на изобре него прошли пут, што говори зашто људи не излазе на изборе(то се односи и на власт и на ове друге).

Друго је чињеница да ЛДП није прешао цензус и да ће њихова нихилистичка и инхерентно антисрпска политика бити дефинитивно потиснута на маргину, а надам се ускоро и ван граница људске пристојности.

Нова власт, наравно, неће ништа променити, не само зато што се у суштини залаже за исто што и власт и што их углавном финансирају исти људи већ и зато што је њихов начин рада прилагођен накарадном систему и начину размишљања створеним од 2000 наовамо. Своју "победу" напредњаци треба да захвале пре свега бахатошћу владајуће коалиције, а не неком својом способношћу, изузев оном да се маркетиншки представе(или да буду представљени) као најјача алтернатива ДС. Гласови за њих су скоро искључиво гласови против власти, један протест против разарања друштва које ДС систематски врши већ 9 година и који је на жалост упућен на погрешну адресу.

"Напредњаци", наиме, немају намеру ништа да промене. Њихово схватање политике не иде даље од најновије "намештене" анкете. Чак и када би они хтели да опозову најдеструктивније мере "жуте" политике неће смети то да ураде јер би то штетило њиховом "медијском имиџу" за који се толико брину, због којег су и напустили окриље СРС и што их у потпуности чини странком пост-модернистичког бесмисла који се Србији све више и агресивније намеће и од којег Срби коначно, по свему судећи, почињу да желе да се ослободе. Када би "напредњаци" заиста слушали обичне људе, а не медије и "финансијере" схватили би одакле ветар заиста дува.

Овако, можда је најбољи опис ових избора и уопште стања у Србији дао Ђорђе Вукадиновић:

Вождовац није Србија, али би Србија лако могла постати Вождовац. Јалово поприште бесмисленог партијског надгорњавања, личног и политичког инаџијства, интереса и сујете. А онда више неће ни бити нарочито важно ко је победио.

"Вратићемо младе стручњаке присиљене да оду 90-тих"

2009-12-03T12:29:00.002+01:00

Хоће, како да неће...

Видели су да је "извоз памети" уносан посао па су одлучили да се мало уграде у њега. Већ можемо да замислимо по ком критеријуму ће се одређивати ти који ће да иду. А и сам по себи је споразум криминал, да неко као званичну политику прогласи слање образованих људи у иностранство да остану тамо и тиме фактички сведе сопствену државу на академску базу других, то може само неко потпуно поремећен или изузетно злонамеран. Бирајте шта су од ова два жути.

Не уједињена опозиција већ револуционарна организација

2009-12-01T08:51:00.000+01:00

Пре извесног времена сам на нету наишао на један текст једног америчког блогера, присталице републиканаца и противника Обаме(између осталих ствари) који је анализирао актуелни политички тренутак и изнео зашто републиканци за сада не могу да капитализују тешкоће у којима се налази Обама и зашто су у блиској прошлости резултати владавине републиканаца били слаби. По њему, главни проблем је у томе што се републиканци који се представљају као конзервативна партија управо тако и понашају, односно труде се да одрже статус кво па ма какав он био. То укључује и задржавање на снази свих законских аката који су демократе, партија одавно под утицајем глобалистичких либерала, изгласале од којих су многи фундаментално променили америчко друштво нагоре. Овакав начин владавине и деловања по аутору једноставно нема сврху. Промене у начину управљања текућим питањима као што су економија и спољна политика су бесмислене уколико на унутрашњем друштвеном плану влада и даље парадигма настала као плод либералних закона и мера. Аутор предлаже да републиканци уместо конзервативне постану револуционарна партија и посвете се деловању које би довело до опозива свих или већине либералних закона који су штетно утицали на Америку.

Читајући овај чланак и присећајући се сличних тврдњи од других аутора нисам могао да не закључим да је анализа пун погодак. Вероватно би до сличног закључка дошао и раније да, као већина нас, немам одређену предрасуду према термину "револуција" који најчешће везујем за ону француску или, још горе, бољшевичку које су обе били крвави насилни преврати праћени бројним злочинима. Револуција, међутим, не значи увек обавезно насилни преврат нити се увек дешава од данас до сутра већ може бити и мало дужи и неприметнији процес промене друштва.

Заиста, највећи проблем националних партија(правих и оних који то претендују да буду) у Србији је што већина њих саме себе дефинишу као "конзервативне" и што у буквалном смислу те речи чувају статус кво односно делују у оквиру друштвених ортодоксија наметнутих од стране транснационалних прогресивиста оличених у булументи око ДС и што не доводе у питање друштвене норме наметнуте од стране истих. У таквој ситуацији сви њихови напори су у коначном исходу осуђени на неуспех, чак и ако би дошло до уједињења тих организација и њихове победе на изборима и преузимања власти. Таква наводно патриотска власт, која би наставила да делује у оквирима које су задали "транзисти", би била или импотентна или не би представљала никакву битну промену у односу на претходну.

Свака организација или коалиција која би претендовала на рушење жуте власти морала би да има као било отворено било увијено прокламовани циљ поништавање "транзистичких" аката који су усмерени на рушење традиционалног српског друштва и да по преузимању власти у том правцу и делује. Претходно се мора створити свест код незадовољних људи да су управо ти акти и систем настао из њих у корену свих њихових проблема. Како? Можемо учити од револуционарних организација из прошлости, па и од бољшевика, не треба ту измишљати никакву топлу воду. У сваком случају "конзервативизам" у изворном смислу као очување тренутних друштвених вредности и односа не одговара ситуацији и мора бити напуштен као начин деловања.

Вјечнаја памјат

2009-11-15T15:45:00.003+01:00

Патријарх Српске православне цркве Павле, 1914-2009

Господе, подари слуги Своме, а патријарху нашем Царство небеско. Нека му је вечна слава.

На кога су наши властодршци такви?

2009-11-10T12:06:00.003+01:00

Пас и газда временом почињу да личе, неки кажу и физички, али по особинама свакако. Већ годинама разни облици пост-модерних суицидалних идеологија владају Србијо, а њихови експоненти се просто утркују у томе ко ће више да наштети српском народу и искаже верност новој утопији. Често је то добијало потпуно гротескне облике. Многи су се питали да ли игде на свету има таква власт.

Реакције америчких званичника и медија на масакр у Форт Худу показују да по том питању нисмо измислили топлу воду. Починилац масакра Нидал Хасан је дао многобројне индиције да је способан и вољан да почини тако нешто као и мотиве за то. Само је још требало да закупи рекламно време на локалним телевизијама! И поред овога, надлежне институције нису реаговале превентивно, а многи чак нису ни пријавили овакво понашање Нидала Хасана из страха да их неко не би обележио као "расисте" и "исламофобе". Након што се инцидент десио сви чине скоро све како би заташкали прави мотив овог масовног убиства, дајући разна психолошка објашњења у којима чак и измишљају нове болести(да ли је неко чуо за пре-трауматски стрес синдром?).

Најдаље је, међутим, отишао начелник штаба копнене војске САД, генерал Кејси. Ево његовог бисера:

Наша етничка разноврсност, не само у војсци, већ и у целој земљи, је наша снага. Колико год да је ова трагедија била ужасна, уколико разноврсност такође буде жртва, она ће постати још гора.

Ето, то је суштина глобалистичког либерализма и прогресивизма. "Разноврсност" је врховна и једнио важна вредност, оно на чији се олтар морају поднети жртве, чак и људске. Кога је још брига за жртве масакра и њихове породице, које, узгред буди речено, ниједна медијска кућа до сада није интервјуисала јер су превше заузети "проналажењем правог мотива", односно његовим заташкавањем.

Амерички блогер Лоренс Остер је упоредио ову изјаву са тирадом Гонериле, ћерке краља Лира из истоимене Шекспирове драме, у којој она у потпуно хиперболичном маниру покушава да изрази своју љубав према оцу. Разлика између њих је, по мени, што је Гонерила, како се испоставило, била неискрена док Кејси заиста верује у то што прича. А то је најгоре од свега.

Више, дакле, не треба да будемо изненађени понашањем Тадића и његове клике. Након толиких година у служби "прогресиваца" чудо би било и да се понаша икако другачије.

Шта ли су људи очекивали?

2009-10-23T10:13:00.000+02:00

Председник Русије Дмитриј Медведев је био и отишао. Медији су већ нашироко известили о томе, а и аналитичари и „аналитичари“ су дали свој суд па не бих да ова белешка у блогу буде варијација на ту тему.

Ја бих се мало осврнуо на рекацију једног дела јавности, конкретно на патриотски и национално оријентисане људе. Многи су изразили своје разочарење посетом и говором руског председника, нарочито у оном делу у којем је он изјавио како немају ништа против нашег чланства у ЕУ тумачећи то као накаво руско „гурање“ ка Бриселу како бисмо били њихов експонент тамо. Идеја о „новом систему безбедности“ коју је изнео Медведев схваћена је као наводно слагање Русије са нашим чланством у НАТО. Чак је и кредит од милијарду евра означен као подршка режиму и нож у леђа националистима.

Овакве реакције и тумачења изазвани су нереалним очекивањима у стилу „како је мали Ђокица замишљао“. Људи који желе да Руси дају подршку опозицији би требало да се запитају неке ствари...Као на пример, којој опозицији? Николићу и Вучићу који надтадићају Тадића сваким даном све више? Туњавом Коштуници који је у доброј мери одговоран што су на власти ови који јесу и који ни дан данас не зна ни да ли је вино или вода? СРС? Њена политика по питању ЕУ је недоречена чак и нама овде, те су у једном тренутку против ЕУ, те не знају хоће ли или неће, те о томе потпуно ћуте. Реално, шта је СРС урадила од раскола да укаже људима на погубност евроутопије? Где су трибине са евентуално западним евроскептицима као учесницима, публикације о штетности евроунијатизма и на уско-националном и на општем, принципијелном плану, и то са свих становишта: економског, политичког, културног, цивилизацијског...?

Двери, 1389 и остале сличне организације? Прво, има их превише, свака вуче на своју страну, а друго, још важније, ни те организације нису начисто саме са собом како желе да делују. Хоће ли да буду политички покрет са свакодневним деловањем или ће да буду НВО и да се задовољавају ад хок акцијама?

Окрени-обрни, ми немамо озбиљну анти-ЕУ организацију(уз дужно поштовање, понављам, према свима овде), што је трагедија с обзиром да је чак и по најпроевропскијим анкетама број противника чланства у ЕУ је око 30% што је стартна позиција за коју би новоосноване политичке организације душу продале. А док такву организацију или покрет не створимо не можемо причати о некаквом разочарању у Русију. Тек онда можемо знати да ли је интерес Русије да будемо њихово "истурено одељење" у ЕУ или је ово само њихов покушај да извуку максимум из једне по њих не сасвим повољне ситуације унутар саме Србије.

Дотле, прочитајте поново извештаје наших новина о Медведевљевој посети и нађите, као што сам ја нашао, разлог за задовољство у томе да су Русима морали да се улизују они који су се о њима до јуче најпогрдније изражавали.

Химне, поново

2009-10-15T14:13:00.003+02:00

Прошлог месеца сам изнео мишљење да звиждуци француској химни нису одраз неког кохерентног става према Француској већ одлика (не)културе наше публике и изразио бојазан да ће звиждуке доживети и химна Румуније, земље чија политика према нама није непријатељска. Један читалац ми је у свом коментару скренуо пажњу:

Будући да се, ево, румунској химни није звиждало, да ли би можда требало да направиш нови пост у коме ћеш рећи да ниси био у праву? Није све тако црно, и људи знају коме звижде и зашто звижде.

Мислим да је примедба на месту и да је требало да забележим да је публика на Маракани изненадила у позитивном смислу. И даље видимо само 4 светла. Док год је тако има наде за нас.

"Видим четири светла"

2009-10-15T12:52:00.006+02:00

"На крају ми је дао да бирам између живота у благостању и још мучења. Једино је требало да кажем да видим 5 светала иако их је заправи било 4."
"Али ви нисте то рекли?"
"Не, нисам... Али био сам на ивици да то кажем. Био сам спреман да кажем било шта да само да све зауставим. Али више од тога, у једном тренутку сам заиста поверовао да видим 5 светала."

У последње време нешто ређе блогујем што због приватних обавеза што због недостатка инспирације. Истина, има довољно догађаја о којима се може писати али се они најчешће коментаришу сами, а мало је беспредметно да од овог блога направим хронику актуелних догађаја. Тако да направим белешку тек када уз опис онога што нам се дешава имам неку општу филозофску идеју.

Горе наведени цитат је из још једне епизоде серијала "Звездане стазе - нова генерација". Реч је о епизоди из шесте сезоне "Ланац командовања" која је ишла из два дела. У њој је капетан Пикар послат на тајну мисију са циљем да уништи постројење које непријатељској врсти Кардасијанаца. На жалост, Пикар је ухваћен и кардасијански командант га подвргава мучењу. Сцене мучења су један својеврстан римејк-омаж Орвеловој "1984" и сцени где О'Брајен тера Винстона Смита да му каже колико прстију види. Креатори серије су за сцене мучења чак успели да направе глумачки дует Патрик Стјуарт - Дејвид Ворнер који је по умећу скоро раван(а можда и јесте) ономе из филма Џон Харт - Ричард Бартон.

Цитат који сам навео се дешава на самом крају након што се Пикар вратио на "Ентерпрајз" и у тренутку док прича о свом трауматичном искуству. У безбедном окружењу он схвата шта је било најстрашније у целој тој ствари.

Пре 9 година су многи Срби након вишегодишњег мучења били спремни да кажу било шта само да то мучење прекину. Након што мучење није престало многи су постали очајни питајући се зашто се наставља када су коначно рекли оно што мучитељи желе да чују. Мучитељима, међутим, није био циљ да кажемо оно што они желе већ да у то искрено и поверујемо. Док год се то не деси неће овладати нама. Зато и настављају са мучењем. Све док нам се не учини да видимо 5 светала и док не заволимо свог Великог Брата.

Ако вам је требало још доказа да је Нобелова награда за мир политизована...

2009-10-09T13:13:00.002+02:00

...ево их!

Сада ће да крене нова тура обожавања "драгог вође" од стране медија. Али ни по јада од тога, има нешто много горе што нас чека. Сада ће Обамини сатрапи да користе ово како би ућуткивали противнике у Америци и ван ње. Како неко сме да се супротстави добитнику награде за мир? То да Обама није урадио апсолутнио ништа као председник није чак ни битно за ову причу.

Вест која заиста баца у очај, из више разлога...

Последње обележавање, надам се

2009-10-05T12:43:00.001+02:00

Ево, протекло је 9 година од „успостављање демократије“. Новине и ТВ ће сигурно данас бити посвећене томе(у паузи између хистеричних тирада о "хулиганима"), тако да нема потреба да се ја превише бавим, а и треба ми нормални да мало и побегнемо од свега.

Не могу, пак, а да не приметим да у причама ових дана доминира једна врста изненађења (и увређености) што није испало све како су људи замислили. Јавност је, к'о бива, шокирана што се ништа битно није променило и што побољшања скоро нема ни у једној сфери живота.

Ја, међутим, нисам уопште изненађен. Напротив, ово је управо оно што сам очекивао. Јер ја нисам ништа замишљао већ гледао реално шта се дешава. И видео ово што имамо данас...

Надам се само да је ово последња година у којој обележавамо овај несрећни датум.

Парада, па макар и преко лешева

2009-09-29T14:33:00.003+02:00

Брис Татон, навијач Тулуза тешко повређен у тучи у центру Београда је преминуо данас у клиничком центру. Нека почива у миру.

Није се његово тело, међутим, поштено ни охладило а политичке злоупотребе су већ кренуле. Довољно је погледати само летимично листу организатора и видети шта је прави циљ такозваног "марша против насиља", за који су брзопотезно и по ко зна ком критеријуму добили дозволу полиције упркос наводној забрани окупљања. А говоре и пароле на том маршу тек можете да замислите. На памет овима није пало да организују марш када је био убијен неки Србин на Косову и Метохији или због неког од других убистава која су се десила у Београду у последње време. Битно је искористити прилику да се мало човек услика за новине и ТВ и успут опљунути према нестомишљеницима, а можда чак и одржати неуспелу геј-параду. А несрећни Брис Татон? Могао бих да се кладим да су ови који крокодилске сузе лију над њим Бога молили да он умре како би имали повод за своје оргијање. Колико сутрадан после "марша" заборавиће му име.

Одвратно, чак и по невероватно ниским стандардима другосрбијанске булументе.

Ево шта је новинарство у Србији

2009-09-28T14:13:00.002+02:00

Нова српска политичка мисао је била љубазна да нам пренесе текст из "Политике" који носи потпис Бошка Јакшића и који почиње овако:

У избору између Периклове и Фидијине Атине, по којој су цветале слободе слободних људи, и милитаризоване Спарте, по којој су хомосексуалци убијани, Србија је ближа овој другој.

Мени као сасвим солидном познаваоцу историје(ај'да се мало похвалим) је било довољно да ту престанем да читам. Фрапантно је да се такав историјски фалсификат нађе чак и у уличном памфлету а камоли у "најстаријој медијској кући на Балкану" како "Политика" воли самој себи да тепа. Слажем се да чињенице о педерастији Спарте нису опште познате, али зар они мисле да апсолутно нико то не зна или да неће да провери Јакшићеве тврдње?

Остаје само да се утврди да ли је Бошко Јакшић обична незналица или, заједно са уредништвом "Политике", неописиви покварењак који за дневнополитичке потребе фалсификује историју. Познајући нашу новинарску класу, и једно и друго је подједнако вероватно. А с обзиром да он важи за некаквог доајена новинарства у овој нашој Србији , врло је могуће да је и једно и друго.

Quod errat demonstrandum

2009-09-22T10:50:00.004+02:00

Пар дана пре несуђене манифестације хомосексуализма написао сам да највећи проблем у промовисању те појаве то што је она пре свега средство у рукама страних сила за рушење онога што је остало од традиционалног морала и друштва у Србији. Није прошао ни цео један дан, а огласила се уобичајена булумента. Од бројних крокодилских суза над судбином "параде" издвајам бисере британског амбасадора:

"U danima pred planiranu povorku, (u Srbiji) je bio raširen govor u kome se pozivalo na nasilje. Grafiti na zidovima pozivali su na 'smrt pederima'. Ekstremno-desničarske organizacije širile su stare laži da su homoseksualci pretnja deci (dok je u stvarnosti, mnogo ozbiljniji seksualni zločin protiv dece onaj koji čine odrasli muškarci protiv devojčica)", ocenio je britanski ambasador.

Прво, откуд он зна да су у питању лажи? Зар никада није чуо за Џон Вејн Гејсија, на пример? И откуд њему за право да оцењује да је злочин мушкарца над девојчицом већи него над дечаком?

Vordsvort je dodao da je razgovarajući sa velikim brojem ljudi stekao utisak da većina misli da povorka ne treba da bude održana, kao i da bi njeno održavanje bilo "nedemokratsko, jer ga većina ne želi".

On je, takođe, podsetio i da su pred povorku neki visoki srpski političari javno govorili da bi bilo bolje da se ona ne održi, a zamenik patrijarha, mitropolit crnogrosko-primorski Amfilohije nazvao je povorku "paradom srama i Sodome i Gomore".

Е јадни наши људи, зар не схватају да је демократија оно што западни амбасадори кажу да јесте? А тек црква! Како се само усусђује да следи своје Свето писмо?

Britanski ambasador je istakao da su i u zapadnoj Evropi sva društva morala da se suoče sa dugotrajnim i ukorenjenim predrasudama i da prođu kroz težak proces njihovog prevazilaženja.

Е, у овом грму лежи зец и захвалан сам британском амбасадору што га је истерао. "Превазилажење предрасуда" (читај: разарање традиционалног друштва) је довело до тога да се католичким агенцијама за усвајање деце забрањује да одбијају да дају децу хомосексуалним паровима или да легално делује паралелни правни систем, исламски шеријат(који хомосексуалцима пресуђује на много гори начин од било чега што би им урадили у Србији). А ово су само две карактеристичне капи из мора мултикултуралистичког релативизма у који некада велика Британија неповратно тоне. Зато је и погрешан приступ "слободе изражавања" према случају "геј-параде", као што и не стоји тврдња да је то безначајан и безопасан догађај. Парада је требало да буде само почетак, након ње би следили нови захтеви да се промовишу прогресивистичке и пост-модерне идеје све док не би било избрисано све оно што Србе чине Србима. Тако је се дешавало и на западу, није он у овакво стање дошао преко ноћи.

А странци ако баш толико воле те параде нека их уприличе код себе. У том смислу поздрављам потез амбасаде Шведске и захваљујем им на још једном у низу доказа о томе ко стоји иза свега.

Шта они заправо хоће?

2009-09-18T13:07:00.004+02:00

Недељама се већ прича о тзв. "паради поноса", термин који је заправо само еуфемизам за манифестацију хомосексуалаца. Електронски медији су окупирани изјавама и саопштењима разних невладиника и сличне фауне који ову манифестацију поздрављају као "вид борбе за ускраћена права и слободе". Са друге стране, противници те параде су медијски простор добили стидљиво, само у појединим новинама које су спутане новим законом о информисању и углавном су преко интернета слободно могли да изнесу своје ставове. И поред тога, ови други су успели да привуку далеко већу подршку јавности на своју страну.

Оно што се покрету против педерастије може замерити, међутим, је што, поред истицања стандардних аргумената против хомосексуализма, нису на прави начин раскринкали шта је заправо циљ педера и оних који иза њих стоје.

Хомосексуалци, наиме, тврде да су им ускраћена права зато што су такви какви јесу. Нико да их запита, која су им то права ускраћена? Која права која им гарантује устав Србије не могу да упражњавају зато што су хомосексуалци? Да ли им је ускраћено право гласа, право да буду бирани, право на живот, право на слободу(уколико не врше кривично дело), право на законску заштиту, право на образовање, право на рад, право на здравствену заштиту? Многи од њих тврде да не могу да склопе брак и да усвајају децу. Брак могу да склопе али са особом супротног пола, а усвајање деце није право гарантовано уставом. Право на парадирање своје сексуалне оријентације такође није гарантовано уставом, напротив. Сексуални акти у јавности су порнографија, а она се нигде отворено не пропагира.

Не, овде се не ради о правима. Ако сте пратили иступања представника хомосексуалаца, они врло брзо са терена "борбе за сопствена права" пређу на јадиковке о томе како их "не воле", како им добацују погрдне речи, како је реч "педер" погрда и друго. Једном речју, почну да звуче као деца која се жале да их задиркују у школи. Они хоће да то престане јер не могу да издрже више, а небитно је како ће то да престане. Њихов прави циљ није да задобију ускраћена права већ да силом натерају друге да промене став о њима. А то се једино може постићи рушењем традиционалног морала и друштва.

Парадоксално, али аргументом да је "хомосексуалност ствар избора" хомосексуалци дају за право онима који их презиру да имају такав став. Наиме, анимозитет према особи због нечега на шта он није могао да утиче(раса, етничко порекло, боја коса, очију и слично) је заиста за осуду, али не волети некога због тога што је учинио нешто по сопственом избору, а бити хомосексуалац је по њима ствар избора, је поптуно рационално. Неодобравање неког понашања које настаје по слободном избору и људи којих се тако понашају је природно људско право и уколико се педери буне због тога што ми други то право користимо онда су они ти који нама ускраћују права, а не обрнуто.

Код нас све ово има додатну компоненту. Хомосексуалци су се, да ли свесно или не, нашли на истом задатку рушења традиционалног српског друштва са либералним прогресивцима и земљама у којима та идеологија доминира и које скоро две деценије воде изразито непријатељску политику према српском народу. Стога је противљење паради хомосексуалаца добило димензију одбране националног бића која је чак код неких национално-оријентисаних људи створила утисак да се националне снаге и организације превише троше око ње, да у земљи има много битнијих проблема које треба решавати и да је парада само симптом много веће болести. Такво размишљање је погрешно. Најављена педерска парада није симптом, она је средство и симбол уништавања српског друштва и неопходно је супротставити јој се свим расположивим средствима.

Исто тако се не слажем са онима који виде катастрофично ситуацију уколико националне групе не успеју да разбију параду. Катастрофа би била да не дође ни до каквих протеста против ње, али за неуспех педерске параде би било довољно да се окупи знатно већи број људи који би демонстрирали против, правили буку и јасно ставили до знања педерима да је њихова манифестација непожељна и натерајмо пуну ангажованост полиције на њиховом обезбеђивању. Покажимо да само уз репресивни апарат државе, чије је ангажовање захтевао НВО-сектор и чијем је захтеву промптно удовољено, могу да намећу своју вољу. Од физичког разбијања параде много је битније да осете да је атмосфера у Србији таква да ће још дуго, дуго провести у илегали и да је повремено помаљање из мишје рупе(сваких 8 година отприлике) једино на шта ће моћи да рачунају.

Звиждуци да, али ко је због чега звиждао?

2009-09-15T12:19:00.000+02:00

Патетична, агресивна и прекомерна кампања владајуће хијерархије против звиждања француској химни је као што се очекивало постигла супротан ефекат. Љигава и улизичка лакировка о „европским вредностима“ и „химни демократије“ донела је прошле среде салву звиждука када су кренули први тактови, тако да је РТС морао да прибегне старом трику из времена када се звиждало на „Хеј, Словени“ монтаже и гушења звука из позадине и све то уз безочно лажне извештаје о томе како су звиждуци угушени аплаузима.

Цео случај, међутим, поставља нека питања. Да ли су они који су звиждали знали зашто звижде? Или боље, да ли су звиждали из правог разлога, зато што је Француска, поред признавања Косова и Метохије, водила непријатељску политику према српском народу већ деценију и по? Или је све резултат чистог ината? Могуће је и да је у питању најгора могућа варијанта, чист недостатак културе, јер, да се не лажемо, звиждуке су овде доживеле и химне земаља које нам нису непријатељске.

Одговоре на ова питања, верујем да наслућујете. Нико не треба да буде изненађен уколико румунска химна доживи судбину Марсељезе, истина, у доста мањој мери. Једноставно, ова земља полако поприма све могуће облике површности пост-модерног друштва. Звижди се туђој химни, не из разлога што се с правом не воли нека земља(најблаже речено), већ ето, онако, из обести, може им се...

Обест и саможивост су нас управо и довели до ситуације у којој јесмо. Стога су звиждуци француској химни углавном одраз друштва, а не израз неког кохерентног става. Тужно, али истинито.

Кенеди хистерија и у Србији

2009-09-03T12:36:00.003+02:00

За очекивати је било да ће медији у САД смрт сенатора Едварда Кенедија искористити за још једну, надајмо се последњу, туру неумерених панегирика на рачун те назови династије. Оно што је мало изненађујуће, чак имајући у виду низак стандард новинарства у Србији, је то што је један недњељни лист одлучио да посвети пажњу Кенедијевој смрти и да му посвети насловну страну као да овде нема никаквих других проблема и као да се његова смрт тиче људи одавде.

Али кад су већ одлучили да то ураде, ја бих да дам неколико података о Кенедијевима овде који се вероватно неће наћи у чланку тих новина(мада, да будем поштен, вероватније би било да се нађу овде него у америчким средствима информисања):

1) оснивач "династије" Џозеф Кенеди је породично богатство стекао шверцујући алкохол у време "прохибиције". Прича се да су се све мафијашке породице са североистока САД снабдевале пићем код њега.

2) Џо Кенеди је дао да се прво затвори у менталну болницу, а затим и лоботомизује рођена ћерка Роуз зато што је био убеђен да је ментално заостала. Несрећна жена је од тога трпела трајне последице и провела је скоро цео живот у вегетативном стању.

3) Џо Кенеди је био нескривени симпатизер Хитлера. Непосредно пре рата постављен је за амбасадора САД у Лондону. Његови про-немачки коментари након што је рат почео су навели Рузвелта да га опозове са функције чак и без формалног захтева британске владе.

4) Избори 1960. на којима је Кенеди победио Никсона зависили су од исхода гласања у држави Илиноис, а исход је одлучен након што је из два округа у околини Чикага у којем је доминирала мафијашка породица "боса" Сема Ђанкане стигло брдо гласачких листића са заокруженим Кенедијевим именом. Нико никада није утврдио да ли је заиста толико људи гласало.

5) Сам Едвард Кенеди је директно одговоран за смрт једне од сарадница, Мери Џо Копечни, након што ју је оставио да се удави у колима која су слетела са моста(а која је он возио) у реку код места Чапаквидик у Масачусетсу. Уместо да одмах позове полицију, Едвард Кенеди је прво позвао своје адвокате, који су са своје стране позвали људе у полицији и судству, а које је клан Кенедијевих деценијама држао у шаци. На руку Кенедијевима је ишло и то што се инцидент десио буквално истовремено када и слетање на Месец, тако да је пажња јавности била заокупљена другим стварима.

Ово је само најужи избор. Тога има још, за неке сте чули(љубависање Џона и Роберта Кенедија са Мерилин Монро), за неке нисте јер их објављују само алтернативни сајтови у Америци. Али утешите макар мало чињеницом да успињање мрачних ликова до врха није само српска специјалност.

Само да знате...

2009-09-02T14:15:00.001+02:00

Још увек пишем! И писаћу! Ваш закон овде не важи, бандо издајничка лоповска!

"Проклетници"

2009-08-30T18:13:00.002+02:00

Прочитавши неколико критика новог Тарантиновог филма „Проклетници“(“Inglorious basterds”) помислио сам да је редитељу Холивуд коначно испрао мозак и да је направљено нешто у стилу „Бата Животиња среће 12 жигосаних“ па још на стероидима са све прекрајањем историје. Драго ми је што након што сам погледао филм могу да кажем да сам погрешио у процени.

„Проклетници“ са једне стране јесу класични Тарантино, а са друге и нису. Ту јесте његово насиље и псовке доведене до апсурда понекад као и радња која је један својеврстан омнибус неколико одвојених али на чудан начин ипак повезаних заплета, али ту је и неколико омажа ранијим делима као и флешбекови са нарацијом приликом увођења нових ликова у стилу „Две чађаве двоцевке“.

Радња се дешава током Другог свестског рата у окупираној Француској. Почиње 1941 када СС официр штандартенфирер Ханс Ланда(којег фантастично тумачи Кристофер Валц) у Француској провинцији проналази и брутално убија јеврејску породицу Драјфус од које чудом преживљава само ћерка Шошана. Три године касније поручник америчке војске Алдо Рејн(ко би рек'о да Бред Пит може онако добро да имитира јужњачки акценат) оформљава омању јединицу састављену од Јевреја који служе у америчкој војсци са циљем да се убаце иза непријатељских линија и тероришу Немце у правом смислу те речи. Истовремено Шошана добија прилику за освету и спрема је...

Критичари су много исхвалили почетну сцену филма, односно прво поглавље(Тарантино је филм поделио на пет поглавља) у којем се одиграва већ поменуто убијање јеврејске породице коју је скривао француски сточар. Сцена заиста оправдава све похвале и више од тога. У питању је фантастичан Тарантинов омаж шпагети-вестернима Серђа Леонеа са све музичком темом у којој Бетовен среће Енија Мориконеа. Квази-филозофски разговори које штандартенфирер Ланда у пријатном тону води са власником фарме као прелудијум за злочин само допуњују застрашујућ утисак о лику, а Тарантинов гест са лулом којим жели да му да чак и комичну или фарсичну црту још више повећавају утисак, слично оној изјави једног израелског новинара са суђења Ајхману како је најстрашније од свега то што тај Ајхман уопште није страшан.

Од тада па надаље тече ритам по систему крени-стани, акцију и насиље смењују разговори, којима се понекад питате чему служе али који на крају и те како имају сврху и које редитељ и сценариста прекидају у правом тренутку. Тарантина треба похвалити што је натерао ликове да говоре правим својим језиком, а не акцентираним енглеским како то обично Холивуд чини, иако је помало чудно да неки од њих говоре други језик осим матерњег.

И како обично бива код Тарантина, наизглед одвојене приче се спајају у једну, најчешће пред крај. Као и почетак, Тарантино је и крај дао као један својеврстан омаж и то већ помињаним "12 жигосаних" и "Отимачима изгубљеног ковчега". Управо је крај изазвао бројне контроверзе. Тарантина оптужују да је потпуно прекројио историју са својим филмом али он у самом филму има спреман одговор. Наиме, прекрајање историје и то од стране врхова власти онако како јој одговара дешава се и у тој алтернативној реалности, а Бред Пит и његова дружина успевају тек једним малим симболичним(у правом смислу те речи) гестом да укажу свету на праву истину. И не можете а да се не запитате, чије је прекрајање историје опасније? И ко су заправо права „копилад“?